Пре пола сата ударио ме ауто.
Враћао сам се са тренинга, сваког уторка играмо кошарку, изистински, на два коша, од пола десет до једанаест, некад и до пола поноћи.
Вечерас нисмо толико заиграли, али смо остали у свлачионици и чаврљали. Локалци су тврдили да је Natale, католички Божић, и даље веома празнован у Болоњи. Ја сам тврдио да се празник не огледа у томе што се не иде на посао, иако је то велика награда за слободне робове, такозване, раднике, да суштина није, да не би требало да буде у томе да се ждере и преко мере налива. Да не спомињем помаму са којом се, како се Дан приближава, трчи у продавнице и писка дебела свота, која, у глави бившег власника своте и фришког власника бескорисног поклона (два од три се никад ни не употребе), треба да аутоматски и словима и бројем пренесе одговарајућу количину осећања (јер љубав је велика реч) ономе коме је поклон намењен. Сама бол од изједеног црног дроба говори о потпуној промашености напора, о одлажењу од суштине Празника.
Кењао сам прилично уверљиво, они су се батргали, спомињали количину људи која одлази на мису, тај један пут годишње, и сами знајући како ствар стоји. Ја сам, са своје стране, и сам осећао да залуд лажем, да све то ионако није важно, да нисмо ми бољи, а они гори, да не знамо ми „право славље” (долази са Југа), а они криво.
Јер, видиш, од пре две недеље, за мене су се ствари промениле. Један, рекло би се, безначајан догађај променио је све.
Андреј је ове године кренуо да тренира кошарку. Овде се не зову „пионири”, како се у моје време звао тај узраст играча, овде и сада су – „орлићи”. И отишли смо на прву утакмицу у гостима, у место које се зове San Giovanni in Persiceto – Свети Јован у Персићету. Како градова, и села, уосталом, са именима светаца има много, да би се разликовали, додају се географска одређења, овде је то тај Персићето, мени непознатог значења. Рецимо, то је само топоним.
Пошто никада у животу нисам поседовао аутомобил, до Светог Јована одбацио нас је Мануел, Мајклов тата, то је Андрејев другар с кошарке. Само што смо стигли, почесмо да сркћемо кафућино, а ја, ко зна зашто, ничим изазвано, кретох да у шали(?) излажем теорију да Дарвин није сасвим у криву, да Бог јесте створио човека, а да се, временом, паралелно развио и мајмунолики део човечанства, те да данас постоје те две врсте, наоко сличне, али да им нарав јасно упућује на порекло. Наравно, ми смо од Бога, они – од мајмуна.
Мануел, пропали кафеџија, кога жена Украјинка издржава, а и оно двоје ситне деце, што он компензује бригом о домаћинству, изгледа да, у слободно време, спроводи разнолика истраживања на туби, нарочито ноћу, док ждере чоколаду и згушњава телесну масну. Тако, кад ме лепо саслушао, суво рече:
– Ми смо само робови. Одувек смо били.
А онда, искочи му она жила на челу и све је више дебљала, а како је даље ишао у разлагању, појавише се и друге две на врату, стерео.
– Не улазим сада у ствар вере, то јесте велика мистерија, али ми смо, наша раса је производ генетског инжињеринга које је над приматима извршила напредна ванземаљска цивилизација, да би им узгајали усеве и животиње, копали руднике, те ствари. Стварно. Нисам ја то измислио, има на јутуби тога кол’ко ’оћеш. Срчни само Mauro Biglino, па ће виш. Да се смрзнеш.
– Аха… Много интересантно… Како рече да се зове човек?
– Мауро Биљино.
– Потражићу. (Тако је то кад је човек у кући, а жена у лову, мислим се.)
Ал’ не лежи враже.
Свиње храну траже.
Посао индустријског фотографа је сличан Чаплиновом завртању завртања, само што нема кључеве у рукама, него тастатуру и миша. Али је разноликост покрета иста. Фабрика је фабрика, а шта фабрикује, питање је тренутка; фабрикује се оно што се продаје. Шарлов газда продавао је заврнуте завртње, а мој продаје, шта ли?
Шарло се, с друге стране, у тренуцима очаја бацао у чељуст зупчаника, па между њима путовао, да не кажем триповао (у књигама филмске историје никада нећете наћи да је Чаплин често срктао најфинијег кинеског опијума). Пошто су данас сви Кинези у Кини, а опијуми у Мексику, данашњем филмском, хтедох рећи, фабричком раднику преостаје да се зарони у дваеспрововековни зупчаник – ону тубу у којој је и Мануел истраживао. Има музике, има чепри, има свега.
И тако, да би остао на обронцима здравог разума, фотограф-пролетер, полетарац, такорећи, скаче у тубу у потрази за наративом који ће да му загосподари умртвљеним умом и јаше га према хоризонту, осмом сату шихте, кад ће моћи да сјаше, откуца свој дигитални картончић и реанимира се.
Мауро Биљино… Баш да видим… Клик!
Први наслов: „У Библији се не говори о Богу”.
Клик!
Мауро Биљино је историчар религија, у претходном животу је био преводилац Библије са арамејског и старохебрејског, па кад је почео да с пажњом преводи старе списе, нашао је да се у њима не говори о Богу, него да је то хронологија ратних похода само једног од заповедника (чак минорног), припадајућег ванземаљској владајућој цивилизацији. Наравно, чим је о томе почео да извештава своје надређене у Издавачкој кући Сан Паоло, онолико блиској Ватикану, добио је шут карту и жиг. И од тада он држи конференције и говори о текстовима које је преводио, са чисто филолошке тачке гледишта. Тако он каже.
И с те тачке гледишта, библијски списи нису доспели до нас у оригиналу. Не зна се ко их је написао. Током времена, текстови су се преписивали и преносили даље, али и кориговали, сходно схватањима преписивача. И тиме Биљино доводи у питање саме основе наше цивилизације, кривећи инструментализацију једног старог текста, који је неко некад назвао светим. Тако он каже.
А каже и многе друге ствари од којих ми се кожа јежила док сам слушао, све шамар до шамара лепшем делу мог постојања. А како говори као преводилац најстаријих доступних „оригинала“, то звучи као научна истина.
Елем, после тих осам сати, ако ништа друго, оно, јако интересантног наратива, нешто се у мени померило. Као кад дете схвати да тата на чудно интензиван начин гледа тете које пролазе улицом. Постао сам – јеретик…
Решио сам, нећу више да палим кандило, нећу да постим, ништа молитва (коме?), али није то била она научна решеност, него верска неверица, дубока сумња, испоставиће се, у све. Све је, намах, изгубило смисао. Једино што је остало да ме придржава, биле су очи моје деце. Њихови погледи у које сам увек могао да верујем. Мада, мораћу и њима да испоставим рачун.
– Тата? А ти за овај Божић нећеш да постиш?
– Не могу нешто… Није ми добро…
– Е, па онда ћеш моћи да једеш с нама месо, данас је мама у супермаркету нашла аргентинско месо!
– Њам, њам…
Схватао сам да дајем лош пример, али нисам могао да кријем и сопствену изненађост свим тиме. Покушавао сам да уживам у месу добрих животиња, и успевало је у телесном смислу, али нисам био безбрижан. А и како бих био? Срушило се све.
Волтер ми је зврндао у глави: „Si Dieu n’existait pas, il faudrait l’inventer.” Како сад да Га измислим? И даље сам Његово име мислио великим словом, али тамо је био само мрак…
Сад, да се разумемо, ја јесам крштен „на време”, као бепче, али кришом, ћале је био комуниста, по службеној дужности, испоставиће се годинама касније, када се пресвукао у националистичку боју, тата је био официр Титине војске, па није било добро за каријеру да се то јавно ради, а некмоли слави. Тако сам и растао, без икаквих упута у догму. Управо у тај слободан простор уселило се, чекајући пред капелом сахрану оца драгог друга из школе, питање које питају сви – зар смрћу стварно престаје све?
Сећам се и олакшања кад је сав живот добио светлости кад је смрт изгубила мрак коначности, тај процес, то олакшање, није дошло одједном, него се олакшавало током тридесет година, сваки пут све више.
И сад, намах, Биљино ми је све однео за осам сати. Мајко мила… Како је крхка била моја вера, а какав егоиста, обична љига, народски речено, пичка једна јадна ја.
И тешко је живети с тим. Будити се сваког јутра, легати с тим сваке ноћи. Јесте био у праву Мануел, ми јесмо робови… Ја сам роб.
Писао сам, чак, и пријатељу монаху, молећи за помоћ, да ми каже да је тај Биљино Јудин свештеник, да га оцрни на било који начин. Вероватно је схватио моју потребу. Није ми ништа отписао.
И, ето, враћам се тренинга пре четреспет минута, возим бајс без руку, уторак вече, прошла поноћ, нигде никог на улицама, сем црнаца на угловима, дилују нешто, ал’ се не виде, утапају се у мрак моје душе. Намах, из уличице десно, црвени Рено, ни превише брзо, али ни превише споро, завија у кривину, а у кривини – ја! Дижући десну ногу, покушавајући да избегнем ударац, урлам, више од изненађења што ћу бити залепљен, него од страха, опет се надајући да ће тај што вози најзад да ме види/чује и укочи. Све је успорено у мојој перцепцији, у стварности не знам како је. Рено кљуца бајс, тик под десну ногу, покушавам да одржим равнотежу, завршавам на супротном ивичњаку. Видим, бицикл лежи на улици преда мном, ја кулирам седећи на тротоару. Жена спушта прозор, и она не претерано узбуђена; пита како сам, је ли бицикл читав. Устајем, подижем бајс, упуштам се у кратки дидактички дискурс о саобраћају и неопходном минимуму пажње за воланом. Видим да је маторка. Нећу да зовем пубове. Можда да јој тражим кинту? Или неку сексуалну услугу? Из истих дидактичких побуда.
Седам на бајс и одлазим у ноћ.
Боже мој… Жив сам. Здрав. Нетакнут. Приземљио се на паперје анђеоског криоца, а размишља о казни.
Мало му је светлости новог живота.
Александринац 