0

RAWHIDE, Take Two – Кумова слама

      Тамо далеко, далеко од мора, имам једног Кума. Тако га зовем иако није крстио ни мене, ни моје, нити ме венчао у цркви. Био ми је сведок на првом, сада већ угаслом, грађанском венчању.

      Између термина „сведок”, који ми увек одзвања у оном свом правно/муријачко/судијском звучању, „најбољи човек”, веома симпатичног и буквалног превода англосаксонског „best man” и „Кум”, овај последњи остаде као нешто што обећава трајне везе, нека врста вечности у малом. Истина, постојао је период током кога смо укинули коришћење те титуле, јер сам ја нешто љуто заговнао и силно увредио Шпанца. Прође и то, наравно, морао сам да окајем грешку висећи наглавачке окачен о болоксе, тамо на оној бандери код Теразијске чесме, на потезу према новоизграђеној Московској банци. Три сата није много, али није ни мало, како се узме. Како било, успео сам да се рехабилитујем и од онда је наш однос, вероватно захваљујући и удаљености, постао ближи. Пишемо хартижна писма, Кум Шпанац шаље ми ћириличне књиге, стари је то русофил. А шаље и самиздате онога што напише, па ме силно развесели. Ако не нађете у књижарама „Приче о крају и свету”, то је зато што он није хтео да нахрани све издаваче, дистрибутере и књижаре, а да његова нејач остане на крају. Пише, и снима документарце, опет русофилне, и ради као уча. Мој Кум Шпанац.

      Е сад, како Шпанац нема фејкбук, једва је и на електричну пошту пристао, ја му ова овде писанија морам нарочно послати, јер разни аутоматски сервиси овог сајта, који треба одма’ под нос електричном читаоцу да подметну нове приче, до њега не допиру. И он не лајкује, и не коментарише, и не расправља на струју, мислим, у реалном времену. Он то ради кад му време само дозволи. И оно двоје малецких, школа, филмови, Партизан и живот у крају, Лекином брду, о коме често седне и пише. Сав тај одрасло-детињасти живот он намири, па онда крене…

      И тако, кад је прочитао RAWHIDE!”, савио је табак и сложио мисли:

      Невероватно.

      И то, за жену Скорзину… Отржи, причај, сазнај, размисли… па опет. 

      И то – слика главе и очију, поређење глаза и оловке, и њене речи – зашто је боље оловком. И ту је једна од тајни духовног разврата, цивилизацијског, у коме живимо. Топла вода, интернет, електрична четкица, бензин, сир на топљење, порно – а онда, уз то, нико нема времена да слуша, да се расправља, да научи, да се пита, да прочита и да –  пише оловком. 

      А и песма ме погодила. Одлепио бих да сам видео тај видео пре двадесет година. Не због ди кејса, имао сам један њихов конц, сви су га имали на ВХСу, већ зато што ми је ова ствар била од омиљенијих, са плоче сам је иглом понављао по 50 пута на два сата. Знао сам и тада да је обрада, а обраде нисам волео. Али ову јесам, посебно. Начин на који пева и музика и све. А сад се склопило, док их гледам како се невино и наивно бенаве, одлични и млади. 

      Добро си склопио све то, ваљало би да објавиш то и у артији, ако можеш, или имаш узорак од 10ак или 5 прича, пошаљи, да пошаљем Гојку Божовићу, он је урадник Архипелага. Вероватно неће бити објављено, али сигурно би требало да буде. Ништа не губимо ако пробамо. Дакле, не дај ми више различитих линкова, него мети све у неке електронске корице па шиљи (Шиљу).

       Данас сам од јутрос прошао брзих 25 км аутопутем, а чека ме још 70ак, али спорих, возићу децу, моју и моју неких других људи. Дође ми некад да се расплачем кад гледам сву ту децу.

       Када смо се враћали са Партизанове текме неки дан, видео сам нешто што ме на тренутак ојадило. Оца  и сина, који излазе са стадиона, гледали су Партизан који је минимално победио неки швицерски тим. Онда су кренули уз брдо. Мали има неку парализу и штап, а онда сам схватио да то има и отац, само неки блажи вид. И иду тако, придржавају један другог и причају нешто, о утакмици можда. А ја гледам, па кренем, и окренем  се да погледам опет.

       Видео сам ортака кога сам скривао од неких табаџија ’98, па је преко моје гајбе, на мала врата, кроз опозитну авлију, утекао смрадовима и дошао до легије странаца. Па је напустио, са неким ортаком Хрватом, па отишао у Шведску, па одробијао тамо 5 година – али има сина са неком Швеђанком. Дошао на брдо да ме види после 15 година. Горан, Вугла смо га звали.

      Дебели Миланче, пијан, ја пијан , Вугла пијан… одосмо у ноћ. 

      Читам помало неку монографију о Андрићу, о његовој служби у Трећем рајху. Домишљат човек био Андрић. Свашта и сваког је познавао… Ту тек има утисака и једна добра прича, заправо неколико изузетних. Јебава ме овај клинац, монтажер, мораћу озбиљно да га питам да л’ се сећа договора.

       Рингишпил, у глави. Шпанац оде куд га жеље и обавезе вуку…

0

RAWHIDE!

      Кад сам био млађи, нисам умео да слушам савете, чак ни када су били најдобронамернији и долазили од најмилијих људи. Жеља да своје изборе бацим на пробу није ми то дозвољавала. И, добро, рецимо да сам се провлачио, 50-50. И, рецимо још и то да је, у принципу, то здрав став младићства.

      Почео сам да се бринем када сам те младићке кожне лоне пожелео да проносам још мало, ево, само још данас, па од сутра постајем одговорна и сасвим одрасла јединка. И почеле су да краћају ногавице и да ме стежу у препонама, к’о што се сирова кожа у оној чувеној индијанској спорој смрти, на сунцу полако суши и затеже око врата бледоликог. 

      RAWHIDE!

      Нека у ту реч стане читава она социолошка енигма и покушај њеног објашњења, такозвани „синдром продужене младости”, од кога болује наш народ, то јест, она његова комадина коме су ратови и последична немаштина и јавашлук украли и краду детињство, младост, или неки подједнако весео период живота, па се сада свете свету одбијањем да се с њим у стварности похрву.

      Утеха, ако то може бити утеха, је да чак и народи поштеђени ових пошасти покушавају да се „продуже”. Само, они то зову другачије: благостање, задовољство, срећа, dolce vita. А то, узгред, могу и да плате, мислим, спољашњи његов део – то, органску храну, три до четири недеље мора и две до три недеље скијања годишње, дуге викенде у боровим шумама радећи јогу и медитирајући, па добро, ту и тамо неко преждеравање и усвињавање алкохолом, чисто да си дају одушка (а овај метод је код нас најзаступљенији).

      Него, нећу ја о овоме. Завело ме перо (к’о што човека увек заведе жена, а њу његов лажни „Ролекс”, који би се тако добро слагао с бурмом). И, јасно, то је само изговор. Јер, перо је периферија писања, као што је око периферија душе. Све је у оној коштаној клопци, тамо горе, на раменима. Као и увек. Та клопка и смишља изговоре, пребацује кожну лопту на периферију. Као што политичари кожним метком __________________________ (допуни сам, примера на претек).

      О другоме сам хтео. О првоме, заправо. О слушању савета старијих. И, уопште, савета.

      Моја комшиница, мудра једна бакута, каже ми вечерас:

      – Ја и даље упорно инсистирам да је руком писање боље него типкање. Пишући руком, идемо довољно споро да можемо са тачношћу да се присетимо наших мисли.

      Послужио сам слаткиш и окренуо на разговор о нашем заједничком пороку – глукози. И иначе, у последњих годину дана, комшиница не иде даље од те једне гноме дневно, ваљда не жели све да истовари у ветар, него чува те своје мисли за књиге. А написала их је разних. А ако ти ка’ем да је била жена Мартина Скорсезеа и мајка је његове кћери, схватићеш да је то посебна прича у неколико томова, мада ми се чини да још није спремна да је напише.

      А у време њених кожних панталона, бабац је цугала, добрано цугала, уверена да је дно њене флајке и дно њене списатељске инспирације. И тако, књига за књигом, флаша за флашом, цироза за цирозом. Него, нека сама она једном исприча чега је ту онда свега било.

      А било како му драго, ја сам се озбиљно задумао над оним што ми је рекла и пожелео да послушам савет. Пожелео сам и да не пожелим одмах да написано понудим оку посматрача, да пишем полако као што се полако и дуго жваће у зен-намастиру: 70 пута залогај поврћа, 120 пута залогај меса.

      И, ево, скинуо сам оне кратке кожне панталоне.

      И висну ми мужество.

стило

Кожна свеска и кожно перо

Dead Kennedys’ Rawhide

4

Хуан Мануел Фанхио

      Познатији у народу као Фанђо. Петоструки шампион Формуле 1 и још штошта. Неки га терете да је као председник Мерцедес Бенца у време војне диктатуре у Архентини био одговоран за нестанак четрнаест чланова Унутрашње синдикалне комисије. Други, пак, кажу да је то злонамерна измишљотина. Отет на Куби 1958. од једне борбене групе Фиделове армије, предвођене Фаустином Пересом, са циљем да се обрати пажња света на оно што се тамо дешава. После двадесет шест је сати пуштен, да би новинарима изјавио:

– Одлично су ме третирали… Заиста, имао сам исти комфор као да сам био код пријатеља… Ако су побуњеници то урадили, сигурно је да су имали добар разлог, и то, као Архентинац, тако и прихватам.

      Ну, видећемо зашто је Фанхио важан за причу. Наравно, има везе са вожњом. Колико сам само пута, у најразличитијим контекстима, чуо ону, увек исту реченицу: „Вози к’о Фанђо!” Али, дај да рашчивијамо најпре овај неспоразум с именима.

      Јесте, Хуан Мануел, у кварту Балкарсе родног Буенос Аиреса, од миља и по аутоматици назван Хуансито, био је, као и пола Архентине, италијанског порекла, она критична прва генерација имиграната, која носи терет родитељског порекла.

      Замислите само колико пута је у Школи Nº4 Хуансито морао да исправи учитеља Мелитòна Лосана, који га је упорно прозивао „Фанхио”.

      – Сењор! Презивам се Фанђо. Мој отац се презива Фанђо. И он се љути кад га неко зове Фанхио. Каже да су Шпанци ограничен народ и незналице када нису у стању да кажу „ђ”.

      – Карахо, Фанхио! Баста кон еса мјерда!!! У шпанском не постоји то „гј”! Нека га твој отац потражи вечерас у шпагетама, па ми га сутра донеси. А до тада, овде причамо шпански, тачније, кастежано, кларо?!!!

      – Си, сењор…

      Истина је била да је Хуансито и сам више пристајао уз шпанско читање свог италијанског презимена, мада то није било због тога што је тако могао да се отараси старог континента; он није имао за то разлога, био је рођен ту и приче његових родитеља о „кући” њему су биле само приче. Његова кућа била је у Улици број 13. Та борба коју је водио с учитељем била је, у ствари, борба његовог оца, и он је без много размишљања прихватао, шта зна дете шта је триста кила? И ко зна докле би он ту борбу водио, да га отац једном није био нагазио што му је у разговору одговорио на шпанском:

      – Каццо, Ђованни! Ин куеста каза си парла италиано! ’Фанкуло!!!

      – Жо сој Архентино, папà. И ме жамо Хуан. Пор фавор.

      Знаш већ како су тинејџери осетљиви када се о идентитету ради. Јесте, матори Лорето је погрешио. Изгледа није био понео сав свој пртљаг из Италије. Од тада, на начин једног блудног сина, Хуан Мануел постао је, за себе макар, дефинитивно – Фанхио. Ел Архентино.

      Мада, наравно, возећи за Мазерати, Алфа Ромео и Ферари, није лако могао да се отараси оног „ђ”. Победнике свако својата. Тако и ја, чим неко овде помене да је Гуљелмо Маркони отац „вај-фаја”, ја одмах дрекнем:

      – То је он покрао патенте нашег Тесле!!!

      Који твој црни Тесла? Него, добро. Ваљда је људима лакше да живе ако су из победничког племена. Неко њихов је „победио”, па они не морају ни за шта да мрдну гузицом. Само треба да себи направе дугу листу победника и – тоа е тоа! Е, на исти тај начин, Архентинци инсистирају на оном Фанхио. И мени је то океј. Макар је тамо рођен и тамо умро. Шта више.

      А читава прича о Фанхиу сама ми је дошла као некакав унутрашњи коментар на нешто што се десило данас. Сећаш се оног Реноа, оног „Мегана” што су ми позајмили да бих наводњавао пса? Није ни важно. Е, па, данас сам га узео здраво за готово. Ишао сам да затворим изнајмљени летњиковац у планинској забити и, баш ту пред кућом, већ сигуран у себе и своју вештину да, као толико пута до сада, ауто проденем између вазда паркираног джипа и ћошка куће, улетех некако пребрзо и пазећи више да джип, а мање на зид, окрпим добрано задња десна врата, онда крило, па чак и задњу маску. Не знам шта ми би да, чак и кад је кренуло да крља, одмах не укочим. Него сам наставио с надом да ће крљање да престане. И престало је.

      И гледам. И не верујем. Плаче ми се. Лакше би ми било да сам сопствени ауто поцепао. Овако… Како ћу жени, не мојој жени, него Лидији, власници Реноа на очи? Срам. Бес. Очај. Па, бланко. Лимар ће ме, без сумње, одрати. Без пет глава нећу проћи. И сав рад у фабрици, и сво наводњавање пса, свих 1500 километара, које сам прелетео у последње две недеље да бих премостио жеље и могућности, све то неће бити довољно да покрпи штету. Куку и леле. Цена нискобуџетног летовања одједном је добила на волумену. Нећу више никад, али никад и ни од кога, никад, поново узети ауто. Имам бицикл, ту су возови, аутобуси, авионци, камионци. И то је то. Не могу да живим живот који немам. Ваљда је то наравоученије…

      Дешава се, знам. И није ништа страшно. И то знам. Али, да ти кажем једну ствар; ако икад дођем и потражим ти ауто на зајам, молим те, одговори ми кратко:

      – Дођи јуче… Фанхио!

* * *

      P.S. Чуо сам се са Савом. Рече ми да има човека у неком селу поред Чачка, који ће да ми среди лимарију за триес’ ливр€ја и два пива. Ако смо тројица, требаће нам три, претпостављам. Истина, морао бих да спржим 200 €ја на карбуранте и још нешто на путарине, али ко зна, можда кренем ускоро „кући” да испеглам ауто. Таман и зубе да средим. Дентални туризам.

IMG_0310Ruta 2 – Фанхиов болид, који лебди негде између Буенос Аиреса и Мар дел Плате

0

Човек је човеку Бук

Ево, седим већ добрих четрес’пет минута чекајући да се ова тастатура”, јер не бих ишао толико далеко да овај апарат назовем рачунаром, да се, дакле, ова „тастатура” умилостиви и преда ми се у својству алата.

Да појасним, пробудио сам се у сред ноћи, напало ме неко плитко дисање, вероватно мемла у овој кући, или оне микроскопске животињице што под микроскопом изгледају као чудовишта, трећег нема, па рекох, дај да улепшам некако и ову ноћ. Значи, већ сам био у црвеном кад сам сео са сврабом у јагодицама за ову Тастатуру (биће јој ко крштено име од сада па до века). И онда, један рестарт, други рестарт. Трећи рестарт.

И добро, док сам све ово иштипкао, већ сам заборавио на све то, садашњи тренутак спаковао је све то у прошлост, у неважну прошлост, јер је прошлост и оно о чему ти хоћу рећи, али је исврдлала рупу у времену и захтева своје црно на твоје бело. Времешни Црв.

Јуче сам моје поново одвезао у ону (ову) кућу у планини, коју имамо на коришћење до два’есдеветог и морао да похитам назад да нахраним пса. Кумашин и Лидија су се исте вечери вратили с мора, па сам им вратио ауто и поново активирао цикло. Срећа, синоћ је падала киша, па нисам морао и баштом да се бавим. Само сам бацио Буку његов масни нарезак и крокете.

Ушао сам у стан и затекла ме тежина његове празнине. Обично тренутке самоће у великом весељу и оберучке прихватам, док су клинци негде с мајком, у паркићу, у библиотеци, и у веома ретким приликама, код тетке. А сад, знајући да су далеко и да их нећу пољубити пре спавања, све се преврнуло. И, заиста, за мене неочекивано. Јер, већ сам букирао све то „слободно” време за писање, читање, имам и два документарца који чекају да буду финално сасечени. Кад – шипак. Недостају ми моји.

– Мора да је од умора – помислио сам, јер јуче је била велика запара, јурцао сам по граду, ишао да зајмим паре, паковали се, возио горе и доље, ма, циркус… Мада, најише ме је тиштало то што су они били у забити у којој не знају никога, истина, фрижидер је био напакован, али су остали са пар кованица. То што сам зајмио отишло је у ветар. Гориво, допуне за телефоне и остале дрангулије. „Шакал долара”.

– Кад одспавам, биће боље – тешио сам се.

Кад, опет – шипак. Иако сам имао ту привилегију да се пробудим сам, без ситних дечјих гласића који траже од раног јутра да им дам да једу, да им оперем гузице, и да кажем Андреју да не чупа и не штипка, пробудио сам се уморан. Ваљда сам и у сну био тужан.

Погледам небо; опет облачно, дебело. Сјајно! Не морам да заливам башту, само ћу отићи Буку да сунем његово масно следовање и одох код мојих. Батали и писање, и читање, и она два документарца – чекају на сечу онолико времена, сачекаће још коју вечност. Децохолизам ме је причврљио. И опе’ трчи, зајми паре, и сва је та трка потрајала, већ је 7 сати.

Сад, до оне (ове) куће где су моји, лако се стиже аутом. Идеш узбрдо, узбрдо, у брдо и стигнеш. Али, локални аутобуси не функционишу после 7. Добацићу ја возом до Порете, али је кућа 7 кила и 350 метара надморске висине одатле. Да пешачим? Могао бих. Али, зашто, кад имам бицикл?!

И тако, спичим на станицу, и, као и обично, све у последњи час. Воз креће у 20:04. Узмем карту на аутомату и у 20:01 сам код воза, перон 6 – запад.

– Је ли вагон за бицикле на почетку, или на крају?

На бандеру наслоњен кондуктер гледа ме у чуду.

– Где си пошао с тим? Нема овај воз вагон за бицикле.

– Па, зар немају сви регионални возови такав вагон?

– Немају, баћа. Дај да видим карту.

Накривљене главе у знак концентрације, добро се загледа у њу.

– А где ти је карта за бицикл?

– Каква сад карта за бицикл.

– Мораш да имаш карту и за бицикл.

– Нисам знао. Никада до сад нисам купио карту за бицикл.

– На билетарници је три и по лувра, у возу осам и по.

– Нисам видео да могу на аутомату да узмем карту за бицикл.

– Мораћеш до билетарнице.

– Да, али воз креће за…

– За два минута.

– Нема шансе. Купићу карту, а побећи ће ми воз.

– Већ ти чиним услугу што ти дозвољавам да унесеш бицикл. Али ћеш морати да платиш осам и по лувра.

– Ма, нећу ни да идем. Скупља пита од тепсије.

– Молим?

– Кажем, скупља карта за бајс, него за мене. Идем следећим, за сат времена.

И сад, не верујем да је то нешто њега претерано тронуло, то, што ћу да дреждим сат времена на станици, имао је неки други акциони план, што се лепо прочитало из његовог конспиративног приласка, током кога ми је у пола гласа процедио:

– Ево, може за пет?

– Ма, немам ја те паре, мили. – и окретох бицикл ка излазу с перона. У то дођоше неки црнци, ни они немају карту, она путује, он је прати. И њима каже да ће да их кошта пет лувра више него на билетарници. Он, ваљда, хоће да је се отараси, па је утрпа унутра. Она неће да је се он отараси, па сиђе.

– Добро, стави точак унутра, али ако ми уђе контрола, мораћу да ти наплатим 8½.

– Хвала, брале! – мада ми је сад тек јасно да је ‘тео да узме мало бакшиша. Криза, бре, и овде.

У следећих сат и кусур времена мало сам шалтао телефон, онлајн, офлајн, а мало сам читуцкао „Умеће ратовања” од Сун Цуа. Интересантно штиво. Интересантан ми је био тај филозофско-практичан, готово мистичан начин размишљања о ратовању, старина је тиме обиловала. Сада је све само практично. Зато смо ту где јесмо.

Постоји део у коме говори о томе да добар генерал никада неће водити дуге ратове, а да је убедљиво најгора опција опсада града, јер све то утиче лоше на морал војске, и, што је најштетније, изгладњује народ код куће. Одмах сам се сетио како су наше војсковође у најближој прошлости и водиле дуге ратове, и опседали градове, и изгладњивали народ у отаџбини. Ваљда нису читали Сун Цуа.

Већ је био мркли мрак кад је воз ушао у станицу. Лакши део је био иза мене. А сада – узбрдарење следећих 7 кила. Кренуо сам храбро, ал’ убрзо схватих да ћу све време морати да возим кроз шуму, праву шуму са правим жиотињама, а све голорук. Имао сам само батеријску лампу, која ми је била и задње и чеоно светло, у зависности одакле долазе аутомобили. Имала је она своју тежину, али не и дужину да евентуалне чељусти одржи на безбедном одстојању. Грабио сам у свом флуоресцентном прслуку, са ранчином на леђима, и зверао што у мрак, што поред пута, не бих ли нашао некакву штанглу, батину, шта год. А, замисли – ничег! Као да је пар сати пре тога покрет горана изашао на традиционално чишћење шумских путића. Мерда. Ништа. Пумпај и тићу. И у том тићарењу ја кренем сам себе да бодрим, као, јеси блесав, откуд вукови овако ниско, они зими сиђу кад је цича чича, па кољу овце, а не људе, ал’ за мечке нисам био сигуран. Па већ одлучујем да чим ме мечка нападне, окренем точак и зазвиждим низбрдо. Ћути, макар каква одступница.

Е сад, да не помислиш како сам ја све то утриповао тек тако, да ти кажем да сам дан пре тога на том истом друму видео лисицу. Истина, није лисица ни вук, а ни мечка, али њено присуство означава присуство дивљег живог света, па сам допунио басну елементима који недостају. Јежурак, наравно, никад не прави проблем.

Кад, одједном – мочуга. Лепо је видим како ме дебела у мраку дозива. Дохватим је, ал’ је и потешка и подугачка. Мог’о би и на мечку њоме да ударим! Тако да сам онај првобитни план променио, мечку ћу прво да ударим, па онда звиз низ. Брдо.

А онда, просветљење! У ствари, фарови неукроћене домаће животиње. И схватим да је човек човеку вук, нарочито ако је један у аутомобилу, а други на бициклу. И бацих мочугу у знак протеста против сопствене глупости, дозивајући у памет измишљену статистику о броју саобраћајних несрећа версус напада дивљих животиња на људе. Прозуја џипчина, више налик шестотонцу, а ја сам, за сваки случај ишао крајем улице, као што ми то увек каже моја мати, ево, чак и у четрдесетој, мојој четрдесетој. Не смета мени што ми она то каже, него ми је жао што се брине, ал’ добро, бринућу се ја за моје пилиће исто тако. Већ се бринем. Зато сам и потегао пут.

И добро, трака-трака, после пола сата шумског живота и просечном брзином од 14 км кроз х, стигох на одредиште.

Све остало се приповеда.

20130821-065140.jpg
Уранила, зору преварила – Тастатура

20130821-164334.jpg
Шумски витез

2

Земља и слобода

Знам да сам кренуо о пословима да ти распредам, чак сам и данас, вративши се са брда, хтео да наставим серију. Моји су поспавали, све је утихнуло, прва ноћна кафа и чаша воде с две коске леда. Све сам принео да не устајем.

Али, стоји ми да завршим гледање једног фиљма, јер последњих пар година једино у биоскопу могу да си приуштим гледање у цугу. Код куће, ето, некако, само на парче. Из два, три пута. А на „Земљу и слободу” сам случајно набасао у оближњој библиотеци. У тој тури сам узео и неки фиљм Хане Макмалбаф „Буда се срушио од стида”. Све је то некако напето, иако су деца глумци генијални, врло стварни, к’о деца. Цео је доживљај затомила та стална потреба да се причи да слојевитост, поетичност, шта ли? У главном, већ сам каснио с враћањем дискова и ризиковао суспензију картице на месец дана, што не би било први пут, али сам хтео да узмем из библиотеке једну књигу Тарковског које више нема у продаји и ретко се налази „Кинематографске приче”. У њој је „Аријел”, сиже по коме ће Тарковскиј син радити свој филмски првенац. Искрен да будем, гледам да се и ја ту неђе пришљамчим, па бих да урадим домаћи на време. Зато и тражим књигу.

Дискове сам вратио, а на десктоп уштекао илегалну копију „Земље”, коју сам оставио за касније, јер сам га, као, гледао. Кад мало прерачунам, пре тачно осамнаест (?!) година. А колико је само воде протекло кроз моју (и твоју) клоз.шкољку од тада… Сећам се да смо га, сад већ моја бивша жена и ја, гледали на тераси зајечарског биоскопа „Тимок”, који је тада прешао у приватно власништво извесног Аце Тупижнице (није Аца Лукас, иако је иста река у питању). Били смо под изванредним дејством опојне флоре и то искусство кино свеукупно је изгледало као једна велика ИСТИНА. Зато сам, ваљда, стрепио да ме поновно гледање неће урадити на исти начин као да је то, уопште, могуће.

И сад, као што на комерцијалним сајтовима имаш ону опцију да упоредиш перформансе производа, како би, као, лакше одлучио шта ти најбоље пасује, тако и овде сапостављам:

1995. Зајечар / лето / велико платно и велики звук (мислим, чак, да је Аца донео неки свадбарски разглас) / оригинални језик (енглески, шпански) са српским титловима / младост 21 година / статус неожењен, у вези / без деце / повишено стање свести;

2013. Болоња / лето / слика на компјутерском монитору 21’’ (designed in California, manufactured in China) и слушалице Sennheiser HD 201 / оригинални језик (енглески, шпански) с искљученим титловима (шта ће ми) / старост 39 година (уз’о четрдесету) / статус поново ожењен (без везе) / DC3 / сув к’о сува дреновина из које К. Марко цеди девет капи након што му исеку нокте, ошишају га и обрију.

Али, АЛИ, доживљај потпуно исте јачине (!!!). Ваљда се накупило тог катрана, па га по вољи откачињем у специјаним приликама и пуштам у систем. И, плакао сам. То да. И то на три места, у свакој епизоди по једном.

И још нешто; слажем се да су све политичке партије Лаго Внаго (Lаgo di Vnago је језеро близу Lago di Como, где Џорџ Клуни има кућу, 300 кила одавде). Идеалисти су спремни за одстрел, а калкулатори Дигитрон Бује. Што рече један од ових других: „Морамо реално да сагледамо ситуацију”. Е, кад неко посегне за реалним сагледавањем, једино чиме се можеш одбранити је ирационално сагледавање ни са чим другим. И то ради, проб’о ја.

А што се заливање башче тиче и опасног Бука, па, он је повредио предњу десну шапу и шепа. Жао ми га је. И та жал сапрала је страх. Данас сам га помиловао, први пут откако ме грицнуо. Сад смо другари. Ко зна можда ћемо се до краја и поиграти.

Парадајз ми је мало изгорео, не знам колико му воде треба. Можда му стављам и сувише? Ваљда ће преживети док му газде не дођу? Мушкатле су добро, и смоква и јабука. А кад видим да је босиљак јак и бодар, знам да радим добар посао.

Лаго ди Внаго. Јесте. Тамо их све треба послати на одмор. Партијце, то јест.

FREEDOM

Овде сам и ја плакао

0

Земља и слобода

Знам да сам кренуо о пословима да ти распредам, чак сам и данас, вративши се са брда, хтео да наставим серију. Моји су поспавали, све је утихнуло, прва ноћна кафа и чаша воде с две коске леда. Све сам принео да не устајем.

Али, стоји ми да завршим гледање једног фиљма, јер последњих пар година једино у биоскопу могу да си приуштим гледање у цугу. Код куће, ето, некако, само на парче. Из два, три пута. А на „Земљу и слободу” сам случајно набасао у оближњој библиотеци. У тој тури сам узео и неки фиљм Хане Макмалбаф „Буда се срушио од стида”. Све је то некако напето, иако су деца глумци генијални, врло стварни, к’о деца. Цео је доживљај затомила та стална потреба да се причи да слојевитост, поетичност, шта ли? У главном, већ сам каснио с враћањем дискова и ризиковао суспензију картице на месец дана, што не би било први пут, али сам хтео да узмем из библиотеке једну књигу Тарковског које више нема у продаји и ретко се налази „Кинематографске приче”. У њој је „Аријел”, сиже по коме ће Тарковскиј син радити свој филмски првенац. Искрен да будем, гледам да се и ја ту неђе пришљамчим, па бих да урадим домаћи на време. Зато и тражим књигу.

Дискове сам вратио, а на десктоп уштекао илегалну копију „Земље”, коју сам оставио за касније, јер сам га, као, гледао. Кад мало прерачунам, пре тачно осамнаест (?!) година. А колико је само воде протекло кроз моју (и твоју) клоз.шкољку од тада… Сећам се да смо га, сад већ моја бивша жена и ја, гледали на тераси зајечарског биоскопа „Тимок”, који је тада прешао у приватно власништво извесног Аце Тупижнице (није Аца Лукас, иако је иста река у питању). Били смо под изванредним дејством опојне флоре и то искусство кино свеукупно је изгледало као једна велика ИСТИНА. Зато сам, ваљда, стрепио да ме поновно гледање неће урадити на исти начин као да је то, уопште, могуће.

И сад, као што на комерцијалним сајтовима имаш ону опцију да упоредиш перформансе производа, како би, као, лакше одлучио шта ти најбоље пасује, тако и овде сапостављам:

1995. Зајечар / лето / велико платно и велики звук (мислим, чак, да је Аца донео неки свадбарски разглас) / оригинални језик (енглески, шпански) са српским титловима / младост 21 година / статус неожењен, у вези / без деце / повишено стање свести;

2013. Болоња / лето / слика на компјутерском монитору 21’’ (designed in California, manufactured in China) и слушалице Sennheiser HD 201 / оригинални језик (енглески, шпански) с искљученим титловима (шта ће ми) / старост 39 година (уз’о четрдесету) / статус поново ожењен (без везе) / DC3 / сув к’о сува дреновина из које К. Марко цеди девет капи након што му исеку нокте, ошишају га и обрију.

Али, АЛИ, доживљај потпуно исте јачине (!!!). Ваљда се накупило тог катрана, па га по вољи откачињем у специјаним приликама и пуштам у систем. И, плакао сам. То да. И то на три места, у свакој епизоди по једном.

И још нешто; слажем се да су све политичке партије Лаго Внаго (Lаgo di Vnago је језеро близу Lago di Como, где Џорџ Клуни има кућу, 300 кила одавде). Идеалисти су спремни за одстрел, а калкулатори Дигитрон Бује. Што рече један од ових других: „Морамо реално да сагледамо ситуацију”. Е, кад неко посегне за реалним сагледавањем, једино чиме се можеш одбранити је ирационално сагледавање ни са чим другим. И то ради, проб’о ја.

А што се заливање башче тиче и опасног Бука, па, он је повредио предњу десну шапу и шепа. Жао ми га је. И та жал сапрала је страх. Данас сам га помиловао, први пут откако ме грицнуо. Сад смо другари. Ко зна можда ћемо се до краја и поиграти.

Парадајз ми је мало изгорео, не знам колико му воде треба. Можда му стављам и сувише? Ваљда ће преживети док му газде не дођу? Мушкатле су добро, и смоква и јабука. А кад видим да је босиљак јак и бодар, знам да радим добар посао.

Лаго ди Внаго. Јесте. Тамо их све треба послати на одмор. Партијце, то јест.

FREEDOM

Овде сам и ја плакао

0

Велики, зли бук

      Август, доба годишњих одмора, а за мене више посла него икад. Што би рекли у мом крају, „заоћàло ме”. Тек што сам почео да шљакам у фабрици, назва ме кумашин:

      – Јесте ли ту до краја августа?

      – Где бисмо били?

      – Види, моје комшије одлазе на одмор и треба им неко да залива башчу и храни пса. Три недеље. Платили би 20€ дневно.

      – Дај! Може!

      – А и ми идемо у Француску, па таман и мацану да нам храниш, кад си већ у пролазу.

      – Ма да, супер.

      – Оставићемо ти Лидијин ауто да не мораш бусом горе, доле.

      Јер, кумашин живи у брдима, ван града. Леп крај. Нема фукаре. Шеснаест километара од моје куће. И три километра од фабрике! Замисли! Географија се скупила у жижу. Све изгледа као део великог мастерплана. Супер! Још три недеље, дваесједан дан, четристодваес’ ливреја, мало ли је?

      – Кад можеш да дођеш да се договориш с људима?

      – ’Ајде сутра преподне, око једанаест?

      – Видимо се.

      Тај крај није баш нешто посебно опслужен аутобусима. Има само један и тај иде ретко. Ваљда се подразумева да буржуји имају аута и не иду бусевима. А Филипинци који им чисте, или раде баште, они баш могу и да сачекају бус, у ствари, минибус, има десет сједала.

      И тако, ја, Филипинац, уместо у једанаест, стигох у пола дванаест, извињавам се због закашњења и вајкам се на превоз. У то пред мене искаче боксер, у доброј физичкој форми и са урокљивим очима. Нешто очекује од мене. Ја га помазим, као добар гост, ал’ јок, није доста. Скочи он на мене и, бо’ме, висок скоро ко ја. Добро, до браде ми дође, али ипак је то једна озбиљна живина. И сад, није што је он скочио на мене, него што су му нокти дуги, трчи само по земљи, па му се не хабају. Загреба ме он добро. Ал’ нећу да га терам у мајчину, пропашће ми 420 јединица мере. И, тако, ја – ха ха ха, хи хи хи – рече ми газдарица где треба да полијем, углавном грмље ружа и саксијетине с мушкатлама, а имају и повртњак с парадајзом и плавим патлиџаном, ваљда ’оће ајвар да праве за зиму. И једну још младицу неког дрвета, коју само што су посадили, па да посебно поведем рачуна. Било је ту још и пар прскалица које је требало дистрибуирати. Посао од две чуке. Не мање.

      А псу, меру крокета и паковање некаквог месног нареска, тако смо ми то звали у војсци. Спремиће ми она све то у гаражи, где су и његове чиније. А зове се Бук, иако му на плочици за вратом пише BUCK, али добро. И ту ми паде на памет Буковски и страшно забавна идеја да је овај пас, у ствари, хронични алкохоличар, па одатле урокљивост. А, видиш, Буковски није имао урокљиве очи. 

      – Кад одлазите?

      – Ја одлазим сутра, али ће мој муж бити ту до петнаестог, па нема потребе до тада.

      – И када се враћате?

      – Два’есдругог. Значи, један, два, три… Осам дана.

Ма, какве три недеље!

      – И, не знам, колико би теби било океј да ти платимо?

      Ја сам мислио да је 20 ливреја било фиксирано, али очигледно, воли народ да затеже на кинтажи. Што их више има, више их затеже. Ваљда тако и направе те куће у брдима?

      – Па, не знам, колики вам је буџет?

      – Ја обично жени која долази да чисти плаћам девет, десет €вра у вр’ главе.

      – Аха. Па, ја ћу морати и бензина да спржим…

      – Па и она долази из града. Не знам.

      – Добро, онда да заокружимо на дваес’?

      – У реду. Даћу ти педесет аванса.

      И тако ти ја од 420 јединица спадох за трен на 160. Ал’ добро, дај шта даш. И одох ја задовољан, ал’ ми остаде памет у ноктима оне животиње.

      Да појасним. Ја се бојим паса. Не знам шта се тачно десило да то буде тако, мораћу матер да питам да ли се десило нешто кад сам био баш мали. Оно што знам сигурно је да ме пас никада није ујео, и моја је теорија да је све то заслуга свих оних бајки са великим, злим вуковима. И племенитим ловцима, који их распарају и сипају камење у стомак. Јер сâм сам био сведок невероватне трансформације моје Верице, која је од дана када су им у вртићу причали Црвенкапу, почела да се панично боји чак и Лоле, женкице питбула њеног тече Чарлија, рођене само пар дана пре ње и са којом је одрасла, и којој је до јуче, буквално, завлачила руке у чељусти.

      А ја се редовно суочавам са својим страхом, знаш, чак сам ишао ноћу у шуму, тамо где живе пси одметници, спреман за борбу на живот и смрт са гладним чопором. И ништа. Они су, изгледа, уплашенији од мене.  И тек понекад, неки урокљиви пас ми врати језу у мождину. А овог знам од раније, играли смо се пар пута кроз ограду кад бисмо ишли код кума на роштиљ. Ал’ друго је кроз ограду.

      Дође и петнаести. Свратио сам да најпре нахраним мечку. И њој њен мечји месни нарезак. А за сусрет с Буком спремио сам дуге рукаве и дуге ногавице, ваљда ће то укротити његове панџе. Оста мачка да ћапће над чинијом, а ја куражно у чељуст звери. 

      Прилазим капији. Бук ме већ урокљиво с друге стране гледа. Нема ми друге, мораћу да кроз та врата прођем. Улазим. Збуњен ја, збуњен он. Могао сам да му прочитам на челу ту његову псећу мисао: „Шта ћеш ти ту? Ја сам пас чувар и мој господар није код куће. Требало би да лајем на тебе макар!” Али је мудрост мајка брзине, па сам већ грабио ка гаражи и надао се да су наресци већ при руци. Опа! Један је већ био сручен у чинију, а Бук га у три залогаја слистио. Сипам крокете. Опрезно, јер сам се сетио оне – не дирај лава док спава. И на то се бацио спремно мрвећи. И као да се пакт полако склапао, али ме још увек испод ока гледао. Добар је то пас чувар. Бацих му још један нарезак, за сваки случај.

      И кретох из гараже, увек трудећи се да му будем на видику, нисам хтео да га кушам. А кад је све смазао, попио је воде, дошао до мене и – скочио и угризао ме за руку.

      Угриз је био: „Чловек, не јези се. Ово је моја кућа и има то добро да упамтиш”. Нисам реаговао ни на који посебан начин, него кренуо ка жедним биљкама, да се пожалим њиховој немој непокретности. А заузврат им дао да пију. И током следећих четрес’пет минута Бук и ја смо се одмеравали и успео сам да систематизујем следеће закључке:

      – Бук је веома усамљен пас. Иако има сво то предивно двориште за себе, не виђа друге псе, а људи с којима живи не играју се с њим, деце ни од корова. Има одговорност да чува кућу, а нема времена за блејажу. 

      – Зато су његове игре грубе и очајничке. Зато скокови и, као последица, нокти.

      – Када прскам воду, Бук се склања.

      – Ако имам нешто у рукама, Бук не прилази.

      – Кад му окренем леђа, Бук је опуштенији, ваљда се кида линија некакве чеоне тензије.

      И зато сам стално ишао унаоколо с некаквим кофама. Оставио ме на миру. И сваки пут када бих имао слободне руке, затрчавао би се према мени да почне игру. А ја сам управо желео да избегнем игру с њим. Ипак је то био брак из интереса, ми се не познајемо. Другачије је било са Лолом. Њу сам и шетао и внаго скупљао по улици за њом и хранио је кад је Чарли био тамовамо. Бук је био странац, ја сам био странац. Зато сам одлучио да се Буку обраћам са Ви, надајући се истом третману. Причао сам с њим искључиво на италијанском, док сам с Лолом увек на српском. И под тим условима страсти су почеле да се стишавају. Завршио сам шихту и запалио, износећи са собом кофу воде, мој алиби за сутра. У ствари, Бук је толико очајно желео да се игра, да је за то могао шаку из корена да ми откине. Зато је најбоље било да ту тему ни не начињемо. Кофа у руци од почетка, до краја. А за сутра, метална штангла и ХТЗ ципеле, ако буде требало ногама да га газим.

      Јадни Бук…

      Ни крив, ни дужан.

      Велики, зли бук. Са стомаком пуним камења. На дну бунара.

      „Ужас… Ужас…”, биле су последње речи пуковника Курца.

      (То што не познајеш пуковника, није разлог да ме оптужујш за опсеност. На крају крајева, сигуран сам да и ти често пуковника по презимену дозиваш.)

Бук

0

Фабрички аутобус

     Сутра ми је последња смена. Фабрика затвара на две недеље, читава земља стаје. Градови се празне, преливају се на аутопутеве, а на крају туристичког лонца исхране, плаже се у више слојева препокривају људским телесима. Слобода!

       Како за кога.

     Томас је данас на посао дошао Мерцедесом. Не бих знао да ти кажем модел, годиште и километражу, али изгледа веома аеродинамично и блиставо.

     – Јеси ли ово чудо од плате купио? Или ваљаш шефу бело? Чувену „Моћну Молдавку”?

      – (Смеје се.)

     И нек се смеје. Можда бих се и ја смејао с Мерцедесом у џепу, ко зна? Углавном, нема фабричког аутобуса, ни мензе, али има једна секретарка. И кад сиђе одозго да из машине за кафу узме дозицу, увек је ту неки џентлеман да јој понуди част. 

     – Колико имаш година, Томаше?

     – 25.

     – И колико си у фирми?

     – Три године. 

     – Три факин’ године?!

     Сад кад помислим, шта је ту чудно што неко у фабрици ради три године? А и посматрајући Томаса ових дана, видим да не кривинари, штавише, веома је приљежан. Изградио је добро економију микропокрета, онај чувени „минимални број кликова” потребан да се нека операција обави.

     – Није то ништа. Анна је дошао пре дванаест година. А има и један чова, низак, с наочарима, не знам јеси ли га видео; он ради само трећу смену, већ 23 године.

     – Не сери?!

    А мени се учинило да сам укапирао посао и да га добро радим после недељу дана. Ето, чак ни једно сраније нисам направио. Али добро, ја сам неко ко у овај свет долази споља и у свом ранчиићу носим предрасуду да сви морају да имају неке више аспирације. А зар Томас не гаји наду да ће једног дана бити шеф погона? Зар то није виша аспирација? Или се под „више” подразумева само духовно стремљење? А на чијим плећима леже „баналности” свакодневице /и ту, након дечје интервенције, пуче филм; залеписмо га тек након четири дана/ 

Преса 35 мм

*   *   *

     Ето, човеку се некад не да ни ноћу да се собом замајава. Моја се Верица пробудила и, каже, неће у кревет док јој не испричам причу.

     – Али, сине, тата мора да заврши с писањем. Не могу стално да стајем и устајем да легнем, те с тобом, те с твојим брацом – ризикујем да заспим! Устао сам јутрос рано-рано, био у фабрици, цео дан јурцао к’о мува без главе, и сад кад најзад…

     – Како мува може да лети без главе?

     – Као што твој тата хоће да може да не спава, ето тако.

     – Али, ти спаваш.

     –  Да, али онда ништа не урадим!

     – Како ништа? Па, спаваш! И сањаш…

     – …

     Да, имала је право малена, био сам потпуно занемарио снове. И убедила ме. Одосмо да легнемо, мада сам чврсто био решио да се врнем и затворим сагу. Ушушкали смо се и кренух:

Дан за даном вјенчаје се током,

Сваки нашом понаособ муком.

Нема дана који ми желимо, 

Нит блаженства за којим чезнемо.

     И ту нам беше край. 

*   *   *

     Отварам очи. Дан! Уј! Погледам на сахат – бемти, 6.03! Не само што нисам ништа урадио, него нисам ништа ни сањао. Или јесам, али ми је јутарња хића бацила све снове низ воду. И сад, опет, трка. Само што овде већ од шест сати семафори почињу да раде наопако. Уместо да буду зелени, они црвене. У 6.20 сам у својим ХТЗ ципелама. Човече, спискаћу плату на казне због прекорачења брзине! Какав је човек чудан кратки спој. Један чудан курцшлус! И ту ми увек у глави одзвони једна од првих лекција из енглеског, коју смо учили у гимназији – ”Work to Live or Live to Work”. Јер, као, све је океј, али ипак сам дрхтурао од осећаја да ће ме неко укорити. Нико ни речи. Ваљда је систем много перфиднији. Ребну ти од плате. И то је океј, нема ничег на личној бази.

     И добро, сат за сатом смена ми се набацивала, ја се бранио, као, ожењен сам, и сати више нису текли онако паклено споро као код Лауша у књизи (а ко је ту крив и за шта, ја још не знам, али ми их свих жао, чак и Слобе Милошевића што је као псето завршио). Ваљда је чињеница последњег дана све обасјала некаквом судбинском важношћу. Веровали, или не, везао сам се и за те људе, али и за моју лепљиву траку, умазане фармерке, чак и за ХТЗ ципеле број 46, коју су и саме престале да ме жуљају жуљем нове неношености. Чак сам се везао и за ону одвратну кафу из апарата, која ти даје пет минута предаха. И питам се, хоћу ли икад поново видети ове људе.

     Човек проведе у возу пар сати с потпуним незнанцима, па се спајта, ону војничку верзију нећу ни да спомињем, тога ионако више нема, добар су пример летовања, зимовања и остале рекреативне активности, али је једначина скоро увек иста: што је искуство које проживиш заједно с неким људима теже, то је веза јача и важнија. Тако да, ако моја госпожа и ја преживимо овај наш заједнички живот, бићемо заљубљени до краја века. Ако ли не, ето још просутог млека. Ну, даће Бог…

*   *   *

     Није било ни испраћаја, ни златног сата, само једно „хвала и довиђења”, искрено и веома уљудно, увек на „Ви”. И да – плата ће стићи петнаестог следећег месеца.

Прозивник

5

Ужички кајмак

Близу је поноћ. Био сам заспао с клинцима. Врућина је несносна. Толика да имам повишену температуру, триеседам-нешто. Мада, није само спарина. За викенд смо се били евакуисали у планине. А тамо речица горска, чиста и бистра. Купали смо се, ронили; Вера је понела и пераја! Малиша нашег фројнда, који нам је место и предложио, био је кењкав, три-четири бљуце у два сата, ал’ деца к’о деца, преврну све за пар сати, и разболе се најстрашније и, тек одједном, оздраве.

Е, сад, то је било у недељу, а ја данас у погону мало-мало, па у клоњу. Не спавам добро. Али, није врућина крива; једноставно живим живот ноћобдије. Тад је све мирно, тада сви спавају, а моје мисли, најзад, траже свој ћошак. И добро, могао бих да их игноришем, није ни први, ни последњи пут, али онда сва та лабилна равнотежа, наилазећи на најмањи каменчић, зглајзава. Питала ме једна другарица, она је, знате, вештица и воли алкохол и ноћ, и вриштеће кармине за питоме дечаке; једном сам јој коментарисао неку пијанску фотографију и питала ме шта то значи, то, зглајзава, и тада сам јој некако то био објаснио, али вама, па нисмо ваљда до тог дошли?

И добро, да  бих се изборио за стабилну равнотежу, морам, ја морам да на дан назидам ноћ, и како бих другачије, него игром. Игром са својим дечаком и облаком који тражи своју планину да на њу спусти јутарњу росу, знаш на шта мислим? Ако себи ниси добар, никоме никад и нигде нећеш бити добар. А ја сам, претпостављам, сувише пута ношен лажним племенитим осећањима, себи ускраћивао сопствени свет, овај унутра, ваљда сам препио батина у критичном добу. На улици, не. До тада сам већ и ја научио да кажњавам, тако да је, вероватно, само из положаја обрва севало упозорење да тражим разлог да излијем туђи гнев на туђу грбину. И, видиш, сувише сам времена провео у туђини.

И сад, касни је сат, и ја бих да се играм, не да ти се вајкам о тужном детињству, јер, уопште није било тужно. Само, схватио сам да тог измета из залеђених секунди ишчекивања још има, а дечица не би требало да… Ма, ни грам! Зато, тук на лук. Каменом на Голијата. И, да ти кажем, то ради… Поезија живота излизана је већ фраза, али у бити храни као она излизана кашика кајмака. Јер, није важан алат, кајмак треба да буде ужички. Мастан и сластан. Од слободне животиње, бабином руком сакупљан. А ово, паковање, картон и пластика, то само храни нашу пропаст, јер је реч „комотно” постала она реч коју је нови бог изговорио првог дана.

А да те питам нешто поштено? Колико пута си пререзао гркљан животињи чије си месо појео? А знам да волиш роштиљ. Волим га и ја, да се разумемо. Ваљда зато што му неко пре тога ископа око, и ишчупа језик. Где су ти муда, фрајеру? Иди у шуму, па се тамо бори са дивљачи ко ће преживети дан. Још једно јаје на око?

Отворила се, ваљда, она туђина и хтела би да ми прождере и овај тренутак ноћне милости. Бежи, Издате, у воду!

Јутрос сам се пробудио у 5:46. У 6:00 кнап, требало је да већ будем у погону. 15 је километара између та два света, сећаш се? Пријатељи су ми неки оставили ауто да им заливам мачку док су на одмору, па сам кренуо у трку против казаљке. Срећом, град је П У С Т у то време и зујао сам француским турбо дизелом. Чак су и семафори позеленели од грча на мом лицу. Трансформисан и појачан својим новим ХТЗ ципелама куцао сам своју „картицу добродошлице” у 6:10.

Поука приче? Не можеш да легнеш у 4:00 и да нормалан изађеш из куће у 5:46. А ја инсистирам. Знам, морам да се чувам. Знам и то да морам да учествујем у циркусу, али више волим да сам кловн, или тетка на трапезу, него укротитељ лавова. Животиње не треба попреко гледати. Ни децу. Нарочито ако су још увек у вама.

Одох да пишем.

0

Дан за даном…

Дан за даном вјенчаје се током,

Сваки нашом понаособ муком.

Нема дана који ми желимо, 

Нит блаженства за којим чезнемо.

 

Какве везе има Његош с фабриком, не знам. Мислим, Његош има везе са свиме, али у тренутку када су ми Његови стихови севнули кроз главу размишљајући о наставку фабричке саге, то нисам знао.

Истина је да ми устајање у 4.00 да бих  био у погону у 6.00, врелина дана и врелина и бука машина не остављају много, најпре физичке, а затим ни менталне енергије да причам ти приче. А онда, није само фабрика. Дечурлија жељна тајка, који је на пречац нестао да би се за пластичним ветрењачама гомбао, скачу за врат и не дају ми дисати. Не буним се, ни због фабрике, а још мање због деце. Једноставно, што б’ рек’о Рамбо, „човјек сам, жено”, имам лимите. Друга је истина та да jе човек  животиња која се на све навикне, лакше на добро, а како зна и уме, и на лоше, па ће ми, вероватно, за 12 година већ бити лакше све то.

Ну, да не паламудим, стадосмо код Томаса који имаше да ме упути у тајне заната пакера пластичних бочица.

– Видиш, овај контејнер мора да буде увек пун. Узмеш џак с ове палете, наслониш га овде, и скалпелом отвориш џак целом ширином. Срећом су џакови од 25, а не од 50 кила. Овај нам гранулат стиже из Мађарске, на пример.

Бацих поглед на натпис и видим да је из неке нананаВароши. И би ми лепо, једна позната реч за тренутак послала ме кући. Као што би и реч локум, у неком другом контексту. Делић секунде медитирао сам о мађарском и турском народу. О народима уопште.

– Овде се сипа бојени гранулат. Ти си висок, можда и не мораш да се пењеш на мердевине. То исто мора да буде увек пуно, видиш, овде има овај прозорчић, можеш да контролишеш и издалека, јер мораћеш да оперишеш на три, четири машине у исто време. И сад, вероватно ће ти Пјеро, објаснити у детаље како функционише машина…

– Ко је Пјеро?

– Власник. Онај тамо са седом косом. 

– Онај дебели?

– Не, то је камионџија, онај поред њега.

– А, океј.

– У главном, дођи сад овамо, да видиш, одавде излазе готове флашице и падају у ове кутије, које мораш да склопиш и у њих ставиш ове кесе које штите робу од прашине. Али, у главном, све ти је прецизирано на овом папиру овде. Ко је клијент, колико укупно палета, са колико кутија на свакој палети, са колико флашица у свакој кутији.

И сад, провели смо ми још добрих 45 минута у дидактици и све то није ни важно за причу. Важно је да сам схватио да нема покретне траке на којој морам да заврћем шрафове и да не ризикујем пад у зупчанике. Лакнуло ми је због тога, али ме је маса детаља ошамутила и питао сам се да ли све то један радник на паковању мора да не само зна, већ и да ради. На крају, ја сам ту био радник првог нивоа, најнеквалификованији од неквалификованих и све ми је то мирисало на далеко чувену кап’талистичку логику „плаћам једног да ради за двојицу” описану сликовито у оној народној „радим к’о црнац, а плаћају ме к’о црнца”. Ну, шта је ту је. Социјализам је пропао, остало нам да свако своју имовину оградама и катанцима брани, а комшији, к’о што већ рекох, да цркне интернет, и ADSL и мобилни. А мој комшија ми набацио шљаку, па ти види. Или и он нешто калкулише, или у мојој згради још постоје левичари.

Сада, за тренутак, о странама света. Као што знаш, на десном рамену седи анђео, а на левом посрнули анђео, зато су леворуке често, у она времена, „исправљали“, везујући им погрешну руку иза леђа док седе у школској клупи, а десном да пишу. И да чачкају нос. Ја зато верујем да и левица и десница, она политичка, своја имена, своје „стране“, дугују некаквој анђеоској логици, да не кажем црквеној. А Дуче је прво био социјалиста, па кад је схватио да пополо не жели да баца кеш на оружје, обратио се првом великопоседнику, и тако с ђавољске прешао на анђеоску страну, на којој је, наравно, у првом реду заслужено седео клер (не мешати са Рене Клером). То је као кад би Робин Худ помагао нотингемском шерифу у прикупљању пореза, причајући сељанима, којима су отели последњу врећу брашна, масне вицеве о Његовом Величанству.

И добро, пос’о к’о пос’о, ходао сам осам сати, и то не у једном правцу, или у круг, ходао сам као некаква честица која, често се сударајући с другим честицама, мења правац кретања и убрзава све више. Кад сам схватио да је, ипак, време да једну добру кривину, ушао сам у свлачионицу и – видео двојицу колега како клањају. Испод њих велики пешкири за плажу, до пола листова заврнуте плаве, радничке панталоне, ноге свеже опране. 

– Да не сметам? – помислих.

Изгледало је као да их ништа није омело, мада сам осетио да сам им, ушавши на та врата, украо делић енергије којом су могли да своју молитву отпошаљу на неко узвишеније небесо. Као сенка сам шмугнуо до чесме и оставио води да говори језиком жубора о разлогу мог изнененадног упада. И опет исцурео ка машинама.

И док сам код оне са вриштећи зеленим флашицама симулирао некакав рад, одједном је нешто улетело у део машине одакле се транспортују већ готове флајке. Цврчак. Велики, зелени цврчак. Иначе нисам приметио друге облике живота, сем вучне стоке, ваљда клима није баш повољна. Откуд онда цврчак? У том тренутку изађоше две зелене флајке и разданило ми се. Али, зар је он стварно помислио да су зелене флашице његова сорта? Или је све случајност, а ја тражим смисао у свему, некакву сличан се сличном радује гешталт логику? Како год, остадох ја тамо још неко време омађијан изненадним животом, обећах да нећу никада више лагати и пожелех од цврчка да се сутра пробудим као дечак од крви и меса.

Ко ће вјетар луди зауздати

Ко л’ пучини забранит кипјети

Ко л’ границу жељи назначити?

Цврле

Знам да скакавац, али и цврчак је скакавац…

photo 2

И ако може да ми смањи нос…