Увод: Очева клетва

У време када сам ишао у основну школу, причам о времену јединства и братства, била је јако популарна поука: „Учи школу да не би морао да радиш”. Претила је она тешким физичким радом, земљорадњом најпре, а затим и радом у фабрикама, а обећавала рад који не захтева никакав напор (ментални рад је, кобајаги, такав). Са тим мотом од нас су стварали нову интелектуалну елиту будућег самоуправног друштва, вероватно ону „поштену” интелигенцију, мада ја искрено не видим ничег поштеног у паламуђењу док се други грбаче на њивама и у погонима. И да ствар буде још грђа, то су нам понављали не само у школи, већ и код куће. Као некакав аксиом светле будућности. Понављао је то и мој отац, официр ЈНА, који би се на моје лоше оцене, „онолике четворке”, рогушио и аксиому додатно биберио претећом сликом из свакодневног зајечарског живота: „Тикво, завршићеш у Арсенију Спасићу!”

Ни сада не знам ко је био Арсеније Спасић, сем да је највероватније неки локални народни херој, по свој прилици металац, по коме је добила име фабрика „машина и процесне обраде”, некаква металоглодачка/стругарска постројења премало гламурозна да би добила име Великог Металурга. И у тим погонима ме је видео мој отац сваки пут када бих био мање од савршеног.

И добро, распаде се земља, Немци сад имају излаз на Јадран, Србији нема излаза, друмови ни за трен не пожељеше Турака, а Сулејман јаше ли јаше, сума сумарум, беремо плодове рано стечених радних навика. Истина, што б’ рек’о Неле, „радује ме једна истина”, није боље ни комшијама. И Трули Запад ропће. И није довољна више она стара – да комшији цркне крава – наше комшије одавно немају краву, сада је то апдејтована, дваеспрвовековна гражданска верзија, „да комшији цркне интернет”. И ADSL, и мобилни.

Но, Богу милом хвала, мој интернет, ево, шљака, па могу из европске трулежи да вам пренесем да се клетва мог оца, после неколико похађаних факултета, апсолвентских стажева и универзитетске дипломе Мајстора филмске монтаже, онолико измонтираних и реализованих филмова и превода с руског једне јако дебеле књиге, дакле, његова се клетва најзад остварила – од сутра почињем да радим у фабрици пластичних флаша. Није чак ни метал у питању (мада је с друге стране и боље – увек сам више ценио панк).

То ме води једном другом сећању, у време када сам последњи пут пао с бицикла. Било је то у августу 2005. године, док сам се враћао из монтаже свог првог документарног фиљма. Леп је то био период, а и лепа је киша падала те ноћи, обилата и топла. Ја сам преко Таша кратио пут ка Новом гробју не штедећи педалу ни после десет километара хитре вожње. Тратина је била склиска, али су крампони сигурно пријањали. Одједном, предњи точак је нашао некакву рупу и ја сам се у секундици нашао на мокрој трави. И – почео да се смејем к’о луд на брашно, и то, хашиш брашно. Замисли, срећан и задовољан што сам пао! Јер, онај страх којим родитељи децу од малена трују, да ће пасти и повредити се, тај ЊИХОВ страх прелива се у храбре дечје душе и чини прихватљивим само успех, добро расположење, високи лет, али не и пад, јер пад је Страшан.

А ја сам с таквим олакшањем лежао сав мокар…

Да се разумемо, знам ја и за падове с осмог спрата оронулог здања. Управо сам у том периоду био између два закуцавања у плочник. Али су ти падови били емотивни, а овај физички, онај којим те плаше кад си храбро дете, тај ми је откључао симболички њихов смисао – њихов потпуни бесмисао. И зато сам се грохотом смејао и био срећан. Жив сам. Уз све то, и здрав.

А сада сам пред фабриком. И радујем јој се као што сам се радовао укусу мокре земље у устима. И као што бих се радовао, на пример, одласку у Африку, подједнако непознатој стварности. И џунгла препуна белих ловаца је ту, али и дивље животиње, које немуштим језиком уче како да умакнеш замкама. За сами почетак – лекција једног племенитог Мандрила о фабричкој фауни – „Модерна времена”.

(У сутрашњем наставку: „Који је уопште мој посао?”)

Умјетност пластике

Ту су још и Миро, Ван Гог, Модиљиани, Кандински, Бернини и Канова

8 thoughts on “Увод: Очева клетва

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s