Заштитне ципеле

     Данима већ нисам прао косу, али како кажу да је први утисак најважнији, а ја, испаде, у овој причи нисам појединац, него представник свог народа, поврх свега сам се и обријао. Добро, волим ја понекад и без разлога да се обријем, иначе кад бих се бријао само за послодавце – куку јада! – морао бих често браду за појас да пашем, као што то раде они амерички музиканти. Елем, спаковах прње у ранац и храбро искорачих на подневних 35 градусов. У хладу. Да прецизирам, у хладу су мерили температуру, а ја сам изашао на сунце. Знате оно, зенит, свако своју сенку гази и под ногама тражи.

     Претходно сам изгуглао адресу оне фабрике, моје фабрике, и видео да само треба да пазим да не скрећем с пута. Требаће ми увр’главе сат времена, вероватно мање, али да бих дошао до даха и са себе исцедио зној, кренућу раније. Ретко ми се дешава да кренем раније, да се спремим раније, да спакујем кофере раније, углавном касним, псујем и кунем се да ћу следећи пут све другачије. Али не вреди, тако сам издресиран од малена, разлози су још увек у мутљагу подсвести.

     Сама чињеница да сам овог пута кренуо раније постала је мој портабл менталниклима уређај и весело сам набадао педалу, пролазећи кроз црвена светла, користећи се предношћу коју ми даје анонимност учесника у саобраћају. Увек се забављам у том вечитом дуелу с Голијатом Четвороточкашем Сунутрашњимсагоревањем, који је уверен да га његов оклоп, његова величина и његова брзина стављају испред Давида Двоточкаша Којивозинапљескавицу у друмској хијерархији. Јер управо ту најјаче долази до изражаја контракција времена Ајнштајнове теорије релативности. Оно што Голијат набије брзином, први семафор издува, док Давид вредно радећи педалом и нестајућининаједномсемафору, тече као река. И текао сам тако под подневним сунцем добрих четреспет минута.

     До голе коже мокар, скинуо сам све са себе на станици линијског аутобуса и остао у неглижеу. Пазите, говоримо о једном брдском, неурбаном контексту, тако да није било никаквог ризика од скандала. Ипак сам ја представник свог народа. Чак и да је неко прошао аутом и видео беласање мог бициклистичког бедра, шта би он знао чији сам ја, мамин или татин? А у фабрици већ знају које сам боје, или барем тако мисле.

     Коса боје меда, шумског меда, укроћена у пунђу, као ону Тошира Мифунеа  са врхунца самурајске славе, плаве очи, плава мајица, плаве фармерице, бос. Јер, „ил’ си бос, ил’ си хаџија”. А хаџије не раде у фабрици. Пратим стрелицу „управа”. И пратим комшијино упутство да се јавим госпожи Микели из персоналног. Није обратила пажњу на моје босоножје, вероватно је било већ довољно што нисам каљав. Уместо тога пожелела ми је добродошлицу:

– Александре! Добар дан! Јесте ли нас лако нашли? Ауто сте, надам се, паркирали на фабричком паркингу?

– Дошао сам бициклом.

– Бициклом? А значи, близу станујете?

– Да, 15 километара одавде. Али, не брините за мене, ја никад ауто нисам имао, тако да сам се потпуно сродио с бициклом и ових 15 кила заиста није много.

– Сјајно!.. Идемо доле да Вам покажем мало. Замолићемо неког колегу да Вас уведе у посао. Ево, овде откуцавате картицу, кад улазите и кад излазите… Данас и сутра радите другу смену, од 14.00 до 22.00, а следеће прву, од 6.00 до 14.00. Само се у понедељак креће од 7.00, јер за викенд гасимо машине, па док постигну радну температуру. Овде Вам је свлачионица, видећемо има ли нека слободна касета… А ово је Томас, он ће Вас пратити првих сат времена и показати у чему се састоји посао. У реду?

– Александар. Драго ми је.

– Томас. Такође.

– Е добро, ја сад одох горе својим пословима, а Ви се пресвуците. Имате, наравно, заштитне ципеле?

– Искрено говорећи, немам. Видео сам листу потребне заштитне опреме, али сам мислио да све обезбеђује фирма.

– Све сем ципела. Зар Вам нису рекли у агенцији?

– Нису.

– Не знам шта да радимо сад. Ја не смем да Вас пустим у погон без заштитиних ципела.

– Имам патике. Старке. Нису заштитне, али су јаче од ових сандала, то је сигурно. А ако је стварно велики проблем, не знам, одох ја.

– Таман посла. Имам један пар, број 43, али Вам то не одговара, је ли?

– Ја носим од 45 до 47, зависно од калупа.

– 47? Не верујем да уопште постоје толико велике ХТЗ ципеле. Како год, идем ја сада да размислим шта нам је чинити и да позовем агенцију, а Ви обујте то што имате, па припазите, молим Вас.

– Без бриге. Мада, не изгледа као неко нарочито опасно место.

– Никад се не зна.

– Мада је јасно да не желите да ризикујете са осигурањем.

– Апсолутно. Све сте разумели. Јавићу Вам се.

     Томас је висок и штркљав, повијених леђа. Није се ваљда овде искривио? И он има плаву мајицу и плаве панталоне. И заштитне ципеле. Плава је боја радничких панталона, са и без трегера, радничких мантила, радничких јакни свих земаља уједините се. И мој деда лимар је имао плави раднички мантил, иако је занатско писмо добио још у Краљево време. Плави мантил путује кроз простор и кроз време… Као коцка до коцке, коцкица.

– Одакле си, Томасе?

– Из Молдавије. Идемо?

     И како смо кренули из свлачионе у халу, звучни притисак шиштања и пуцања машина истиснуо је чак и моје најрадозналије мисли и најавио нешто сасвим другачије, нешто озбиљно. Једина мисао, која се с муком пробила кроз буку, и не знам одакле, била је она, за сваку прилику згодна реплика из неког нашег фиљма: „Је ли, бре! А ко ће све ово да плати?!”

(Наставиће се…)

Заштитне ципеле

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s