Дан за даном…

Дан за даном вјенчаје се током,

Сваки нашом понаособ муком.

Нема дана који ми желимо, 

Нит блаженства за којим чезнемо.

 

Какве везе има Његош с фабриком, не знам. Мислим, Његош има везе са свиме, али у тренутку када су ми Његови стихови севнули кроз главу размишљајући о наставку фабричке саге, то нисам знао.

Истина је да ми устајање у 4.00 да бих  био у погону у 6.00, врелина дана и врелина и бука машина не остављају много, најпре физичке, а затим ни менталне енергије да причам ти приче. А онда, није само фабрика. Дечурлија жељна тајка, који је на пречац нестао да би се за пластичним ветрењачама гомбао, скачу за врат и не дају ми дисати. Не буним се, ни због фабрике, а још мање због деце. Једноставно, што б’ рек’о Рамбо, „човјек сам, жено”, имам лимите. Друга је истина та да jе човек  животиња која се на све навикне, лакше на добро, а како зна и уме, и на лоше, па ће ми, вероватно, за 12 година већ бити лакше све то.

Ну, да не паламудим, стадосмо код Томаса који имаше да ме упути у тајне заната пакера пластичних бочица.

– Видиш, овај контејнер мора да буде увек пун. Узмеш џак с ове палете, наслониш га овде, и скалпелом отвориш џак целом ширином. Срећом су џакови од 25, а не од 50 кила. Овај нам гранулат стиже из Мађарске, на пример.

Бацих поглед на натпис и видим да је из неке нананаВароши. И би ми лепо, једна позната реч за тренутак послала ме кући. Као што би и реч локум, у неком другом контексту. Делић секунде медитирао сам о мађарском и турском народу. О народима уопште.

– Овде се сипа бојени гранулат. Ти си висок, можда и не мораш да се пењеш на мердевине. То исто мора да буде увек пуно, видиш, овде има овај прозорчић, можеш да контролишеш и издалека, јер мораћеш да оперишеш на три, четири машине у исто време. И сад, вероватно ће ти Пјеро, објаснити у детаље како функционише машина…

– Ко је Пјеро?

– Власник. Онај тамо са седом косом. 

– Онај дебели?

– Не, то је камионџија, онај поред њега.

– А, океј.

– У главном, дођи сад овамо, да видиш, одавде излазе готове флашице и падају у ове кутије, које мораш да склопиш и у њих ставиш ове кесе које штите робу од прашине. Али, у главном, све ти је прецизирано на овом папиру овде. Ко је клијент, колико укупно палета, са колико кутија на свакој палети, са колико флашица у свакој кутији.

И сад, провели смо ми још добрих 45 минута у дидактици и све то није ни важно за причу. Важно је да сам схватио да нема покретне траке на којој морам да заврћем шрафове и да не ризикујем пад у зупчанике. Лакнуло ми је због тога, али ме је маса детаља ошамутила и питао сам се да ли све то један радник на паковању мора да не само зна, већ и да ради. На крају, ја сам ту био радник првог нивоа, најнеквалификованији од неквалификованих и све ми је то мирисало на далеко чувену кап’талистичку логику „плаћам једног да ради за двојицу” описану сликовито у оној народној „радим к’о црнац, а плаћају ме к’о црнца”. Ну, шта је ту је. Социјализам је пропао, остало нам да свако своју имовину оградама и катанцима брани, а комшији, к’о што већ рекох, да цркне интернет, и ADSL и мобилни. А мој комшија ми набацио шљаку, па ти види. Или и он нешто калкулише, или у мојој згради још постоје левичари.

Сада, за тренутак, о странама света. Као што знаш, на десном рамену седи анђео, а на левом посрнули анђео, зато су леворуке често, у она времена, „исправљали“, везујући им погрешну руку иза леђа док седе у школској клупи, а десном да пишу. И да чачкају нос. Ја зато верујем да и левица и десница, она политичка, своја имена, своје „стране“, дугују некаквој анђеоској логици, да не кажем црквеној. А Дуче је прво био социјалиста, па кад је схватио да пополо не жели да баца кеш на оружје, обратио се првом великопоседнику, и тако с ђавољске прешао на анђеоску страну, на којој је, наравно, у првом реду заслужено седео клер (не мешати са Рене Клером). То је као кад би Робин Худ помагао нотингемском шерифу у прикупљању пореза, причајући сељанима, којима су отели последњу врећу брашна, масне вицеве о Његовом Величанству.

И добро, пос’о к’о пос’о, ходао сам осам сати, и то не у једном правцу, или у круг, ходао сам као некаква честица која, често се сударајући с другим честицама, мења правац кретања и убрзава све више. Кад сам схватио да је, ипак, време да једну добру кривину, ушао сам у свлачионицу и – видео двојицу колега како клањају. Испод њих велики пешкири за плажу, до пола листова заврнуте плаве, радничке панталоне, ноге свеже опране. 

– Да не сметам? – помислих.

Изгледало је као да их ништа није омело, мада сам осетио да сам им, ушавши на та врата, украо делић енергије којом су могли да своју молитву отпошаљу на неко узвишеније небесо. Као сенка сам шмугнуо до чесме и оставио води да говори језиком жубора о разлогу мог изнененадног упада. И опет исцурео ка машинама.

И док сам код оне са вриштећи зеленим флашицама симулирао некакав рад, одједном је нешто улетело у део машине одакле се транспортују већ готове флајке. Цврчак. Велики, зелени цврчак. Иначе нисам приметио друге облике живота, сем вучне стоке, ваљда клима није баш повољна. Откуд онда цврчак? У том тренутку изађоше две зелене флајке и разданило ми се. Али, зар је он стварно помислио да су зелене флашице његова сорта? Или је све случајност, а ја тражим смисао у свему, некакву сличан се сличном радује гешталт логику? Како год, остадох ја тамо још неко време омађијан изненадним животом, обећах да нећу никада више лагати и пожелех од цврчка да се сутра пробудим као дечак од крви и меса.

Ко ће вјетар луди зауздати

Ко л’ пучини забранит кипјети

Ко л’ границу жељи назначити?

Цврле

Знам да скакавац, али и цврчак је скакавац…

photo 2

И ако може да ми смањи нос…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s