Фабрички аутобус

     Сутра ми је последња смена. Фабрика затвара на две недеље, читава земља стаје. Градови се празне, преливају се на аутопутеве, а на крају туристичког лонца исхране, плаже се у више слојева препокривају људским телесима. Слобода!

       Како за кога.

     Томас је данас на посао дошао Мерцедесом. Не бих знао да ти кажем модел, годиште и километражу, али изгледа веома аеродинамично и блиставо.

     – Јеси ли ово чудо од плате купио? Или ваљаш шефу бело? Чувену „Моћну Молдавку”?

      – (Смеје се.)

     И нек се смеје. Можда бих се и ја смејао с Мерцедесом у џепу, ко зна? Углавном, нема фабричког аутобуса, ни мензе, али има једна секретарка. И кад сиђе одозго да из машине за кафу узме дозицу, увек је ту неки џентлеман да јој понуди част. 

     – Колико имаш година, Томаше?

     – 25.

     – И колико си у фирми?

     – Три године. 

     – Три факин’ године?!

     Сад кад помислим, шта је ту чудно што неко у фабрици ради три године? А и посматрајући Томаса ових дана, видим да не кривинари, штавише, веома је приљежан. Изградио је добро економију микропокрета, онај чувени „минимални број кликова” потребан да се нека операција обави.

     – Није то ништа. Анна је дошао пре дванаест година. А има и један чова, низак, с наочарима, не знам јеси ли га видео; он ради само трећу смену, већ 23 године.

     – Не сери?!

    А мени се учинило да сам укапирао посао и да га добро радим после недељу дана. Ето, чак ни једно сраније нисам направио. Али добро, ја сам неко ко у овај свет долази споља и у свом ранчиићу носим предрасуду да сви морају да имају неке више аспирације. А зар Томас не гаји наду да ће једног дана бити шеф погона? Зар то није виша аспирација? Или се под „више” подразумева само духовно стремљење? А на чијим плећима леже „баналности” свакодневице /и ту, након дечје интервенције, пуче филм; залеписмо га тек након четири дана/ 

Преса 35 мм

*   *   *

     Ето, човеку се некад не да ни ноћу да се собом замајава. Моја се Верица пробудила и, каже, неће у кревет док јој не испричам причу.

     – Али, сине, тата мора да заврши с писањем. Не могу стално да стајем и устајем да легнем, те с тобом, те с твојим брацом – ризикујем да заспим! Устао сам јутрос рано-рано, био у фабрици, цео дан јурцао к’о мува без главе, и сад кад најзад…

     – Како мува може да лети без главе?

     – Као што твој тата хоће да може да не спава, ето тако.

     – Али, ти спаваш.

     –  Да, али онда ништа не урадим!

     – Како ништа? Па, спаваш! И сањаш…

     – …

     Да, имала је право малена, био сам потпуно занемарио снове. И убедила ме. Одосмо да легнемо, мада сам чврсто био решио да се врнем и затворим сагу. Ушушкали смо се и кренух:

Дан за даном вјенчаје се током,

Сваки нашом понаособ муком.

Нема дана који ми желимо, 

Нит блаженства за којим чезнемо.

     И ту нам беше край. 

*   *   *

     Отварам очи. Дан! Уј! Погледам на сахат – бемти, 6.03! Не само што нисам ништа урадио, него нисам ништа ни сањао. Или јесам, али ми је јутарња хића бацила све снове низ воду. И сад, опет, трка. Само што овде већ од шест сати семафори почињу да раде наопако. Уместо да буду зелени, они црвене. У 6.20 сам у својим ХТЗ ципелама. Човече, спискаћу плату на казне због прекорачења брзине! Какав је човек чудан кратки спој. Један чудан курцшлус! И ту ми увек у глави одзвони једна од првих лекција из енглеског, коју смо учили у гимназији – ”Work to Live or Live to Work”. Јер, као, све је океј, али ипак сам дрхтурао од осећаја да ће ме неко укорити. Нико ни речи. Ваљда је систем много перфиднији. Ребну ти од плате. И то је океј, нема ничег на личној бази.

     И добро, сат за сатом смена ми се набацивала, ја се бранио, као, ожењен сам, и сати више нису текли онако паклено споро као код Лауша у књизи (а ко је ту крив и за шта, ја још не знам, али ми их свих жао, чак и Слобе Милошевића што је као псето завршио). Ваљда је чињеница последњег дана све обасјала некаквом судбинском важношћу. Веровали, или не, везао сам се и за те људе, али и за моју лепљиву траку, умазане фармерке, чак и за ХТЗ ципеле број 46, коју су и саме престале да ме жуљају жуљем нове неношености. Чак сам се везао и за ону одвратну кафу из апарата, која ти даје пет минута предаха. И питам се, хоћу ли икад поново видети ове људе.

     Човек проведе у возу пар сати с потпуним незнанцима, па се спајта, ону војничку верзију нећу ни да спомињем, тога ионако више нема, добар су пример летовања, зимовања и остале рекреативне активности, али је једначина скоро увек иста: што је искуство које проживиш заједно с неким људима теже, то је веза јача и важнија. Тако да, ако моја госпожа и ја преживимо овај наш заједнички живот, бићемо заљубљени до краја века. Ако ли не, ето још просутог млека. Ну, даће Бог…

*   *   *

     Није било ни испраћаја, ни златног сата, само једно „хвала и довиђења”, искрено и веома уљудно, увек на „Ви”. И да – плата ће стићи петнаестог следећег месеца.

Прозивник

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s