Велики, зли бук

      Август, доба годишњих одмора, а за мене више посла него икад. Што би рекли у мом крају, „заоћàло ме”. Тек што сам почео да шљакам у фабрици, назва ме кумашин:

      – Јесте ли ту до краја августа?

      – Где бисмо били?

      – Види, моје комшије одлазе на одмор и треба им неко да залива башчу и храни пса. Три недеље. Платили би 20€ дневно.

      – Дај! Може!

      – А и ми идемо у Француску, па таман и мацану да нам храниш, кад си већ у пролазу.

      – Ма да, супер.

      – Оставићемо ти Лидијин ауто да не мораш бусом горе, доле.

      Јер, кумашин живи у брдима, ван града. Леп крај. Нема фукаре. Шеснаест километара од моје куће. И три километра од фабрике! Замисли! Географија се скупила у жижу. Све изгледа као део великог мастерплана. Супер! Још три недеље, дваесједан дан, четристодваес’ ливреја, мало ли је?

      – Кад можеш да дођеш да се договориш с људима?

      – ’Ајде сутра преподне, око једанаест?

      – Видимо се.

      Тај крај није баш нешто посебно опслужен аутобусима. Има само један и тај иде ретко. Ваљда се подразумева да буржуји имају аута и не иду бусевима. А Филипинци који им чисте, или раде баште, они баш могу и да сачекају бус, у ствари, минибус, има десет сједала.

      И тако, ја, Филипинац, уместо у једанаест, стигох у пола дванаест, извињавам се због закашњења и вајкам се на превоз. У то пред мене искаче боксер, у доброј физичкој форми и са урокљивим очима. Нешто очекује од мене. Ја га помазим, као добар гост, ал’ јок, није доста. Скочи он на мене и, бо’ме, висок скоро ко ја. Добро, до браде ми дође, али ипак је то једна озбиљна живина. И сад, није што је он скочио на мене, него што су му нокти дуги, трчи само по земљи, па му се не хабају. Загреба ме он добро. Ал’ нећу да га терам у мајчину, пропашће ми 420 јединица мере. И, тако, ја – ха ха ха, хи хи хи – рече ми газдарица где треба да полијем, углавном грмље ружа и саксијетине с мушкатлама, а имају и повртњак с парадајзом и плавим патлиџаном, ваљда ’оће ајвар да праве за зиму. И једну још младицу неког дрвета, коју само што су посадили, па да посебно поведем рачуна. Било је ту још и пар прскалица које је требало дистрибуирати. Посао од две чуке. Не мање.

      А псу, меру крокета и паковање некаквог месног нареска, тако смо ми то звали у војсци. Спремиће ми она све то у гаражи, где су и његове чиније. А зове се Бук, иако му на плочици за вратом пише BUCK, али добро. И ту ми паде на памет Буковски и страшно забавна идеја да је овај пас, у ствари, хронични алкохоличар, па одатле урокљивост. А, видиш, Буковски није имао урокљиве очи. 

      – Кад одлазите?

      – Ја одлазим сутра, али ће мој муж бити ту до петнаестог, па нема потребе до тада.

      – И када се враћате?

      – Два’есдругог. Значи, један, два, три… Осам дана.

Ма, какве три недеље!

      – И, не знам, колико би теби било океј да ти платимо?

      Ја сам мислио да је 20 ливреја било фиксирано, али очигледно, воли народ да затеже на кинтажи. Што их више има, више их затеже. Ваљда тако и направе те куће у брдима?

      – Па, не знам, колики вам је буџет?

      – Ја обично жени која долази да чисти плаћам девет, десет €вра у вр’ главе.

      – Аха. Па, ја ћу морати и бензина да спржим…

      – Па и она долази из града. Не знам.

      – Добро, онда да заокружимо на дваес’?

      – У реду. Даћу ти педесет аванса.

      И тако ти ја од 420 јединица спадох за трен на 160. Ал’ добро, дај шта даш. И одох ја задовољан, ал’ ми остаде памет у ноктима оне животиње.

      Да појасним. Ја се бојим паса. Не знам шта се тачно десило да то буде тако, мораћу матер да питам да ли се десило нешто кад сам био баш мали. Оно што знам сигурно је да ме пас никада није ујео, и моја је теорија да је све то заслуга свих оних бајки са великим, злим вуковима. И племенитим ловцима, који их распарају и сипају камење у стомак. Јер сâм сам био сведок невероватне трансформације моје Верице, која је од дана када су им у вртићу причали Црвенкапу, почела да се панично боји чак и Лоле, женкице питбула њеног тече Чарлија, рођене само пар дана пре ње и са којом је одрасла, и којој је до јуче, буквално, завлачила руке у чељусти.

      А ја се редовно суочавам са својим страхом, знаш, чак сам ишао ноћу у шуму, тамо где живе пси одметници, спреман за борбу на живот и смрт са гладним чопором. И ништа. Они су, изгледа, уплашенији од мене.  И тек понекад, неки урокљиви пас ми врати језу у мождину. А овог знам од раније, играли смо се пар пута кроз ограду кад бисмо ишли код кума на роштиљ. Ал’ друго је кроз ограду.

      Дође и петнаести. Свратио сам да најпре нахраним мечку. И њој њен мечји месни нарезак. А за сусрет с Буком спремио сам дуге рукаве и дуге ногавице, ваљда ће то укротити његове панџе. Оста мачка да ћапће над чинијом, а ја куражно у чељуст звери. 

      Прилазим капији. Бук ме већ урокљиво с друге стране гледа. Нема ми друге, мораћу да кроз та врата прођем. Улазим. Збуњен ја, збуњен он. Могао сам да му прочитам на челу ту његову псећу мисао: „Шта ћеш ти ту? Ја сам пас чувар и мој господар није код куће. Требало би да лајем на тебе макар!” Али је мудрост мајка брзине, па сам већ грабио ка гаражи и надао се да су наресци већ при руци. Опа! Један је већ био сручен у чинију, а Бук га у три залогаја слистио. Сипам крокете. Опрезно, јер сам се сетио оне – не дирај лава док спава. И на то се бацио спремно мрвећи. И као да се пакт полако склапао, али ме још увек испод ока гледао. Добар је то пас чувар. Бацих му још један нарезак, за сваки случај.

      И кретох из гараже, увек трудећи се да му будем на видику, нисам хтео да га кушам. А кад је све смазао, попио је воде, дошао до мене и – скочио и угризао ме за руку.

      Угриз је био: „Чловек, не јези се. Ово је моја кућа и има то добро да упамтиш”. Нисам реаговао ни на који посебан начин, него кренуо ка жедним биљкама, да се пожалим њиховој немој непокретности. А заузврат им дао да пију. И током следећих четрес’пет минута Бук и ја смо се одмеравали и успео сам да систематизујем следеће закључке:

      – Бук је веома усамљен пас. Иако има сво то предивно двориште за себе, не виђа друге псе, а људи с којима живи не играју се с њим, деце ни од корова. Има одговорност да чува кућу, а нема времена за блејажу. 

      – Зато су његове игре грубе и очајничке. Зато скокови и, као последица, нокти.

      – Када прскам воду, Бук се склања.

      – Ако имам нешто у рукама, Бук не прилази.

      – Кад му окренем леђа, Бук је опуштенији, ваљда се кида линија некакве чеоне тензије.

      И зато сам стално ишао унаоколо с некаквим кофама. Оставио ме на миру. И сваки пут када бих имао слободне руке, затрчавао би се према мени да почне игру. А ја сам управо желео да избегнем игру с њим. Ипак је то био брак из интереса, ми се не познајемо. Другачије је било са Лолом. Њу сам и шетао и внаго скупљао по улици за њом и хранио је кад је Чарли био тамовамо. Бук је био странац, ја сам био странац. Зато сам одлучио да се Буку обраћам са Ви, надајући се истом третману. Причао сам с њим искључиво на италијанском, док сам с Лолом увек на српском. И под тим условима страсти су почеле да се стишавају. Завршио сам шихту и запалио, износећи са собом кофу воде, мој алиби за сутра. У ствари, Бук је толико очајно желео да се игра, да је за то могао шаку из корена да ми откине. Зато је најбоље било да ту тему ни не начињемо. Кофа у руци од почетка, до краја. А за сутра, метална штангла и ХТЗ ципеле, ако буде требало ногама да га газим.

      Јадни Бук…

      Ни крив, ни дужан.

      Велики, зли бук. Са стомаком пуним камења. На дну бунара.

      „Ужас… Ужас…”, биле су последње речи пуковника Курца.

      (То што не познајеш пуковника, није разлог да ме оптужујш за опсеност. На крају крајева, сигуран сам да и ти често пуковника по презимену дозиваш.)

Бук

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s