Хуан Мануел Фанхио

      Познатији у народу као Фанђо. Петоструки шампион Формуле 1 и још штошта. Неки га терете да је као председник Мерцедес Бенца у време војне диктатуре у Архентини био одговоран за нестанак четрнаест чланова Унутрашње синдикалне комисије. Други, пак, кажу да је то злонамерна измишљотина. Отет на Куби 1958. од једне борбене групе Фиделове армије, предвођене Фаустином Пересом, са циљем да се обрати пажња света на оно што се тамо дешава. После двадесет шест је сати пуштен, да би новинарима изјавио:

– Одлично су ме третирали… Заиста, имао сам исти комфор као да сам био код пријатеља… Ако су побуњеници то урадили, сигурно је да су имали добар разлог, и то, као Архентинац, тако и прихватам.

      Ну, видећемо зашто је Фанхио важан за причу. Наравно, има везе са вожњом. Колико сам само пута, у најразличитијим контекстима, чуо ону, увек исту реченицу: „Вози к’о Фанђо!” Али, дај да рашчивијамо најпре овај неспоразум с именима.

      Јесте, Хуан Мануел, у кварту Балкарсе родног Буенос Аиреса, од миља и по аутоматици назван Хуансито, био је, као и пола Архентине, италијанског порекла, она критична прва генерација имиграната, која носи терет родитељског порекла.

      Замислите само колико пута је у Школи Nº4 Хуансито морао да исправи учитеља Мелитòна Лосана, који га је упорно прозивао „Фанхио”.

      – Сењор! Презивам се Фанђо. Мој отац се презива Фанђо. И он се љути кад га неко зове Фанхио. Каже да су Шпанци ограничен народ и незналице када нису у стању да кажу „ђ”.

      – Карахо, Фанхио! Баста кон еса мјерда!!! У шпанском не постоји то „гј”! Нека га твој отац потражи вечерас у шпагетама, па ми га сутра донеси. А до тада, овде причамо шпански, тачније, кастежано, кларо?!!!

      – Си, сењор…

      Истина је била да је Хуансито и сам више пристајао уз шпанско читање свог италијанског презимена, мада то није било због тога што је тако могао да се отараси старог континента; он није имао за то разлога, био је рођен ту и приче његових родитеља о „кући” њему су биле само приче. Његова кућа била је у Улици број 13. Та борба коју је водио с учитељем била је, у ствари, борба његовог оца, и он је без много размишљања прихватао, шта зна дете шта је триста кила? И ко зна докле би он ту борбу водио, да га отац једном није био нагазио што му је у разговору одговорио на шпанском:

      – Каццо, Ђованни! Ин куеста каза си парла италиано! ’Фанкуло!!!

      – Жо сој Архентино, папà. И ме жамо Хуан. Пор фавор.

      Знаш већ како су тинејџери осетљиви када се о идентитету ради. Јесте, матори Лорето је погрешио. Изгледа није био понео сав свој пртљаг из Италије. Од тада, на начин једног блудног сина, Хуан Мануел постао је, за себе макар, дефинитивно – Фанхио. Ел Архентино.

      Мада, наравно, возећи за Мазерати, Алфа Ромео и Ферари, није лако могао да се отараси оног „ђ”. Победнике свако својата. Тако и ја, чим неко овде помене да је Гуљелмо Маркони отац „вај-фаја”, ја одмах дрекнем:

      – То је он покрао патенте нашег Тесле!!!

      Који твој црни Тесла? Него, добро. Ваљда је људима лакше да живе ако су из победничког племена. Неко њихов је „победио”, па они не морају ни за шта да мрдну гузицом. Само треба да себи направе дугу листу победника и – тоа е тоа! Е, на исти тај начин, Архентинци инсистирају на оном Фанхио. И мени је то океј. Макар је тамо рођен и тамо умро. Шта више.

      А читава прича о Фанхиу сама ми је дошла као некакав унутрашњи коментар на нешто што се десило данас. Сећаш се оног Реноа, оног „Мегана” што су ми позајмили да бих наводњавао пса? Није ни важно. Е, па, данас сам га узео здраво за готово. Ишао сам да затворим изнајмљени летњиковац у планинској забити и, баш ту пред кућом, већ сигуран у себе и своју вештину да, као толико пута до сада, ауто проденем између вазда паркираног джипа и ћошка куће, улетех некако пребрзо и пазећи више да джип, а мање на зид, окрпим добрано задња десна врата, онда крило, па чак и задњу маску. Не знам шта ми би да, чак и кад је кренуло да крља, одмах не укочим. Него сам наставио с надом да ће крљање да престане. И престало је.

      И гледам. И не верујем. Плаче ми се. Лакше би ми било да сам сопствени ауто поцепао. Овако… Како ћу жени, не мојој жени, него Лидији, власници Реноа на очи? Срам. Бес. Очај. Па, бланко. Лимар ће ме, без сумње, одрати. Без пет глава нећу проћи. И сав рад у фабрици, и сво наводњавање пса, свих 1500 километара, које сам прелетео у последње две недеље да бих премостио жеље и могућности, све то неће бити довољно да покрпи штету. Куку и леле. Цена нискобуџетног летовања одједном је добила на волумену. Нећу више никад, али никад и ни од кога, никад, поново узети ауто. Имам бицикл, ту су возови, аутобуси, авионци, камионци. И то је то. Не могу да живим живот који немам. Ваљда је то наравоученије…

      Дешава се, знам. И није ништа страшно. И то знам. Али, да ти кажем једну ствар; ако икад дођем и потражим ти ауто на зајам, молим те, одговори ми кратко:

      – Дођи јуче… Фанхио!

* * *

      P.S. Чуо сам се са Савом. Рече ми да има човека у неком селу поред Чачка, који ће да ми среди лимарију за триес’ ливр€ја и два пива. Ако смо тројица, требаће нам три, претпостављам. Истина, морао бих да спржим 200 €ја на карбуранте и још нешто на путарине, али ко зна, можда кренем ускоро „кући” да испеглам ауто. Таман и зубе да средим. Дентални туризам.

IMG_0310Ruta 2 – Фанхиов болид, који лебди негде између Буенос Аиреса и Мар дел Плате

4 thoughts on “Хуан Мануел Фанхио

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s