RAWHIDE!

      Кад сам био млађи, нисам умео да слушам савете, чак ни када су били најдобронамернији и долазили од најмилијих људи. Жеља да своје изборе бацим на пробу није ми то дозвољавала. И, добро, рецимо да сам се провлачио, 50-50. И, рецимо још и то да је, у принципу, то здрав став младићства.

      Почео сам да се бринем када сам те младићке кожне лоне пожелео да проносам још мало, ево, само још данас, па од сутра постајем одговорна и сасвим одрасла јединка. И почеле су да краћају ногавице и да ме стежу у препонама, к’о што се сирова кожа у оној чувеној индијанској спорој смрти, на сунцу полако суши и затеже око врата бледоликог. 

      RAWHIDE!

      Нека у ту реч стане читава она социолошка енигма и покушај њеног објашњења, такозвани „синдром продужене младости”, од кога болује наш народ, то јест, она његова комадина коме су ратови и последична немаштина и јавашлук украли и краду детињство, младост, или неки подједнако весео период живота, па се сада свете свету одбијањем да се с њим у стварности похрву.

      Утеха, ако то може бити утеха, је да чак и народи поштеђени ових пошасти покушавају да се „продуже”. Само, они то зову другачије: благостање, задовољство, срећа, dolce vita. А то, узгред, могу и да плате, мислим, спољашњи његов део – то, органску храну, три до четири недеље мора и две до три недеље скијања годишње, дуге викенде у боровим шумама радећи јогу и медитирајући, па добро, ту и тамо неко преждеравање и усвињавање алкохолом, чисто да си дају одушка (а овај метод је код нас најзаступљенији).

      Него, нећу ја о овоме. Завело ме перо (к’о што човека увек заведе жена, а њу његов лажни „Ролекс”, који би се тако добро слагао с бурмом). И, јасно, то је само изговор. Јер, перо је периферија писања, као што је око периферија душе. Све је у оној коштаној клопци, тамо горе, на раменима. Као и увек. Та клопка и смишља изговоре, пребацује кожну лопту на периферију. Као што политичари кожним метком __________________________ (допуни сам, примера на претек).

      О другоме сам хтео. О првоме, заправо. О слушању савета старијих. И, уопште, савета.

      Моја комшиница, мудра једна бакута, каже ми вечерас:

      – Ја и даље упорно инсистирам да је руком писање боље него типкање. Пишући руком, идемо довољно споро да можемо са тачношћу да се присетимо наших мисли.

      Послужио сам слаткиш и окренуо на разговор о нашем заједничком пороку – глукози. И иначе, у последњих годину дана, комшиница не иде даље од те једне гноме дневно, ваљда не жели све да истовари у ветар, него чува те своје мисли за књиге. А написала их је разних. А ако ти ка’ем да је била жена Мартина Скорсезеа и мајка је његове кћери, схватићеш да је то посебна прича у неколико томова, мада ми се чини да још није спремна да је напише.

      А у време њених кожних панталона, бабац је цугала, добрано цугала, уверена да је дно њене флајке и дно њене списатељске инспирације. И тако, књига за књигом, флаша за флашом, цироза за цирозом. Него, нека сама она једном исприча чега је ту онда свега било.

      А било како му драго, ја сам се озбиљно задумао над оним што ми је рекла и пожелео да послушам савет. Пожелео сам и да не пожелим одмах да написано понудим оку посматрача, да пишем полако као што се полако и дуго жваће у зен-намастиру: 70 пута залогај поврћа, 120 пута залогај меса.

      И, ево, скинуо сам оне кратке кожне панталоне.

      И висну ми мужество.

стило

Кожна свеска и кожно перо

Dead Kennedys’ Rawhide

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s