RAWHIDE, Take Two – Кумова слама

      Тамо далеко, далеко од мора, имам једног Кума. Тако га зовем иако није крстио ни мене, ни моје, нити ме венчао у цркви. Био ми је сведок на првом, сада већ угаслом, грађанском венчању.

      Између термина „сведок”, који ми увек одзвања у оном свом правно/муријачко/судијском звучању, „најбољи човек”, веома симпатичног и буквалног превода англосаксонског „best man” и „Кум”, овај последњи остаде као нешто што обећава трајне везе, нека врста вечности у малом. Истина, постојао је период током кога смо укинули коришћење те титуле, јер сам ја нешто љуто заговнао и силно увредио Шпанца. Прође и то, наравно, морао сам да окајем грешку висећи наглавачке окачен о болоксе, тамо на оној бандери код Теразијске чесме, на потезу према новоизграђеној Московској банци. Три сата није много, али није ни мало, како се узме. Како било, успео сам да се рехабилитујем и од онда је наш однос, вероватно захваљујући и удаљености, постао ближи. Пишемо хартижна писма, Кум Шпанац шаље ми ћириличне књиге, стари је то русофил. А шаље и самиздате онога што напише, па ме силно развесели. Ако не нађете у књижарама „Приче о крају и свету”, то је зато што он није хтео да нахрани све издаваче, дистрибутере и књижаре, а да његова нејач остане на крају. Пише, и снима документарце, опет русофилне, и ради као уча. Мој Кум Шпанац.

      Е сад, како Шпанац нема фејкбук, једва је и на електричну пошту пристао, ја му ова овде писанија морам нарочно послати, јер разни аутоматски сервиси овог сајта, који треба одма’ под нос електричном читаоцу да подметну нове приче, до њега не допиру. И он не лајкује, и не коментарише, и не расправља на струју, мислим, у реалном времену. Он то ради кад му време само дозволи. И оно двоје малецких, школа, филмови, Партизан и живот у крају, Лекином брду, о коме често седне и пише. Сав тај одрасло-детињасти живот он намири, па онда крене…

      И тако, кад је прочитао RAWHIDE!”, савио је табак и сложио мисли:

      Невероватно.

      И то, за жену Скорзину… Отржи, причај, сазнај, размисли… па опет. 

      И то – слика главе и очију, поређење глаза и оловке, и њене речи – зашто је боље оловком. И ту је једна од тајни духовног разврата, цивилизацијског, у коме живимо. Топла вода, интернет, електрична четкица, бензин, сир на топљење, порно – а онда, уз то, нико нема времена да слуша, да се расправља, да научи, да се пита, да прочита и да –  пише оловком. 

      А и песма ме погодила. Одлепио бих да сам видео тај видео пре двадесет година. Не због ди кејса, имао сам један њихов конц, сви су га имали на ВХСу, већ зато што ми је ова ствар била од омиљенијих, са плоче сам је иглом понављао по 50 пута на два сата. Знао сам и тада да је обрада, а обраде нисам волео. Али ову јесам, посебно. Начин на који пева и музика и све. А сад се склопило, док их гледам како се невино и наивно бенаве, одлични и млади. 

      Добро си склопио све то, ваљало би да објавиш то и у артији, ако можеш, или имаш узорак од 10ак или 5 прича, пошаљи, да пошаљем Гојку Божовићу, он је урадник Архипелага. Вероватно неће бити објављено, али сигурно би требало да буде. Ништа не губимо ако пробамо. Дакле, не дај ми више различитих линкова, него мети све у неке електронске корице па шиљи (Шиљу).

       Данас сам од јутрос прошао брзих 25 км аутопутем, а чека ме још 70ак, али спорих, возићу децу, моју и моју неких других људи. Дође ми некад да се расплачем кад гледам сву ту децу.

       Када смо се враћали са Партизанове текме неки дан, видео сам нешто што ме на тренутак ојадило. Оца  и сина, који излазе са стадиона, гледали су Партизан који је минимално победио неки швицерски тим. Онда су кренули уз брдо. Мали има неку парализу и штап, а онда сам схватио да то има и отац, само неки блажи вид. И иду тако, придржавају један другог и причају нешто, о утакмици можда. А ја гледам, па кренем, и окренем  се да погледам опет.

       Видео сам ортака кога сам скривао од неких табаџија ’98, па је преко моје гајбе, на мала врата, кроз опозитну авлију, утекао смрадовима и дошао до легије странаца. Па је напустио, са неким ортаком Хрватом, па отишао у Шведску, па одробијао тамо 5 година – али има сина са неком Швеђанком. Дошао на брдо да ме види после 15 година. Горан, Вугла смо га звали.

      Дебели Миланче, пијан, ја пијан , Вугла пијан… одосмо у ноћ. 

      Читам помало неку монографију о Андрићу, о његовој служби у Трећем рајху. Домишљат човек био Андрић. Свашта и сваког је познавао… Ту тек има утисака и једна добра прича, заправо неколико изузетних. Јебава ме овај клинац, монтажер, мораћу озбиљно да га питам да л’ се сећа договора.

       Рингишпил, у глави. Шпанац оде куд га жеље и обавезе вуку…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s