Какав пад…

Сваком чуду три дана доста.

Прошле недеље сам ишао на једно веома важно, али неплаћено снимање, дакле, аматерско, из љубави. А на аутопуту, негде скоро на нашем циљу, нашем, јер сам нашао још једног аматера, љубитеља филмова који за живот црнчи у ИКЕИ, дакле, скоро пред крај пута позвали су ме из исте оне Комшијине агенције за рад.

– Да ли си слободан следеће недеље? Истој оној фабрици треба човек за замену. Овог пута само четири дана…

– Четири дана? Не знам… Добро…

– Знаш, кад сам те већ натерала да купиш ХТЗ ципеле, дужна сам да ти за њих и нађем посао, је л’ тако? – цвркуће Вјера с друге стране сателита.

– Ма, добро, сад, ципеле…

– Шта мислиш?

– Важи, супер. Хоћу. Имате уговор, све спремно?

– Све је спремно, послаћемо ти на мејл. Радићеш прву смену. Понедељак од седам до четрнаест, а уторак, среду и четвртак од шест до четрнаест. Океј?!

– Одговара ми преподне.

Схватио сам да сам звучао мало смушено, а све зато што смо управо тада сишли с ауто-пута и улазили у канцеларију газдинства која наплаћује путарину, јер нам је листић који смо узели на уласку на ауто-пут одлетео кроз прозор. Невероватно је то што је прозорац био отворен десет сантима увр’главе. Ризиковали смо да платимо као да смо ушли на почетку аутопута, ма ког аутопута, најудаљенијег од ове наплатне рампе. Укратко, 46 европа (!!!). Због оваквог развоја догађаја сам предосећао да ће снимање бити пропаст. Ем немамо буџет, ем је већ требало да за гориво, путарину и које парче пице с ногу прснемо по 50 ливреја, а сад још и пенал да платимо; то више није аматеризам, то је професионални дилетантизам!

Ну, храбро смо крочили унутра, у руци стискајући рачун за гориво, једини доказ да смо пре три и по сата били у Болоњи. Себастјан, мој аргентински микроман и сапатник у авентури, испалио је:

– Признаница нам је излетела кроз прозор, али имамо рачун за гориво!

– Молим? Какво гориво?

– Себа, иди смотај пљугу, ја сам заср’о, ја ћу да чупам.

– Ја сам шофер.

– Али, ја сам отворио прозор.

– О чему се ради, момци?

– Видите, отворио сам прозор, и листић нам је волшебно (овим речима) излетео, а ушли смо на аутопут у Болоњи, не у Таранту, и као доказ имамо рачун за гориво, које смо сипали непосредно пре тога.

– А, то! Нема потребе. Само попуните и потпишите ову изјаву, где сте ушли и наплатићемо нормалну тарифу. Чији је ауто?

– Мој! У ствари, моје таште.

– Није важна ташта, попуните ово и то је то.

– Сигурни сте да нећете рачун?

– Не, заиста, није потребно.

– Али, то је доказ!

– Себа, иди запали цигар (овим речима), видиш да човеку не треба доказ. Не брини, имају они свуда инсталиране камере, само ће да прегледају (ако уопште прегледају) и чисти смо. Попуни ово, па да бежимо.

Уместо 46, платили смо 14 и отишли са осећањем некаквог постигнућа. Помислио сам како можда снимање и неће бити гробље.

Кастиљоне дел Лаго (Castiglione del Lago, ни близу оног Lago di Vnago). Као и увек у случајевима некада феудалних имања, на вр’ брда зидинама утврђен град, са газдином великом кућом, одакле је надгледао како раде сељани, да л’ забушавају, јер је од њиховог рада корист имао само он, а овима је остало да забушавају, ако икако узмогну. Одавде, ваљда, и оно „не може он мене толико мало да плати, колико ја могу да не радим”. Добро, то је било, па прошло, сада постоје камере, и то оне лажне, али које раде боље од правих, јер леба не једу, а нико неће да ризикује и понаша се као да камера нема. А да и не говоримо о већим ризицима, масе на трговима. Чуо сам да је фирмаiCooka” направила апликацију за ајФон и фејкБук, нешто као iMotika, па се беземљашиајФонаши тамо истресу, то јест измастурбирају све фрустрације свих земаља уједините се. (И ја то радим, али у игрици која се зове „Врд, пресс, тврд, трес”, први признајем.)

И добро, да сад не идем у детаље, јер и до фабрике треба да стигнем, а већ ми се очи склапају – стоку сам већ намирио – беше уприличен концерт посвећен једном јаком Русу и тридесетогодишњици његове „Носталгије”. Ту је наш протагониста, његова госпожа, пријатељи његовог бáба, који су испуцавали најзанимљивије анегдоте из периода заједничке носталгичне сарадње и другства. Уопште, једна веома носталгична атмосфера. И ја се сетих свог завичаја…

Усликали смо читав сат и кусур те догодовштине, а сам је Велики Рус, иначе ван земног постојања више од четврт века, концерту и пројекцији, присуствовао у обличју ласте, а затим и слепог миша.

* * *

Устао сам јутрос у 5. Спавао сам с клинцима и, ескивирајући их добар део ноћи, ушинуо врат. Слабо сам доручковао, празан нам је фрижидер. Пет кексева и шоља чаја од мајчине душице, македонске производње. Органик. С друге стране паковања каже – „Wild Thyme”. „Купус гледа, месо на виљушку набада”. Или нешто слично. А ја на кексу. И сећам се радости што ћу радити. Присећам се. И крајичком ока жалим што и сада нисам тако срећан као први пут. Сваком чуду три дана доста.

Па заборавим.

Спакујем ранчину, све на прстима да нејач и силне не узбуним. Флуо прслук, биће још добрих сат времена мрак, да ме не обува неки весељак што се у за њега касни сат враћа из „канцеларије”, или с „пословног пута”. Ја раним, а он касни. А у исти час. [Ово дати Аци Милосављевићу као пример за његову дисертацију „Ајнштајн за балавце”.]

И креће; глођи педалу, педалу глођи. Педалу, Педалу, Глођи. У фабрику дођи!

Уз помоћ моћне мантре, к’о у сну, вожња од четрес’пет минута претворила се у један окрет педале! (Ал’ у ђоци.) Смрз’о сам се к’о пиштољ, кренуо сам у кратким гаћама и мајци без рукава. Знојав од осам киломатара узбрдице улетео сам под врео туш. Штета да сад паднем у кревет. Сад, када ме је кренуло. (Ал’ у ђоци.)

И да видиш, иста она хала, исте оне машине, исти онај посао, исти људи, ал’ некако све другачије. Да л’ сам ја, или су они? „Ти ниси она која јеси, а Ја сам онај који јесам”, слете ми однекуд носталгична мис’о на работничку веђу. Седам сати пластичних и картонских ритуала преда мном није више изгледало онако гламурозно као први пут. Што рече господин Чорба, „а после пива сам пио све живо”, а ја вам кажем да је то у његовом случају. Овде само да подвуче важност првог пута. Што ви, уосталом, добро знате и без те подвлаке. Пасматер…

– Сва срећа, па је само чет’ри дана – дошапнуо сам себи изнутра, јер је ван мене владала бука. Машинска, не мисаона. Две реципрочне променљиве.

– Морам ово да радим, дугујем то својој деци, свој својој деци, жени, мајци, сестри, чак и оцу, на неки начин. Пуно дугова. Наспрам свега овога.

Машио сам се лепљиве траке и кренуо у склапање кутија. „Окупациона терапија”. Један, два, три сата.

„Сате, сате и Педалу Глођи. Кући Дођи!”

А кући пичвајз. Дође ми да им кажем да се ја жртвујем за њих, а онда се сетим да је моја мајка, светица, мени једном, био сам већ матора коњина, исто то рекла, па стадох.

– Жртва се подноси са срећом и радо се чини. А то што ми кажеш је огртач себичности – мудровао сам тада.

А сад сам једва језик угризао да се и сâм не одам.

Време је за ритуално ћелављење.

Тако непријатељ не може да ме дохвати за косу, а кимоно ћу затегнути добро.

20130902-225734.jpg

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s