0

После тридесет година

      Свако има да се пожали на живот. Те, брзо прође, те је проститутка, те је вагина, те је варалица. А има кад је и кукавица, као да је живот неко биће прекривено крљуштима, са ногама орла, главом лава и телом неке бабе. А ја мислим да је тај живот (са малим „ж”) више некаква грдоба направљена од папира, или у главном од папира, с обзиром да су рачуни, опомене пред искључење и строге опомене пред утужење почеле да стижу и на сертификовану електричну пошту, тако да се ту сада уплићу и електрони, анјони и катјони.

      Ну, важно је у свему разумети разлику између тог живота и оног Живота, онога коме се нема шта приговорити, јер он – натапа све око нас; неком топлином, светлином и довољном количином влаге. Оним чега нема много у нашем космичком комшилуку. Оним што нас већ поставља испред наших комшија, рецимо, чувених Силена (то су они што не живе на месецу), или, још чувенијих Марсоваца (а то су они који не живе на Марсу). Ваљда зато они својим космичким шлауфима покушавају да добаце довде и да преко својих агената купе „Књаз Милош”, на пример.

      Један од њихових агената позвао ме један дан да размотримо заједно једну понуду. Наиме, један супермаркет у близини управо је изгубио најбољег магарца, ваљда се уморио, шта ли, па им треба нови, јак, поуздан. Пола радног времена. Двадесет сати недељно. Истоварају се камиони и залихе мећу у подрум, па из подрума на рафове. Лифта нема, зато им треба магарац. И треба им за стално. Уговор, дечји додатак, ма све. И нагласак је био на паковањима флаширане воде. Носе се горе-доле, малтене их се шета, као некакве љубимце. И мени то би много интересантно. Наравно, овај се агент представио као радник агенције за привремени рад, али се сувише ствари поклапало, нисам ја сис’о Весну.

      – Вода?

      – Вода.

     – Горе-доле?!

     – Горе-доле.

     – Важи. Кад почињем? – и већ почех да кашљем магарећим кашљем.

Овом се то неизмерно допало (кашаљ) и рече ми да већ од понедељка.

     Е, сад, знам да мој комша, који ради с њим у агенцији (онај што ми је средио већ два пута за фабрику) сигурно није агент, јер тај ти воду не пије уопште. Пиво и виски. Заједно. И зато одлучим да му закажем сесију у оближњој пивовискари.

     – А, бре, комш’о, чу ли ти овога шта ми нуди?

     – Па, јесте, мало је све то хеви, али то се сада нуди, нама нико и никад не тражи филмаџије и, уопште, креативце било које феле. Рецимо то овако, траже се продуктивци. То ти је, Тимотије (овим речима).

     – Ма, добро, знам ја то, и не ради се уопште о томе, ја сам схватио да треба у ово кризно време успорити мисао, а убрзати мишићну масу, зато и рокам стероиде и, морам ти рећи да, поред трећег муда које ми је виснуло, то и иначе, на психоактивном нивоу, ради боље него овај твој пивовиски.

     – У то ћеш ме тешко уверити. Ну, слушај сад ти ову сторију, пре него почне да ме ради, да не кажеш после да измишљам. Видиш, овај момак, Јовица (разумете да не могу да напишем право име једног агента, да не бих породицу довео у опасност, за мене ме баш брига, него децу да ми неко не дирне, заклао би зубима), он ти није рекао да је власник тог супермаркета (где ћеш магарчити), као и читавог ланца супермаркета, његов отац. Мултимилионер.

     – Па, зашто онда, којмој, ради у вашљивој агенцији за запошљавање (ово „вашљивој” сам изоставио, али јасно видео у мислима)?

     – Е, па, видиш, тај Јовица је до пре пар година живео у Перуђи. И кад је напунио тридесет година, решио је да дође у Болоњу, где је његов отац целога живота радио остајући преко читаве недеље. А само за викенде одлазио кући. И Јовица, куцкуц, на врата очеве фирме.

     – Тата, а како то да ти читавог живота мораш од понедељка до петка да радиш, а с нама си суботу и недељу?

     – Види, Јово, ти си већ велики момак. Дођи са мном, хоћу да ти покажем нешто.

И одведе га у једну лепу кућу и упозна га с једном лепом женом. Док су још били у антреу, на врата нахрупи једна лепа девојка:

     – Ћао мама, ћао тата, ух, упишах се! Имамо госте на вечери?!

     – Јованка, ово је брат о коме сам ти причао.

     – Ааа, најзад!

     Изгрли га и изљуби и оде да пишки, већ јој је полазило низ ноге. А Јовица се у снежну краљицу претворио, и бојом и срцем. Мрак на очи. И само се сећа да је матором прецизним крошеом одвалио мандибулу и сложио га испред нимало изненађене госпође. Сећа се да се уљудно поздравио са господарицом дома и отишао да се ушика к’о звер. И ту се кида фиљм.

     Пост фактум, Јова се прибрао и отишао да се извини оцу, јер, или је могао да има оваквог оца, или никаквог. Рецимо, прихватио је човека са свим његовим пртљагом. Испоставило се да постоји још један брат, и са њим се упознао. С друге стране, Јовина сестра из Перуђе рекла је да више не жели да види скотину и да ће му гркљан прегристи и напунити га љутим папричицама и чоколадом, зашто то, баш том комбинацијом, ни сам Јовица није докучио. Све у свему, између породице из Болоње, која је знала за ону из Перуђе, и породице из Перуђе, која све до сада, тридесет и кусур година, није знала за породицу из Болоње, Јова је постао нека врста моста. Јер, његов отац га је молио и кумио да му помогне да не изгуби сасвим однос са кћерком, па ни са женом, бившом женом, другом женом – или првом, сам ће га Бог знати како се то квалификује сада. Ваљда их све воли, шта ли. А све те године он је могао и да приушти да их издржава и сваком њиховом прохтеву, свих жена и све деце да удовољи. Што би било океј по Курану, који дозвољава многоженство под горенаведеним условима. Али је Ватикан, ипак, превише близу да би то прошло глатко.

     И зато Јова ради у агенцији, ваљда није баш у најбољим односима са очевом женом, а она је у извршном одбору фирме, па Јовица не жели ничију милостињу, јасно к’о дан.

     – Три’ес година касније? ’Бемти… А ја мислио да је Јова агент друге једне фирме…

     – Какве, бре, фирме?

     – Једне што ваља воду.

     – А???

     – О’ш још један пивовиски?

     – Е, то је већ боље. Мани ми, бре, воду спомињеш!

     А ни од магарчења, на крају, није ништа испало. Ваљда је власницима ланца било мало вероватно да ће неко с мојим сивијем да поштено магарчи и остане дуже од десет дана. А ја сам баш био радознао да их упознам.

     Еј, животе, варалицо!

2

Месец је пун

Мешанац песникиње и ратника,
Ратне песме нећу да појим;
Рат ћу пером да водим.

У рат. У рат…
Зигурат.

У дебелој ноћи
Сјајна Луна флуиде мами.
И слова јој у сусрет теку.

Луна,
РатПактПеро!

Шта све неће
Измислити Швабо?!

20131018-061207.jpg

„А у руке Мандушића Вука…”
М-2013, немачке производње

2

Литерарни дунђерај

Свако, је л’, ко се икада дохватио литерарног дунђераја, чуо је ону античку препоруку да ваља учити од старих мајстора. То јест, подражавати их ваља. При чему, мислим да је препорука више била упућена на мисаоно-етичко-људско-вредносни аспект рада извесног мајстора и његов поглед на свет, него онај чисто технички, финално-егзекутивни, то јес’ „како он пише” део те доста сложене работе. Онда сте имали приручнике типа „Како ја то радим”, савремених писаца, углавном англо-саксонске провенијенције и, уопште, све оне „Корисне навике великих писаца по први пут откривене управо вама за само 19.99”, у којима можете наћи како начин шиљења оловке Жан-Сол Партра (о њему је скоро нашироко размишљао управо Гишел Мондри) утиче на зазивање богиње, која би онда требало да кроз, је л’, тог литерарног дунђера, у ситну књигу слије спев о гњеву Ахилеја, Пелеју сина.

И то, тај чувени амерички прагматизам, ради, чак у једној тако непрагматичној сфери, као што је вербални дунђерај (обећавам, нећу више ниједном поновити ову реч). До извесне границе, то јест, ради. Рецимо, срешћете, онако у пролазу, неког литерарног сунђера, који ће се ишчуђавати како није завршио, то јес’, није стигао ни до пола, то јес’, није отишао даље од прве реченице своје прве кратке приче, иако је здрвио флајку џина за вечеру и наштелио радио на станицу која врти велике барокне композиторе, све оно што је Барлсу Чуковском помагало не само да излије све оне незаборавне улично-философске трактате о смислу живота у ниском књижевном стилу, него и да, онако рошав, повали гомилу лепотица свих калибара, доби и заната. You know what I mean?..

На’ће се ту увек и онај бледолики упалих очију што уз трепераву и чкиљаво-конспиративну светлост свеће и лажне нападе падавице покушава, по методу Станиславски, да зазове еспириту оног другог мага, и надмаши његов идиотски роман, пишући свој, „Особе са посебним потребама”. И, уопште, да не спомињемо ни труле јабуке на писаћем столу, ни бдења три ноћи заредом, ни прерушавање у скитницу и живот с вашкама, бувама, стеницама и осталим бићима пошкропљеним са оне две, вазда бунтовничке, капи урина, a ни шивење чизама и орање.

Немој бити нервозан. Ради сталожено, са задовољством и без превише размишљања, на чему год што ти је под руком.

Херни Лерми

А ова ме је, на пример, доста нагнала на размишљање, подсећајући ме на речи оног Писца у моди, коме је пресушила инспирација, па је кренуо у потрагу за њом, па се, путујући, на крају, запитао:

– Какав сам ја то писац кад мрзим да пишем?

„Ради са задовољством”. А какво задовољство ми може сада донети присећање на вечерашња дешавања. Хитна помоћ на педијатријској клиници…

Дошли смо с пијаца. Овде, у комшилуку, сваког четвртка вече, поставља се јацпи органске хране. И тако смо и ми вечерас напунили торбу јабукама, медом, кромпиром, два сокића од крушке, две поклоњене тиквице, тврди сир, јаја која су коке јутрос снеле. И кад смо дошли, исприжио сам децама јаја, по комада два, парадајз јабучар, кришка сира, шта ћеш више?! И само што изађох из кухиње чујем страшан тресак, и некако као да је то нешто што је пало дуго падало. Утрчим и видим Андреја у неприродном положају, између преврнуте две столице и кухињских фијока.

Уср’о сам се.

– Мили! Мили!

Још откако смо били клинци, увек су нас у школи страшили да ћемо, ако се будемо љуљали на столици и паднемо, сигурно поломити врат. И сада, можда први пут у животу, видим да је некао тако пао са столице, или тачније, тако пао са столицом. И то је мој двогодишњи син. Математика страха подмеће фатални исход.

– Мили! Мили!!!

Подижем га, сетивши се касно да га управо овај покрет може парализовати за цео живот, јер није поломљен врат довољан услов за то – потребна је управо оваква неопрезност да смрска мождину.

Почиње да плаче чудно и чудним, упорним интензитетом.

– Мили!!! Где те боли?! Где си се ударио!?

Покушавам у лету да схватим помера ли руке, ноге, пипам му затиљак, тражећи отеклину. А он само плаче. А ја тражим подлив. Од јаког плача искаче му аорта на врату, дебела и сиња, помислим, ево је, ту се унаказио, а она опет нестане испод коже са новим удисајем.

– Мили! Је л’ боли?! Где боли?!

Плач. Плач. Плач…

– Како је пао, Вера?!

– Стајао је на столици и пао овако… – показује да је пао на леђа.

Десет минута сам ја тако тарапанао по кући горе-доле, држећи га привијеног чврсто и нежно уза се. Све се мислим, да је то оно од чега ми се мрзне говно у дупету, до сада би се онесвестио, повратио, нешто… Можда и није тако лоше прошао. А он полако заспива на мом рамену. А да ли заспива? Можда се несвести? Волео бих да се све заврши овде, али она математика страха рачуна и даље шта би било у случају да му се оке не склапају од поспаности и плача.

Окрећем 118.

– Хитна.

– Знате, мали ми је пао са столице на главу пре једно десетак минута, при свести је, изгледа да је у реду, али бих волео да га неко погледа, не желим да ризикујем. Има две године.

– Знате, ми не радимо кућне визите; послаћу Вам кола, али ће морати да Вас пребаце у Хитну.

– Тако значи. Можда је боље онда да га ја сам одвезем, не изгледа критично, а вама ће та кола можда бити потребнија негде другде.

– Хвала Вам пуно! Значи, не желите кола?

– Нека, одвешћу га ја сам.

– Хвала Вам. Хвала Вам пуно.

После петнаест минута, на пријему у хитној служби педијатријског одељења, још једном описујем догађај. Док сестра типка податке, пратим групу људи, која само што је ушла. Дечак, кога носи деда, кажу да тешко дише и има температуру 38,2. Ту су и баба и родитељи. Прима их болничар и креће да анализира гласно ситуацију. Чујем да каже – ризикујемо – и видим као негова матер пада у несвест. Хватају је пре него што рокне на плочице. Нестварно, као у лоше глумљеном филму. А нас шаљу нас у чекаону. Унутра – полица са сликовницама, неке коцке, мрдалице, зезалице и – плазма теве који грува неке насилне цртаће. Под бљештавим, јефтиним неоном нисмо сами. Четворо одраслих фокусирано је на забављање једне прилично веселе осмогодишњакиње. Питам се, шта ли уопште, тако весела, ради у хитној. Андреј, кога сам током пута посадио на предње седиште да не би заспао, клонуо је док сам паркирао. И Вера је заспала испружена на задњем седишту. Она је сад будна, и крвавих очију блене у онај екран, све погледајући да ли ћу је севнути погледом. Јер, ми не гајимо теве у кући и за њу је то чудесна кутија. Гледа крајичком ока екран, па у мене. Па у сликовницу. Жао ми је што мора тако да маневрише. Спуштам Андреја на импровизовани кревет сачињен од две столице и моје јакне. И поред вриске, што с екрана, што из чекаонице, он спава к’о гузица.

– Је л’ ти се гледа?

– А?

– Је л’ ти се гледа цртани?

– Да :)

– Па, гледај онда. Немој да се кријеш, гледај.

Оставља ону сликовницу што се правила да гледа и блене у теве. А ја вадим телефон и снимам је. Да бих јој лакше објаснио шта је то хипноза. Уста и очи широм отворене, а поглед укочен. Подсећа ме на мене кад сам био дечко. Не зато што знам како сам изгледао док сам гледао теве, него зато што су ми увек говорили да затворим уста, да ми не улети мува.

Из ходника допире дечје запомагање. Урла неко коме су делимично покривена уста. Вероватно су оног дечкића што није могао да дише, оног чија је мама пала у несвест, прикачили на неки инхалатор. Прозивају девојчицу и она са свом пратњом одлази, а у то улази пар са бебицом у корпи. Једва да има три месеца. Он носи пунач за телефон и звера по просторији тражећи штекер. Мајка спушта бебу на под, и одлази до тоалета. Беба креће да плаче, отац, помало разочаран што у чекаоници не налази утикач, седи испред корпе, гледа у бебу и – ништа. Ни гласа, ни покрета. После првих пет минута плача, беба ритне некакав покривач и он падне на под. Отац уредно подиже покривач и покрива бебу, као, тим гестом он се брине о њој. А беба има вунени џемпер и вунени прслук. Очигледно је да кључа. И плаче. А отац као да следи онај стари савет да не узима бебу у руке кад плаче, јер ће беба тако да се „навуче”. На шта да се „навуче”? На љубав? Тако да је он не узима. Гледа је и намешта неки пластични кез, чак пушта и неки неартикулисани звук, нешто између „шта је”, „немој”, „људи нас гледају” и „не дави”.

– Колико има? – полако загревам ситуацију.

– Два месеца. Сад је ушла у трећи.

– Можда јој је вруће?

А онај опет понавља онај неартикулисани звук, ваљда као универзални одговор на све непријатности. И опет, ни прстом да мрдне. Срећом, дошла је матер и узеле детенце у руке. Одједном, тишина. Гасим теве. Дупла тишина. Отац налази утикач сакривен иза неке столице, прибада се и апдејтује фејсбук статус.

– Стòјанов!.. Стòјанов! – овде увек погрешно акцентују моје презиме.

Уђосмо. Спуштам успаваног Андреја на кревет, он се буди и креће преглед. Докторица, лепа и нимало вулгарна плавојка, пипа му главу, он почиње да се буњка, само што се пробудио и још се пробудио на непознатом месту. Лампицом контролише да ли реагују пупиле, гледа му уши. Наравно, овај је до сада почео да се дерња и добрано се опире. Ја га држим да се не помера, а жао ми. Ал’ кад сам кренуо да једем, да једем до краја. Покушава и грло да погледа, ту је тек драма. Једине дрвене штапиће које би узео у уста, увек имају и сладолед преко. Цика. Вриска. Плавка пипа стомак, слуша срце и плућа. Проверава рефлекс на колену и све време диктира колегици свој налаз. Хвала Богу, и то је прошло.

И крећу оне нешто да се домунђавају, гледајући у екран, видим да погледавају у шему некаквог алгоритма АКО-ОНДА, нешто као, поступак у случају. Очигледно, некaкав протокол. Покушавају да сместе Андрејев случај у јасни низ ако-онда стрелица.

– Видите; клинички, Ваш син је сада у реду. Мада, он је пао са висине од отприлике метар и тридесет и зато бисмо да га задржимо на посматрању макар осам сати од тренутка трауме. Значи, кад се то десило?

– Око 9.15.

– Значи, 10.15, 11.15, ммхххм… 5.15. Задржали бисмо га до ујутру. И, наравно, ви бисте остали с њим. Имамо спремну собу. А девојчицу, неко може да одведе, неко од породице?

– … Не, нема ко.

– А шта, деца немају..?

– Не… – шта сад ја њима да објашњавам да моја жена држи курсеве увече. Јер, идеја о останку ми се уопште не допада.

– Знате, ја бих сада отишао кући.

– Али, присуство родитеља је обавезно! Ви морате да останете!

– Мислио сам, ја бих сада да сви заједно одемо кући. Бићу поред њега целе ноћи и ако приметим шта чудно, одмах ћу га опет довести.

– Али, знате, овако ризикујете. Дете мора остати на посматрању.

– Ми ћемо, ипак, сада да одемо кући.

– Али, морали бисте да потпишете да преузимате одговорност на себе.

– Наравно.

Преузео сам одговорност, двоје деце и нешто налаза. Дошли смо кући, кашикама јели еурокрем за утеху, опрали зубиће и уронили у кревет. Они слатко хрчу, а и ја полако завршавам смену. Нема ни лимфе, ни крви из ушију, уста, или носа, нема повраћања, ни других симптома. А и мама је ту.

Henry Miller rules