Литерарни дунђерај

Свако, је л’, ко се икада дохватио литерарног дунђераја, чуо је ону античку препоруку да ваља учити од старих мајстора. То јест, подражавати их ваља. При чему, мислим да је препорука више била упућена на мисаоно-етичко-људско-вредносни аспект рада извесног мајстора и његов поглед на свет, него онај чисто технички, финално-егзекутивни, то јес’ „како он пише” део те доста сложене работе. Онда сте имали приручнике типа „Како ја то радим”, савремених писаца, углавном англо-саксонске провенијенције и, уопште, све оне „Корисне навике великих писаца по први пут откривене управо вама за само 19.99”, у којима можете наћи како начин шиљења оловке Жан-Сол Партра (о њему је скоро нашироко размишљао управо Гишел Мондри) утиче на зазивање богиње, која би онда требало да кроз, је л’, тог литерарног дунђера, у ситну књигу слије спев о гњеву Ахилеја, Пелеју сина.

И то, тај чувени амерички прагматизам, ради, чак у једној тако непрагматичној сфери, као што је вербални дунђерај (обећавам, нећу више ниједном поновити ову реч). До извесне границе, то јест, ради. Рецимо, срешћете, онако у пролазу, неког литерарног сунђера, који ће се ишчуђавати како није завршио, то јес’, није стигао ни до пола, то јес’, није отишао даље од прве реченице своје прве кратке приче, иако је здрвио флајку џина за вечеру и наштелио радио на станицу која врти велике барокне композиторе, све оно што је Барлсу Чуковском помагало не само да излије све оне незаборавне улично-философске трактате о смислу живота у ниском књижевном стилу, него и да, онако рошав, повали гомилу лепотица свих калибара, доби и заната. You know what I mean?..

На’ће се ту увек и онај бледолики упалих очију што уз трепераву и чкиљаво-конспиративну светлост свеће и лажне нападе падавице покушава, по методу Станиславски, да зазове еспириту оног другог мага, и надмаши његов идиотски роман, пишући свој, „Особе са посебним потребама”. И, уопште, да не спомињемо ни труле јабуке на писаћем столу, ни бдења три ноћи заредом, ни прерушавање у скитницу и живот с вашкама, бувама, стеницама и осталим бићима пошкропљеним са оне две, вазда бунтовничке, капи урина, a ни шивење чизама и орање.

Немој бити нервозан. Ради сталожено, са задовољством и без превише размишљања, на чему год што ти је под руком.

Херни Лерми

А ова ме је, на пример, доста нагнала на размишљање, подсећајући ме на речи оног Писца у моди, коме је пресушила инспирација, па је кренуо у потрагу за њом, па се, путујући, на крају, запитао:

– Какав сам ја то писац кад мрзим да пишем?

„Ради са задовољством”. А какво задовољство ми може сада донети присећање на вечерашња дешавања. Хитна помоћ на педијатријској клиници…

Дошли смо с пијаца. Овде, у комшилуку, сваког четвртка вече, поставља се јацпи органске хране. И тако смо и ми вечерас напунили торбу јабукама, медом, кромпиром, два сокића од крушке, две поклоњене тиквице, тврди сир, јаја која су коке јутрос снеле. И кад смо дошли, исприжио сам децама јаја, по комада два, парадајз јабучар, кришка сира, шта ћеш више?! И само што изађох из кухиње чујем страшан тресак, и некако као да је то нешто што је пало дуго падало. Утрчим и видим Андреја у неприродном положају, између преврнуте две столице и кухињских фијока.

Уср’о сам се.

– Мили! Мили!

Још откако смо били клинци, увек су нас у школи страшили да ћемо, ако се будемо љуљали на столици и паднемо, сигурно поломити врат. И сада, можда први пут у животу, видим да је некао тако пао са столице, или тачније, тако пао са столицом. И то је мој двогодишњи син. Математика страха подмеће фатални исход.

– Мили! Мили!!!

Подижем га, сетивши се касно да га управо овај покрет може парализовати за цео живот, јер није поломљен врат довољан услов за то – потребна је управо оваква неопрезност да смрска мождину.

Почиње да плаче чудно и чудним, упорним интензитетом.

– Мили!!! Где те боли?! Где си се ударио!?

Покушавам у лету да схватим помера ли руке, ноге, пипам му затиљак, тражећи отеклину. А он само плаче. А ја тражим подлив. Од јаког плача искаче му аорта на врату, дебела и сиња, помислим, ево је, ту се унаказио, а она опет нестане испод коже са новим удисајем.

– Мили! Је л’ боли?! Где боли?!

Плач. Плач. Плач…

– Како је пао, Вера?!

– Стајао је на столици и пао овако… – показује да је пао на леђа.

Десет минута сам ја тако тарапанао по кући горе-доле, држећи га привијеног чврсто и нежно уза се. Све се мислим, да је то оно од чега ми се мрзне говно у дупету, до сада би се онесвестио, повратио, нешто… Можда и није тако лоше прошао. А он полако заспива на мом рамену. А да ли заспива? Можда се несвести? Волео бих да се све заврши овде, али она математика страха рачуна и даље шта би било у случају да му се оке не склапају од поспаности и плача.

Окрећем 118.

– Хитна.

– Знате, мали ми је пао са столице на главу пре једно десетак минута, при свести је, изгледа да је у реду, али бих волео да га неко погледа, не желим да ризикујем. Има две године.

– Знате, ми не радимо кућне визите; послаћу Вам кола, али ће морати да Вас пребаце у Хитну.

– Тако значи. Можда је боље онда да га ја сам одвезем, не изгледа критично, а вама ће та кола можда бити потребнија негде другде.

– Хвала Вам пуно! Значи, не желите кола?

– Нека, одвешћу га ја сам.

– Хвала Вам. Хвала Вам пуно.

После петнаест минута, на пријему у хитној служби педијатријског одељења, још једном описујем догађај. Док сестра типка податке, пратим групу људи, која само што је ушла. Дечак, кога носи деда, кажу да тешко дише и има температуру 38,2. Ту су и баба и родитељи. Прима их болничар и креће да анализира гласно ситуацију. Чујем да каже – ризикујемо – и видим као негова матер пада у несвест. Хватају је пре него што рокне на плочице. Нестварно, као у лоше глумљеном филму. А нас шаљу нас у чекаону. Унутра – полица са сликовницама, неке коцке, мрдалице, зезалице и – плазма теве који грува неке насилне цртаће. Под бљештавим, јефтиним неоном нисмо сами. Четворо одраслих фокусирано је на забављање једне прилично веселе осмогодишњакиње. Питам се, шта ли уопште, тако весела, ради у хитној. Андреј, кога сам током пута посадио на предње седиште да не би заспао, клонуо је док сам паркирао. И Вера је заспала испружена на задњем седишту. Она је сад будна, и крвавих очију блене у онај екран, све погледајући да ли ћу је севнути погледом. Јер, ми не гајимо теве у кући и за њу је то чудесна кутија. Гледа крајичком ока екран, па у мене. Па у сликовницу. Жао ми је што мора тако да маневрише. Спуштам Андреја на импровизовани кревет сачињен од две столице и моје јакне. И поред вриске, што с екрана, што из чекаонице, он спава к’о гузица.

– Је л’ ти се гледа?

– А?

– Је л’ ти се гледа цртани?

– Да :)

– Па, гледај онда. Немој да се кријеш, гледај.

Оставља ону сликовницу што се правила да гледа и блене у теве. А ја вадим телефон и снимам је. Да бих јој лакше објаснио шта је то хипноза. Уста и очи широм отворене, а поглед укочен. Подсећа ме на мене кад сам био дечко. Не зато што знам како сам изгледао док сам гледао теве, него зато што су ми увек говорили да затворим уста, да ми не улети мува.

Из ходника допире дечје запомагање. Урла неко коме су делимично покривена уста. Вероватно су оног дечкића што није могао да дише, оног чија је мама пала у несвест, прикачили на неки инхалатор. Прозивају девојчицу и она са свом пратњом одлази, а у то улази пар са бебицом у корпи. Једва да има три месеца. Он носи пунач за телефон и звера по просторији тражећи штекер. Мајка спушта бебу на под, и одлази до тоалета. Беба креће да плаче, отац, помало разочаран што у чекаоници не налази утикач, седи испред корпе, гледа у бебу и – ништа. Ни гласа, ни покрета. После првих пет минута плача, беба ритне некакав покривач и он падне на под. Отац уредно подиже покривач и покрива бебу, као, тим гестом он се брине о њој. А беба има вунени џемпер и вунени прслук. Очигледно је да кључа. И плаче. А отац као да следи онај стари савет да не узима бебу у руке кад плаче, јер ће беба тако да се „навуче”. На шта да се „навуче”? На љубав? Тако да је он не узима. Гледа је и намешта неки пластични кез, чак пушта и неки неартикулисани звук, нешто између „шта је”, „немој”, „људи нас гледају” и „не дави”.

– Колико има? – полако загревам ситуацију.

– Два месеца. Сад је ушла у трећи.

– Можда јој је вруће?

А онај опет понавља онај неартикулисани звук, ваљда као универзални одговор на све непријатности. И опет, ни прстом да мрдне. Срећом, дошла је матер и узеле детенце у руке. Одједном, тишина. Гасим теве. Дупла тишина. Отац налази утикач сакривен иза неке столице, прибада се и апдејтује фејсбук статус.

– Стòјанов!.. Стòјанов! – овде увек погрешно акцентују моје презиме.

Уђосмо. Спуштам успаваног Андреја на кревет, он се буди и креће преглед. Докторица, лепа и нимало вулгарна плавојка, пипа му главу, он почиње да се буњка, само што се пробудио и још се пробудио на непознатом месту. Лампицом контролише да ли реагују пупиле, гледа му уши. Наравно, овај је до сада почео да се дерња и добрано се опире. Ја га држим да се не помера, а жао ми. Ал’ кад сам кренуо да једем, да једем до краја. Покушава и грло да погледа, ту је тек драма. Једине дрвене штапиће које би узео у уста, увек имају и сладолед преко. Цика. Вриска. Плавка пипа стомак, слуша срце и плућа. Проверава рефлекс на колену и све време диктира колегици свој налаз. Хвала Богу, и то је прошло.

И крећу оне нешто да се домунђавају, гледајући у екран, видим да погледавају у шему некаквог алгоритма АКО-ОНДА, нешто као, поступак у случају. Очигледно, некaкав протокол. Покушавају да сместе Андрејев случај у јасни низ ако-онда стрелица.

– Видите; клинички, Ваш син је сада у реду. Мада, он је пао са висине од отприлике метар и тридесет и зато бисмо да га задржимо на посматрању макар осам сати од тренутка трауме. Значи, кад се то десило?

– Око 9.15.

– Значи, 10.15, 11.15, ммхххм… 5.15. Задржали бисмо га до ујутру. И, наравно, ви бисте остали с њим. Имамо спремну собу. А девојчицу, неко може да одведе, неко од породице?

– … Не, нема ко.

– А шта, деца немају..?

– Не… – шта сад ја њима да објашњавам да моја жена држи курсеве увече. Јер, идеја о останку ми се уопште не допада.

– Знате, ја бих сада отишао кући.

– Али, присуство родитеља је обавезно! Ви морате да останете!

– Мислио сам, ја бих сада да сви заједно одемо кући. Бићу поред њега целе ноћи и ако приметим шта чудно, одмах ћу га опет довести.

– Али, знате, овако ризикујете. Дете мора остати на посматрању.

– Ми ћемо, ипак, сада да одемо кући.

– Али, морали бисте да потпишете да преузимате одговорност на себе.

– Наравно.

Преузео сам одговорност, двоје деце и нешто налаза. Дошли смо кући, кашикама јели еурокрем за утеху, опрали зубиће и уронили у кревет. Они слатко хрчу, а и ја полако завршавам смену. Нема ни лимфе, ни крви из ушију, уста, или носа, нема повраћања, ни других симптома. А и мама је ту.

Henry Miller rules

2 thoughts on “Литерарни дунђерај

  1. Ne mogu da kliknem ovo „Svidja mi se“ gore, pored plave zvezdice. Ali DA razumem te potpuno i dok citam, prepoznajem se i saosećam s roditeljsko/ljudskom mukom. Falite nam ovde, bre, takvi posvećeni dečjem odrastanju i ludi idealisti k’o i mi sa dovlačenjem organske ‘rane, nemanjem TV-a i prezirom za devijantne crtaće i hladne, otudjene od sopstvenog i detetovog bića, zombi roditelje. Tako je malo, bar oko nas, ‘vakih što noćom pišu i čitaju ‘mesto odmora ili uvek rade večernju šihtu, a da su im deca pomala, jos i bez baba i deda. Eno, poče da vrišti Mamaaaa! Milena. Dodjite nam bliže! Falite, drugari. Cmok!
    P.S. Piši kako je dete!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s