После тридесет година

      Свако има да се пожали на живот. Те, брзо прође, те је проститутка, те је вагина, те је варалица. А има кад је и кукавица, као да је живот неко биће прекривено крљуштима, са ногама орла, главом лава и телом неке бабе. А ја мислим да је тај живот (са малим „ж”) више некаква грдоба направљена од папира, или у главном од папира, с обзиром да су рачуни, опомене пред искључење и строге опомене пред утужење почеле да стижу и на сертификовану електричну пошту, тако да се ту сада уплићу и електрони, анјони и катјони.

      Ну, важно је у свему разумети разлику између тог живота и оног Живота, онога коме се нема шта приговорити, јер он – натапа све око нас; неком топлином, светлином и довољном количином влаге. Оним чега нема много у нашем космичком комшилуку. Оним што нас већ поставља испред наших комшија, рецимо, чувених Силена (то су они што не живе на месецу), или, још чувенијих Марсоваца (а то су они који не живе на Марсу). Ваљда зато они својим космичким шлауфима покушавају да добаце довде и да преко својих агената купе „Књаз Милош”, на пример.

      Један од њихових агената позвао ме један дан да размотримо заједно једну понуду. Наиме, један супермаркет у близини управо је изгубио најбољег магарца, ваљда се уморио, шта ли, па им треба нови, јак, поуздан. Пола радног времена. Двадесет сати недељно. Истоварају се камиони и залихе мећу у подрум, па из подрума на рафове. Лифта нема, зато им треба магарац. И треба им за стално. Уговор, дечји додатак, ма све. И нагласак је био на паковањима флаширане воде. Носе се горе-доле, малтене их се шета, као некакве љубимце. И мени то би много интересантно. Наравно, овај се агент представио као радник агенције за привремени рад, али се сувише ствари поклапало, нисам ја сис’о Весну.

      – Вода?

      – Вода.

     – Горе-доле?!

     – Горе-доле.

     – Важи. Кад почињем? – и већ почех да кашљем магарећим кашљем.

Овом се то неизмерно допало (кашаљ) и рече ми да већ од понедељка.

     Е, сад, знам да мој комша, који ради с њим у агенцији (онај што ми је средио већ два пута за фабрику) сигурно није агент, јер тај ти воду не пије уопште. Пиво и виски. Заједно. И зато одлучим да му закажем сесију у оближњој пивовискари.

     – А, бре, комш’о, чу ли ти овога шта ми нуди?

     – Па, јесте, мало је све то хеви, али то се сада нуди, нама нико и никад не тражи филмаџије и, уопште, креативце било које феле. Рецимо то овако, траже се продуктивци. То ти је, Тимотије (овим речима).

     – Ма, добро, знам ја то, и не ради се уопште о томе, ја сам схватио да треба у ово кризно време успорити мисао, а убрзати мишићну масу, зато и рокам стероиде и, морам ти рећи да, поред трећег муда које ми је виснуло, то и иначе, на психоактивном нивоу, ради боље него овај твој пивовиски.

     – У то ћеш ме тешко уверити. Ну, слушај сад ти ову сторију, пре него почне да ме ради, да не кажеш после да измишљам. Видиш, овај момак, Јовица (разумете да не могу да напишем право име једног агента, да не бих породицу довео у опасност, за мене ме баш брига, него децу да ми неко не дирне, заклао би зубима), он ти није рекао да је власник тог супермаркета (где ћеш магарчити), као и читавог ланца супермаркета, његов отац. Мултимилионер.

     – Па, зашто онда, којмој, ради у вашљивој агенцији за запошљавање (ово „вашљивој” сам изоставио, али јасно видео у мислима)?

     – Е, па, видиш, тај Јовица је до пре пар година живео у Перуђи. И кад је напунио тридесет година, решио је да дође у Болоњу, где је његов отац целога живота радио остајући преко читаве недеље. А само за викенде одлазио кући. И Јовица, куцкуц, на врата очеве фирме.

     – Тата, а како то да ти читавог живота мораш од понедељка до петка да радиш, а с нама си суботу и недељу?

     – Види, Јово, ти си већ велики момак. Дођи са мном, хоћу да ти покажем нешто.

И одведе га у једну лепу кућу и упозна га с једном лепом женом. Док су још били у антреу, на врата нахрупи једна лепа девојка:

     – Ћао мама, ћао тата, ух, упишах се! Имамо госте на вечери?!

     – Јованка, ово је брат о коме сам ти причао.

     – Ааа, најзад!

     Изгрли га и изљуби и оде да пишки, већ јој је полазило низ ноге. А Јовица се у снежну краљицу претворио, и бојом и срцем. Мрак на очи. И само се сећа да је матором прецизним крошеом одвалио мандибулу и сложио га испред нимало изненађене госпође. Сећа се да се уљудно поздравио са господарицом дома и отишао да се ушика к’о звер. И ту се кида фиљм.

     Пост фактум, Јова се прибрао и отишао да се извини оцу, јер, или је могао да има оваквог оца, или никаквог. Рецимо, прихватио је човека са свим његовим пртљагом. Испоставило се да постоји још један брат, и са њим се упознао. С друге стране, Јовина сестра из Перуђе рекла је да више не жели да види скотину и да ће му гркљан прегристи и напунити га љутим папричицама и чоколадом, зашто то, баш том комбинацијом, ни сам Јовица није докучио. Све у свему, између породице из Болоње, која је знала за ону из Перуђе, и породице из Перуђе, која све до сада, тридесет и кусур година, није знала за породицу из Болоње, Јова је постао нека врста моста. Јер, његов отац га је молио и кумио да му помогне да не изгуби сасвим однос са кћерком, па ни са женом, бившом женом, другом женом – или првом, сам ће га Бог знати како се то квалификује сада. Ваљда их све воли, шта ли. А све те године он је могао и да приушти да их издржава и сваком њиховом прохтеву, свих жена и све деце да удовољи. Што би било океј по Курану, који дозвољава многоженство под горенаведеним условима. Али је Ватикан, ипак, превише близу да би то прошло глатко.

     И зато Јова ради у агенцији, ваљда није баш у најбољим односима са очевом женом, а она је у извршном одбору фирме, па Јовица не жели ничију милостињу, јасно к’о дан.

     – Три’ес година касније? ’Бемти… А ја мислио да је Јова агент друге једне фирме…

     – Какве, бре, фирме?

     – Једне што ваља воду.

     – А???

     – О’ш још један пивовиски?

     – Е, то је већ боље. Мани ми, бре, воду спомињеш!

     А ни од магарчења, на крају, није ништа испало. Ваљда је власницима ланца било мало вероватно да ће неко с мојим сивијем да поштено магарчи и остане дуже од десет дана. А ја сам баш био радознао да их упознам.

     Еј, животе, варалицо!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s