0

Сломи обадве!

   Кретох да раскрчим ђубре с радног стола. Прашина упорно напада тај ћошак, ко зна зашто. А да се ради… Ради се… Мислим, колико то прилике дозвољавају.

   Пита ме јуче мој прика, ждрали смо код Јапанца, за 10 ливреја, па док ти се не смучи:

   – Ствараш ли нешто?

   – Ма… – остадох добро замишљен над првом речи питања – Блогујем… Као…

   – Јесте, видео сам ти блог, ал’ да ти кажем, ћеца ме ћирилица. Ни гуту не разабирем.

   – А шта да радим, Флавио, мени долази на ћирилици да пишем.

   И опет наставих тамо где сам стао, код строге дефиниције „стварања”. Јер, строг сам према себи. Сви смо то, у некој мери. Једино, ваљда, деца од тога не болују. И зато им добро иде. И сва срећа, па погледах на покретну траку која нас је вабила све новим садржајима, као ТВ, само што си ове садржаје могао да свариш.

   – ’О’ш сладолед?

   – ’Де је?

   – Ево ти долази с леђа. Поред твог левог лакта.

   И дохватисмо два. И много је био кисео, од лимуна. Ал’ ми обриса ону чомргу међ’ обрвах. И тако му и не рекох да у петак идем на снимање, да су ме звали они, да нисам никога цимао за рукав, да није неко „стварање”, али више плаћа него паковање у фабрици пластичних флаша, да се отвара ново поглавље, да ме, ето, већ знају људи и да се надам да више никада нећу морати никога да питам ни за шта, и да ће ме одсада, кад виде како радим звати сами и – сви. Нисам му рекао, замео ме сладолед. И боље, била би то хрпа врућих ванаго. А и пост је почео, да не грешим душу и гордим се у празно.

   Него, узех да почистим слојеве прашине с душе лојаве. Гужвам папире, посебну гомилу с рачунима и разним легалним претњама остављам на виделу, злоделу, штампач-кутију на под, посуде с оловкама, Јабучара КајМек мичем, све мичем, ради крпа, мокра, сува, микрофибра, тастатури сечем нокте и комплетан маникир, мећем је на столицу и ону за стрелицу мрдалицу, ону што дизајнери у Калифорнији, а произвођачи у Кину зову  trackpad.

   И сад, на другом монитору, ономе где гледам резултате временских слагалица, којима се бавим каткад, посадио сам једног патуљка, дар мог брата Карлоса, коме, на крају, није баш пријала булоњска клима, те се вратио у родни Буенос Аирес, а патуљке, читаву колонију њих, није имаo где да спакује. Такве су интерконтиненталне селидбе. И тако, овај један, некако замишљен, насмејан и замишљен, с десном ногом савијеном у колену, а левом преко ивице монитора, као на зидићу седећи, учинио ми се посебно одговарајућим да ме подсећа на пропорције екрана, кино екрана, и  кино гледаоца. То је смислио матори Валтер, одма’ да кажем, да се не китим туђим перајима. Ну, померајући тај део прашњаве душе, одвоји се од монитора патуљак, иако сам му под гузицу метнуо двоструко лепљиву траку, управо да не би пад’о, и рокну на стаклену површину стола – одлете му лева нога, Скр Ши Се! Она што му је преко ивице екрана висила.

   – Пасмадер!

   Јер, уверен сам да ми се супер лепак осушио, и ко ће се сетити да га поново купи, и та ће нога да ми се повлачи по столу заувек и на крају ћу све то да бацим:

   – КерберМадер!!!

   Ал’ сетих се Карлитоса и његове приче како му је патуљке даровала Нáна, она што га је одгојила, док су му матори јурили каријере, један у политици, а друга у архитектури. А Нáна фасовала буцу да чува. И би ми жао Нáне, у ствари, подарок је поново добио своју душу, ваљда сад ганувши ме својом кљастом појавом. Јер, иако веома драг, 13000 кила је далеко сад мој брат Карлитос и никад се не јавља, говно једно. Ал’ патуљак је ту и смеши се, чак и као богаљ богат.

   Још један нагао покрет и – поново зацилика стакло – СкрШиСе и десна нога.

   Више не псујем. Још више се надам да имам оне једине две капи смрт-лепка да прикрпим заборављено пријатељство.

   И, ено га сад, поново седи тамо замишљен и насмејан. С обе ноге. А све мислим да ми, у немогућности да проспе воде за мном пре сутрашњег снимања, Патуљко једноставно хтеде рећи:

   – Сломи ногу!

Патуљко

0

Бденије

Ево сам сада ту

И славим Бога што ми

Живот даде и у

Животу држи,

Да Га очима видим

И чувствима ћутим.

Што ми моју Јањад
 Дарова.

И Дар речи.

20131110-042020.jpg