4

Оде брада ни за шта (Arbeit macht Nacht)

   десило се сасвим случајно да сам, користећи шпијунске могућности друштвених мрежа, у овом конкретном случају Linked In-a, сазнао да извесна фирма из Трента, неких 220 кила северно од куће, прима монтажера, тачније видео монтажера и техничара видео ефеката. Уговор, плата, дечји додатак, одвојени живот, тај фазон, што је за наш посао поприлично ретка ситуација. Фирма ради поставке у музејима, па им за то требају и мултимедијални садржаји. Шта год.

   И већ сам се видео примљеним. Него, помислих, дај да се прво пријавим за посао. Клик је био довољан. Сутрадан, траже они мени курикулум. Пошаљем. Сутра, они већ зову. Ја сам дремао с малишом, па, онако иза сна, кретох да одговарам на многа и рафална питања. Те, кад бисте могли да дођете на тестирање (?), те, ако бисмо вас примили, колико брзо бисте могли да се преселите овде, те, коју врсту уговора очекујете, само за плату нису питали. И ја сам дао све од себе да политички коректно одговорим, мада се све свело на један исти одговор, који ми је једини звучао разуман – зависи шта нудите. И да, треба за то тестирање да понесем свој лаптоп и слушалице. Немам лаптоп за монтажу, али ћу се снаћи.

   И, добро, закажемо ми датум. За месец дана (!). Већ први контакт одисао је ретко добром организованошћу, чак се и ово с компјутером чинило логичним. Рад, ред, дисциплина. Иначе, северњаке и бије глас да су више Швабе него Италијани, е, баш као што су у Југославији, а и касније, Словенци и Хрвати више волели да буду из узвишени Германи, него барбарски Словени. Али, о томе тада нисам размишљао. Помислио сам – најзад!

   Крете и дуга колона празника, мој дентални туризам по Македонији и шта све не, и све је то, као у Хичовим фиљмовима, само подизало тензију. Разрађивале су се варијанте: да ли возом да путујем сваки дан по шест, седам сати (!), или да рентам собичак и тамо смрдим, па да викенд да будем тата. Признајем да су ми обе варијанте биле подједнако одбојне, јер у оба случаја не бих виђао дечицу, а то ми је несмисливо. Верујем да сам у њиховим животићима био одсутан највише два месеца, оно кад су сами с мајком били у Аргентини, а ја завршавао превод дневника Тарковског. Али, убеђивао сам себе да је време да им будем и отац, а не само мајка. Шта то значи, не питај ме, сложен је то комплекс. Рецимо само да је, традиционално, отац онај који иде у лов, мада не знам тачно у ком тренутку су се јаребице, зечеви и дивљи вепрови претворили у папирне банкноте од 50, 100 и 500 €вропских ђенги.

   И ја сам био спреман за покољ папирне дивљачи, јер је, као и увек, финансијски део најпипавији део преговора. Дадох се по интернет форумима у потрагу за цифром, ни превише ниском, ни претерано високом, и морам рећи да сам свашта нашао. Није, на крају, много помогло. Али се десило да је једне вечери на врата закуцао комшија, исти онај који ми је наместио фабрику пластичних флаша. Свратио је са синчићем да се деца поиграју, а донео и неку феноменалну торту без брашна, конзерванса, ма, неко слатко здравље! Ми се бацисмо на комадање, а ја, право у ребра. Комшо, так’а и так’а ствар, посао таки и таки, шта мислиш, колк’о да им вриснем?

   – Види, горе има пара. Тренто је леп град, видећеш. И да ти кажем одмах, ти не треба да правиш питање око пара. Ти мораш да увалиш ногу у врата, па кад ти дају уговор, лако ћеш ти себи уредити све. И да ти кажем још и ово, не спомињи децу, породицу, њих не интересује ништа од тога. Пристани на све.

   – И да спустим панталоне и да се нагузим? На почетку, или на крају?

   – Само се ти зезај, ал’ ја ти кажем. Па је л’ ти знаш колико људи чека испред врата? А сви су спремни на све. Ти имаш јак курикулум, али ти мораш да дођеш до тренутка у коме ће они у њега и да погледају. Прво ће гледати да ли знаш да слушаш. Јер, они траже некога ко ће бити и остати у фирми и ко ће знати да сарађује, моћи да самостално води пројекте, да организује људе. Они траже да виде твоју будућност у својој фирми. А за то је потребно да знаш да слушаш. То је озбиљна ствар, јер данас ретко која фирма прима људе, сви нешто преко агенција за запошљавање, зато нама посао добро иде. Много је лакше тако. И административно и финансијски. Зато, не буди луд, а понеси и Брандов путер, злу не требало.

   – Па, је л’ теби помогло?.. Него, друго сам хтео да те питам. Шта мислиш за брадурину? Да је бријем?

   – Апсолутно! Па они су сви тамо наци-фашисти! Иако је брада сада у моди, иако је у моди. Да сам на твом месту ја бих то сигурно урадио.

   – Тога сам се и плашио… Но, нешто мора да се жртвује.

    Још смо мало чаврљали, поцепасмо ону торту, деца растурише собу за медаљон и они одоше. Осећао сам да сам нешто важно сазнао о селекционом процесу из тачке гледишта селектора и чврсто реших да за ово кратко преостало време до тестирања научим да слушам, јер је то моја слаба тачка; увек имам нешто да додам, да питам, да исправим, а све то док људи покушавају да изрекну и најједноставније ствари, типа

   – Ишла сам данас…

   – Код фризера, је ли?

   – Не, ишла сам данас код…

   – Па да, шта ће теби фризер кад ти је природно лепа коса!

   – Ишла сам код… 

   – Знам! Ишла си код зубара. Требало је да идеш код зубара. И шта ти је рекао?

   – Рекао ми је да те доведем код њега, да ти повади све зубе и златан језик да ти угради!

   Такве ствари.

Ну, распитао сам се и код Флавија, он ми се увек нађе саветом.

   – Ми кад примамо у фирму, људима се предлаже 20-24000 годишње. Бруто.

   – Што му дође на 1500 месечних, је л’ да?

   – Нешто мање. Е, сад, све зависи од посла који ти тамо треба да радиш. Али су ти то координате, па ти види шта можеш да освојиш.

    Ух, бре, никада се нећу обогатити темпом од 24000 €ва годишње…

   Полако, полако, дан за даном, приђе и тај дан. Дан пре, то јест. Решио сам да све остало одложим и очистим дневни распоред, како бих се спремио и рано легао. Требало је да будем у стању да устанем у четири ујутру, како бих у 5.05 ухватио воз, пресео два пута и трећим возом стигао у Тренто у 8.30 и почео тестирање у 9.00. Већ се то чинило подухватом само за себе. Али, друге није било. А још сам одлучио да за монтажу понесем свој Кајмак (iMac од миља), те је и то требало расклопити и у његову епловски белу кутију спаковати. А, да случајно не зафали, и један екстерни видео монитор, да будем комотан у раду. Значи, још једно коферче. Полако сам се претварао у нинџа коферњачу, како је то post factum дефинисао један мој бураз. То сам планирао, ал’ су ми скакавци појели поподне и вече, заспао сам с клинцима у 10 и устао у пола дванаест и, практично, тек у поноћ кренуо с припремама. Натенане. Док сам се окренуо било је 4.05 и већ сам ризиковао да закасним на заказани такси у 4.15.

   – Надам се да нисте много чекали? – упитах таксисту док је отварао пртљажник и осетих хладноћу на тек обријаном лицу.

   – Не. – промрмља у маниру некога који не вози често ноћну.

   – Компјутер ћу на задње седиште, да ми се не претура.

   – Хммм, ставите га ту код ногу.

   – Не, ставићу га на седиште, кутија је чиста, данас сам је брисао.

   – То ми се не допада баш… – и узе ручицом да уклања неке невидљиве длачице.

   – Та, нећемо ваљда сада око тога да се расправљамо, молим Вас? – почех да се таласам.

   И он нерадо затвори разговор, да би наставио да протествује возећи манијакално, набијајући гас и кочећи, оштро улазећи у кривине. То је као кад ти конобар спусти пљуцу у капућино, с тим што је овај конобар то радио на моје очи. Али је мени ишла на руку брза вожња. Компјутер је био на сигурном, а и журио сам на воз. Стигосмо, 13 €вро динара. И прву ствар коју је Побјешњели Макс урадио након што сам му платио није била ни да извади коферче из пртљажника, ни да мени отвори врата, него је отворио Кајмакова врата, узео кутију и спустио је у бару с водом – да би наставио да чисти невидљиве длачице са седишта.

   – Ало, бре! ‘Вамо ми се жалиш за длачице, а спустио си ми компјутер у бару! Ти мора да ме зајебаваш!

   – Нисам видео.

   – Шта, бре, ниси видео?!

   – Довиђења. – и уђе у ауто.

   – Ало, бре! А други кофер?! Стој! – отворих гепек и узех коферче. – Теби није баш добро. – добацих му преко задњег седишта. – Кретен…

   И оде он…

   Толико сам био попиздео да сам одмах назвао диспечера с којим сам разговарао већ раније те ноћи. Афектирано сам препричао шта се десило, на шта ми је он рекао да неће моћи много да уради, а ја њему да је мени било битно да они знају шта њихове колеге раде и како, то је све. Нисам био жедан крви, али, с друге стране, нисам знао чиме сам заслужио да ми тако крене дан, ноћ, шта ли. Сигнализираће компанији, каже. Ма, како год…

   Супернови и суперпразни воз је кренуо у 5.06, каснећи један минут, а мени су били избројани, јер је између возова било десет минута за преседање. Да бих се искулирао, исукао сам термос са, за ову прилику, посебно крепком верзијом Ртањског чаја. Чудо је како биљке родног краја кроз простор и време укорењују и дају ти мир с Универзумом…

   Да сам кокаиноман, вероватно бих почео да се радим тада и тамо, јер су ми очи почеле да се склапају. Иако је преда мном било три и по сата пута, нисам смео ни за трен да заспим, прво да не изгубим следеће возове, а друго, да ме не би неко о’ладио за она два кофера. Нема ништа пожељније у мрклој ноћи, него што је сјајно бела Кајмакова кутија. Барем сам ја то тако трипов’о. А то је било довољно да не ни не пожелим да ризикујем. И све то без беле коке, која испод стреје вири. Кад, одједном, зазвони телефон. Приватан број. Да је у неко друго доба, сигурно се не бих јавио, али сам у 5.30 веома радознао.

   – До добар дан. Ја сам сам таксиста од ма алопре. Хтео сам да Вам хтео да Вам се извиним, ни исам се по онео професионално и коркоректно. Хххтео саам да Вам ссе лично изззвиним, па сам тражио бро ој од диспече ра.

   Шта ли је сад ово? Вероватно су му уперили неки пенал у слепоочницу и натрали га да зове, па сад слушају како се понизно извињава, јер ће му само то спасти гузове. Одвратно. Ако нешто мрзим више од увреде, то је лажно извињење. А он је наставио да то све понавља неколико пута, муцајући не као муцавац, није било неке мустре у томе, више као неко ко је нов у томе.

   – Добро, бре, пријатељу, не знам зашто од мрава направи брава, стварно мислим да си претерао, а чему све то? Изула те кутија из ципела.

   – У праву, пра аву сте. Вероватно ватно је од умора…

   – Ма, видео сам ја да теби није добро.

   – Пре пар дана сам се развео од жене… – и настави да прича нешто, а мене пресече нешто, искриви ми лице у болну гримасу, видео сам свој рефлекс у стаклу:

   – Е, баш си говно Стојанове, савршени изданку капиталистичке машине! Господин клијент! Човек се распада на комаде, знаш и сам тај осећај, а ти, цап! па га цинкариш код колеге! И ко зна колико га је одрала, и стан му узела, и децу му не да да види, и он мора тродуплу смену у таксију да вози да се не би потпуно распао његов свет, туђе дугове да враћа, клин чорбу да деље! Смрадино!

   – Добро је пријатељу, не бригај, иди ти одспавај и заборави ту жену, настави да живиш свој живот.

   – Хвала Вам пуно! Ево, ја Вам шаљем загрљај и желим срећан пут! Извините још једном!

   Остадох неко време да се огледам у стаклу… Очи су ми биле крваве. И душа…

   Преседање. И још једно преседање.

   Свиће, а око мене планине. Озбиљне планине. Снег. Север. Пролазимо кроз долину између тих планина, градићи су мали, све од приземних кућа. Велико небо, незаклоњено зградама. Поче да ми пали машту тај обзир према видику, према природи. Било би лепо живети овде… И пењати се на планине сваки дан… Замишљам мирис тог ваздуха… А планине протичу испред прозора. И под конац уређени виногради, један за другим, за трећим, испуњавају хоризонт. Пролазећи близу те примењене геометрије оку се нуди блага халуцинација – Симфонија винограда. И они покривени снегом. Добар је што сам пошао у бунди, овде је зима као код нас.

   Опет такси. 10 €ра.

   Стигох на одредиште. Просторије ни мало мултимедијалне. Све бело. Флуо индустријско светло. Представих се, а две секретарке (испоставиће се) ни не узвратише. Стрпаше нас, сем мене беху неки момак и девојка, у салу за састанке и поделише материјале на уесбеовима и некакав штампани елаборат. Почех да се распакивам и у тих пет минута добисмо генеричка објашњења и – остадосмо сами. Сад, гледам, мало је све то смешно. Имам више опреме него њих двоје заједно. Ал’ шта да радим кад немам лаку коњицу.

   Ну, кренух да читам елаборат. Ради се поставка некаквог музеја сећања на Мусолинијево хватање и стрељање (?!), па је за следећих осам сати требало да се измонтира четири видеа (!), један од пет минута, два од три и још један од два до четири минута. Материјал је штур, а звучне ефекте и музику имамо интернет (!). А може и са Јутјуба да се скине неки клип, ако нам се свиди (!).

   После ове скандалозне слободе избора, највише сам се удубио у конструкцију првог видеа, који се бавио хватањем и стрељањем. И са папира сазнао да је Мусолини са немачком колоном хтео да изађе из земље, али су их партизани зауставили и рекли да ће им дозволити пролаз, само ако предају Дучеа, кога су убрзо нашли прерушеног у немачког војника. Шта је с колоном касније било, не знам. Онда су из Милана су дошли официри (!), који ће наредног дана Мусолинија стрељати, а сат времена после тога и његових шеснаест фашистичких поглавара, и то јавно. Онда су њихове лешеве изложили на једном тргу у Милану, где их је руља пљувала и шутирала. Ту се сетих несрећног Хектора, с тим што је он био херој, а ови су овде то сигурно негде и заслужили, мада ми се превртао стомак. Бесе их све наглавачке. И сад, ту негде, почиње да ми се мути разум. Материјал који су нам дали је преобиман да се и погледа за то кратко време, а мани да се измонтира, затим, сви клипови имају тајм-код на сред слике, који са свих своји осам трепћућих цифара чини материјал неупотребљивим (материјал је такав какав је, објашњено нам је), а и сав је у формату који мој Кајмак, чији је животни позив да монтира видео, не може да свари, али не зато што је слаб, него зато што је – сувише јак! Ови ликови, у ствари, хоће мрдалице, зезалице, а не монтажу. Ефекти на ефекте, који ће на крају да избледе материјал, а да оставе то – мрдалицу. Упали ми се лампица! Па њима не треба монтажер! Њима треба афтераш (мајстор који вози After Effects, eфектује, да тако кажемо)! А ја то нисам…

   После тог сазнања седео сам у неверици још неко време покушавајући да мог арапског коња натерам да повуче плуг, што је он упорно одбијао, тако да сам, најпосле, спаковао она два куфера, суво поздравио суву секретарицу, која ме није удостојила ни свог имена, и изашао на улицу. Какав је диван ваздух чекао напољу.

* * *

   Као, није ми ништа. Само што сам од последња двадесет четири сата преспавао шеснаест. Неко пије ракију, грдну и љуту, неко пије винце од забитја, неко ложи опијум. Ја спавам. Да заборавим. Да се рестартујем. И, морам да признам, још увек не схватам шта је то тамо било. Нека зајебанција, шта ли?

   А мени моја мати, која себи црни дроб изеде, исприча вечерас свој сан.

   – Па, то је био тест! У ствари, није требало да се монтира ништа. Ови су се сви убили радећи до шест навече, само си ти прокљувио већ после сат времена да је то замка и диг’о си руке! И они тебе приме, замисли! Замисли ти тај сан! Ја се сва срећна будим јутрос, кажем, Боже, можда је то стварно тако било? Можда су они, у ствари, поставили замке осталим кандидатима, и до шест навече су сви тражили задатак да ураде и никако није могао да се уради, и као тај главни шеф неки дошао и рекао: Драга моја господо, овај задатак и није могао да се уради. То је једини Александар Стојанов схватио и плата ће му бити 3000 €вра!

   А ја, ето, верујем у снове и сад ч€кам њихов позив…


20140117-130154.jpg

0

Божићно чудо

Знам да је тешко поверовати да чуда стварно постоје. Али, нису сва чуда холивудског калибра, да све пршти од аудиовизуелних ефеката. Фабрика снова, ипак је само фабрика.

А како се све то догодило? Као и увек, све почиње од свакодневне ситуације. Ништа необично. Скајповао сам с мојима, честитамо рођење Божића, желимо здравља, а остало, ако буде. Виде моји да сам слабог расположења, а ја ни не покушавам да сакријем.

– Шта је, сине?

– Ма, Вера и Андреј су читаве ноћи табанали по кући, плашили се нечега, вриштали, па се смиривали, па се играли, и тек их некако у пет јутрос смирих. Не знамо више шта да радимо, већ ноћима заредом тарапана. Уморан сам. Ни у цркву нисам отишао јутрос, нити се исповедио, ни причестио. Ето.

– Па, добро, мали су још.

– Мали… Андреј јесте, али не знам Вери шта је одједном.

– Навикли да неко спава с њима, па вас зато траже.

– Знам, мајче, ал’ и ми смо људи. Доста је било спавања с децом. Ако се о браку не побринемо, џаба деца.

Ту улете моја сестра да појасни.

– Читала сам негде, у некој књизи о родитељима, деци, породичној срећи и то, да овим редоследом треба бринути о стварима: прво о себи, онда о браку, па онда о деци. Јер, људи обично раде све наглавачке, прво о деци, онда о браку, па тек на крају о себи брину. Ти, дечко, треба да нађеш посао. По-са-о!

Придружује се старица мајка, да појача ефекат.

– Јесте! Ево је Натина једна другарица нашла свом бившем посао на Јупи телевизији и тамо као приучени монтажер прави 50000 месечно.

– Кол’ко?

– Педесет хиљада! Петсто евра!

– Јесте, али не могу сви да раде на Јупи телевизији. Па, је л’ ви знате да је телевизија машина за млевење меса?! Њу и треба хранити приученим монтажерима! – почео сам да пеним, сећајући се својих телевизијских дана.

– Па, зашто би неко ишао четири године на факултет да би монтирао вести на телевизији?! А и не живим у Београду већ седму годину! У сваком случају, радије бих радио у фабрици! У истој оној фабрици пластичних флаша!

Хахаха, хихихи, у веселом и свечаном тону привршисмо разговор и већ сам за шест тона био лакши. То је било право чудо.

Али, чудима није крај. Два сата после разговора звони ми телефон, приватан број. Кад је таква ситуација, никад се не јављам, знам да су неки утеривачи дугова, онлајн продавци, пииизде које ни свој нумерички идентитет немају мудо да открију. Нека звоне код комшије. Међутим, звонио је телефон неуобичајено упорно. Чуо сам га, али нисам свеједно обраћао пажњу. Пола сата касније, интересујући се за време, дохватим телефон а тамо, сем она два анонимна позива и један есемес – Имам хитну понуду за посао. Вера.

– Ааа, то су били они из агенције – , добацих госпожи.

И, да скратим, у фабрици пластичних флаша радник се разболео, па идем данас, сутра и прекосутра да ускочим. Требало је и понедељак, али већ месец дана уназад имам испланиран дернек за СНГ, српску Нову годину, па сам их искулирао, мислим, агенцију. До понедељка ће се већ снаћи.

Наравоученије: следећег Божића, кад ми неко буде рекао да би требало да идем да радим на Јупи телевизији, рећи ћу:

– Знаш шта?! Радије ћу да у години дана измонтирам десет филмова у Берлину, него један дан да радим код Јупија!!!

А ти, и ти сугурно знаш шта би радије него. Па добро смисли, имаш целу годину времена.

Ваистину се роди!

Чудо

2

Ноћ пред исповест

   И ноћас морам да пишем. Немам избора. Ујутру је причест. Ујутру је исповест.

   – Иди ти сада, синко, па претреси душу, и када будеш спреман, дођи на исповест -, поучавао ме је стари свештеник манастира Ваведење, када сам сметено покушавао да нешто изустим, у нутрини тражио нешто истинито да бих остварио Тајну. И нисам успео, душа ми је била тридесет година чупава, нисам знао одакле да кренем, којим речима, каквим ставом. Удаљио сам се покуњен, тупо гледавши у под, остајући на површини свештениковог прекора, њега теретећи за мој неуспех. Прошло је од тог првог покушаја десет година.

< < <

   Крштен сам кришом, у цркви Светог Димитрија у Битољу.

   Отац је био официр, у време када су сви били у истој Партији. Да л’ је морао, да л’ је хтео, свеједно, око врата носио је златник са Титовим ликом. Дружба је дружба, ал’ служба је служба. А ко је коме служио и ко се с ким дружио, историје се још увек око тога не слажу. Како било, религијске праксе било је веома мало, и то не само у нашој кући. А шта смо ми деца и марили. Важно је било да се шута лопта и да се блентави. Ал’ остаде та неумешност, несналажење у ритуалима. И ваљда је управо та наивност отворила простор, преслабо је рећи, радозналости, коју и сад носим, дете пред Мистеријом.

   А сутра ћу рано ујутру стати у ред, питати се шта то забрађене жене, једна по једна, шапућу младом свештенику руске цркве Светог Василија Великог, и како их он теши и поучава, и зашто ниједна од њих не заплаче. Онда ћу се позабавити брвном у свом оку и испрати га, за овај свети дан макар, топлом реком покајања.

   Даће мили Бог.

Лествице

На Маријевом тавану

0

Ренесанса и хуманизам поштанског сандучета

   Стресем се сваки пут када прођем поред поштанског сандучета. Док клизим кроз хаустор и мимоилазим његово метално око, гледам право испред себе, али ме дах злог чаробњака, који у њему живи, увек призове, макар да ми припрети прстом. Вероватно се нове генерације рађају већ ослобођене те грозе, знајући да је природа те мрачне рупе да испоручи искључиво лоше вести. Као што сам/си/је/смо/сте/су се навикли и на константно присуство неколико мобилних телефона на раздаљини не већој од пет метара. Сваки дан. Сваку ноћ. Хвала блогу, те не морам и поштанско сандуче у џепу да носим, могу да га оставим у његовој злоби да ме вреба кад пролазим, јер зна, оно зна да ћу увек гвирнути у њега, и дан данас очекујући – писмо. Хартижно, не електрично, писмо, нешто, дакле, руком написано. Без икаквог машинског уплива. Без пестицида и вештачког гнојива. „Органик” присуство, једини постојећи облик телепортације (у мирнодопске сврхе), толико једноставан, да га нико више не жели. Ништа тач-скрин, ништа шер, ништа лајк, нешто само за мене, некакав непоновљиви глас саливен у шару, који ће ми нешто непоновљиво шанути.

   А један је путник Мајстор Драгију шануо нешто важно на уво и овај заустави бус усред Грделичке клисуре.

   – Шта би? – нисам зауздао коња.

   – Детету се неком иде у тоалет.

   – Отвори и предња, да и ја профитирам.

   – Ал’ иди с друге стране, девојчица је, да се не усрами.

   Мркли је мрак, јашта, појела нам граница онолико времена; истрчах без јакне, не због притиска нужде, него сам безбрижан. А ни не осећам хладноћу, само прави ваздух. Никога на друму, али ме је Павлов заувек научио да улицу прелазим на увек исти начин – поглед лево, поглед десно. Нигде никог, а ипак претрчавам. Прислањам се уз банкину, кријући се од не знам кога (опет Павлов), шлиц, шприц… … … И како обично мушкадија заклон тражи иза дрвећа, зидова, у ћошковима, силно ме изненади раскош ове ситуације, са погледом на село, чији су се зидови кућа беласали негде горе, на обронку, с оне стране долине. Толики је мрак био да се све звезданом светлошћу сијало. С једне стране сам истицао, с друге сам се напијао. Погледах Небо у ноћи без светлосног загађења града.

У Грделичкој клисури

пишао сам

и видео звезде.

   Док је Мајстор Драги дрешио кравату и службену кошуљу као мајицу преко главе скидао, не би ли се раскомотио за шоферски починак, онај је други, а име му ни до краја пута нећу сазнати, у лету прихватао воланчину, палио цигар и одвртао некакву, да не кажем, народну музику. На силу сам утувио себи у главу како је и то у реду, чак и лепо (носталгија може човеку мозак да из’еде) и, подигавши сидро са полуисписане странице, вратих се сопственом путешествију.

< < <

   Мислим да сам највише старовремских писама у последње време написао Куму. Некако је он показао највише ентузијазма за ту врсту разговора кроз време и кроз простор. Чак је једним папирним и одговорио. А да не спомињем како ми је и књиге у туђину слао. Каква сласт. Каква радост! Каква лудост, плаћати поштарину више него књиге, али, ваљда, управо то говори о томе колико је неком стало да те, макар како, макар са задршком, додирне. Ипак, Кум обично шаље електрична писма, а кад ти кажем да је рачунару одолевао све до пре пар година, биће ти јасно да и електрика захтева од њега већ онолико труда.

   Хартију, мастило, кривудави траг душе твог саговорника можеш и да дотакнеш, а она ти звуком одговара на додир. Зато је Аладин трљао лампу. Не да би Дух изашао, него да би он у Дух ушао. Но, то је апокрифна верзија и за ово нећеш наћи доказа у писаним споменицима, али сети се рибе, лисице и курјака из „Златне јабуке и девет пауница”; свако је од њих из захвалности делић себе царевом најмлађем сину дао, злу не требало, да их тако дозове. Магијом додира.

   Део тебе си већ ти.

> > >

   На граници су са буса скинули неких шест Ромчевића, мужа и жену с четворо деце. Пронела се гласина да су азиланти, па зато. Затим, да су им документи фалсификовани. Већ виђена ситуација из једног предратног аутобуса, оног што је ка Београду ишао петог априла четреспрве.

   А, у ствари, људима истекли пасоши. Та ми се мисао углавила одједном и истиснула ону о писму. Ти о писму, а они, ем платили онолике карте, ем их ено сада, смрзавају се на граници док не нађу превоз за назад, ем… Су узели погрешни кофер, па смо морали да се враћамо и све изврћемо да видимо шта ту недостаје и шта је чије. „Зна се ко овде краде!” Само што сада нико никога није пеглао.

   И док је Мајстор ушњиравао филм The Last Stand” (2013!) у коме ћу, као у магновењу, видети бившег вишеструког Мистер Универзума и бившег гувернера Калифорније, како се, на крају глумачке каријере, јури с Неваљалцем по кукурузу, ПО КУКУРУЗУ, постаде ми намах јасно да не може бити баш толико апсурдан и овај мој филм, у коме ћеш Ти, мој пријатељ по оловци, по налив-перу, хемијској, креону, кармину, лимуновом соку, пријатељ незнани и знан, написати ми дугоочекивано писмо, а ја ћу ти узвратити истом мером. Ако може фејкбук да нас пајта, можемо и ми о свом трошку.

[Наставиће се…]

Адрес

Руком писано да Гугл не шаље рекламе

МаркизаМене то кошта оволико, на страну руке

0

Панта реи

   Сваки, или скоро сваки одлазак има и свој повратак. Па, тако и путописе ваља писати у оба правца. Јер, то никако није исти пут, а још мање су то пут и „контрапут”, то јест, {пут} и {–пут}, математичким језиком речено. Јер је живот географија у времену. Она нога која никада два пута у исту реку не загази.

   За оне са јефтинијим улазницама подсетићу како сам од Болоње до Скопља путовао аутобусом двадесет осам сати. У једном правцу. А све да бих чељусти вратио некадашњи сјај и buenos aires (није родни град Дијега Арманда), ко зна шпански, ухватиће, а ко не зна, биће ухваћен.

   Еле, чичко Васе, зубар, који је, бајдьуеј, једва нешто старији од мене, и његов брат, радили су као механичари Ферарија у време квалификација за најбоље стартно место. И повадили гомилу осиромашеног уранијума, коју је, својевремено, инсталирао зубар зајечарске војне амбуланте, покојни Др. Гудало. Колико ће ми то помоћи да оборим лични рекорд у дуговечности, ја не знам, али је свакако добар осећај. А да не спомињем колико је зуба чичко Васе частио на рачун дугогодишње и успешне сарадње са фамилијом. Све у свему, за оно што су моје доброчинитељке за мојих седам белих зуба дошле Васету (у две рате), могао бих да уплатим десет до петнаест минута стајања у чекаоници европских дентиста. Што не говори толико о Васетовој овереној великодушности, колико о томе да ће се, иако дође, Европа најпре сместити у супермаркете, и у друге супер ствари, места и људе, а у новчаник твој и мој, тешко да ће. (Држи гаће.) А на страну то што код чичка Васета можеш отићи и право са преждеравања ћевапима с луком. Иако нисам, лично, искористио тај бонус. Е, то је култура, можеш, а нећеш.

   Колико сам био мажен и пажен и омиљен и к’о зеница ока мојих милих чуван, о томе не смем ни да почнем, јер је слана вода, зна се, проводник, па би могао блог да ми потпуно захрђа. Ну, и даље је велика мистерија за мене, чиме сам ја то заслужио, ту количину топлоте. Зато што су жене, то сигурно, али то је потребан, али не и довољан услов. Мада, морам ти и то рећи, хтедоше одма’ да ме обрију. А ја им рекох да, ипак, не иде бријати четрдесетогодишњака преко његове воље, а и није оно време кад је то било популарно, мислим, насилна стрижа. Рекох им да ни не помишљају да ме на спавању у’вате. Него сам брадурину, трк, од првог трена шампонирао, како бих добио приступ најновијем изданку љубави у нашој фамилији, тромесечном буцку, ко од брега одваљеном, који, машала, има скоро исто кила као и мој двоипогодишњи синак.

   – Што је беба тежа, позната је ствар, то више ужива у победи над гравитацијом! – објашњавао сам округлициној сестрици, мајци и баки, разлог лансирања бебе небу под облаке, док су ме оне Богом кумиле да се бацакања оставим. (Сестрица није, знала је о чему говорим.)

   – Због овога постоје очеви и ујаци, стричеви, та длакава марва, иначе бисте ви, жене, само сисама затрпавали бепчад! Немам ништа против сисовања, напротив, али њему треба забаве!

   Свеједно су ме кумиле, косе чупале, по прсима се ударале и пепелом посипале. Тако да сам схватио да то ваља радити, или умереније, њиховог зравља ради, или у потаји, кад сви заспу. Тако и би… А малени се смејао и смејао, и то немо, јер је и он схватио да је то наша тајна потајна. 

   Смејао би се он још и више, да смо могли мало да прошетамо и дање светло видимо. Али је град, букагија за букагијом, све више био окиван тешким смогом, испарењем тешких метала. Неки су билдери, хевиметалци, својим дивљенабилдованим зградама затворили природан пут ветровима који су одувек доносили свеж ваздух, а одувавали смоговштину. И сад, одједном, онај град постаде пробушени ауспух. Деца иду улицама са оним јадним зидарским маскама против прашине. Иако је плакало за филтрима с активним угљеником. Ваљда је корумпирана власт одлучила да ће Скопље овако да потсећа на Пекинг, кад већ нема привредног пораста. Кукавна им мајка… И онај Акропољ у центру града… 

> > >

   Прође све и дође време путовати. Овог пута потпуно изненађење. Прво, бус полупразан (или полупун, како ко види живот), ко је блесав да путује у сред празника? Тако да сам, уз вербалну интервенцију моје Сеје код Мајстор Драгија, добио први ред у коме сам могао да се сâм башкарим.

   Наравно, поучен претходним исуством, дуго ми је требало да прихватим идеалност позиције. Поглед на пут и његово равномерно долажењепролажење, најбољи је живи ТВ програм који ти даје слободу да у мислима одлуташ у стању благе опчињености, а довољно динамичан призор да те у том стању подржи дуги низ часова, све док не усниш. Јефтина шоферска гудра. Али се убрзо показало да ће лајв ТВ да се такмичи са мониторчићем, који је титрањем одговарао на сваку неравнину на путу, и претио да ме омађија на зао начин.

   Видиш, схвативши колику моћ има нада мном свака врста покретне слике, одлучио сам, има томе сада већ десет година, да ТВ протерам из куће. Пази, није да се нешто фемкам, подајем се ја квалитетном садржају радо, и за то ми ни најмање не треба телевизор (апарат за емитовање телевизијског програма), али та врста нефилтрираног бомбардовања била ми је појела добар део перцептивног живота. Решио сам да то прекинем. (Сад остали још само слаткиши.)

   Овај мониторчић, и дозволи да га и даље омаловажавам, због несразмере његове дијагонале и снаге привлачности којом ми је пржио очни живац, зрачио је познатом неселективношћу ТВ програма, јер је, једноставно, обећавао крајње арбитраран приступ избору филмова. Срећом, чувао сам у ранцу антидот, јер сам у лапићу имао „Скупљаче перја”, којима сам се већ био обећао пре пар дана.

   Али, и пре него што ће почети филмски декатлон, већ смо стигли до Мак-Срб гране и остали чекајући – ЧЕТИРИ САТА. Ми и још девет аутобуса. Триста људи чека да пређе границу ЧЕТИРИ САТА. Није помогло ни то што је, на трећем сату, Мајстор Драги исукао кока-колу и воду како би се дежурни „освежили” (а напољу нула). Излазио сам да пишам три пута, иако нисам, из ината, попио ни чашу воде. Хтедох жутом концентрацијом да обележим то место, да оним џукцима дам до знања да знам да су џукци и да рачунам на њихов погрешиви њух. Нешто као писмо написано лимуновим соком, које ће прочитати тек након што хартију опрле ватром.

 А кад смо код пишања, да нагласим и ово: кад сам мајстор, пардон, Мајстор Драгија упитао да ли ради тоалет у бусу, погледао ме и неко време зачуђено фокусирао, јер Мајстори могу, по дифолту, да возе бар два километра везаних очију:

   – Какав тоалет?

> > >

   У неки час, пре него што ће нам објаснити како већ четврти сат чекамо, јер је у току смена на граници, поче да се врти „Умри мушки 5 – Добар дан за умирање”. Закачио сам га и у супротном правцу. Поново сам помислио на Хераклита и ону његову „ποταμοῖσι τοῖσιν αὐτοῖσιν ἐμϐαίνουσιν, ἕτερα καὶ ἕτερα ὕδατα ἐπιρρεῖ.”, ону о реци и нози. Јер, ево, тече смена, поново тече „Умри мушки 5”, тече живот Мајстор Драгија и мој живот, отекле су ми и ноге, а помало и тестиси, д’извинеш. Panta rhei…

Наставиће се…

Медитација пред језером

0

Волим те

   Иако ми је брада дуга и фитиљ кратак, ипак ми је душа мехка, мада и сам заборављам на то кад ме нападне срџба, па помислим да ми мисли из мудију треба да долазе и да су најкорисније те ратничке у овом суровом свету који треба покорити. ДУга реченица и „штампарска” грешка и самом мени, најблуднијем свом цензору, говоре да нека мука тражи да истече, па не бира средства. У ствари, преда мном је нешто што никад нисам урадио и природан је страх. Јер, не само што ћу ти открити, анонимни електрични читаоче с лицем свих пријатеља, знаних и незнаних, најинтимније мисли блиске душе, него ћу се, сасвим егзибиционистички, усудити да најинтимније, овде, на електричној ветрометини, и одговорим на тај милодух. И поред тога што те знам и не знам, и што бих волео да те упознам, а да те никад не сретнем, усудићу се, пробати да искрено одговорим на то писмо, разоружан до зуба једним „волим те” које црвеним словом потписује посланицу.

                      ЈЕБОТЕ…

                 Тако кажемо кад се изненадимо… Има наде. Добар ти је путопис, прави. Требало би га објавити. Боже, да ми моћ да распоређујем, а људима да меру и мисао не одређујем, али и да говорим, пишем и снимам.

                  Одличан ти је текст. Тек сад сам га прочитао. Шикља адреналин из мене, данима радим, не спавам. Биће Врангељ сутра, ако Бог да, РТС два, десет до десет.

                  Никада нисам био оволико моћан као сада – а опет и тужан, јер схватам размере могућности. Разговарао сам са Угљешом Шајтинцем, аутором ХАДЕРСФИЛДА, пре неки дан. Тај човек је мој пријатељ.

                  Он је у праву, ти си у праву, ја сам у праву. Покојни Марио је био у праву, пијан и дрогиран показујући жандаре у кнезу, који су га видели, али се нису љутили  ОНИ СУ ВАЗДУХ, ЊИХ НЕМА, тако је рекао.

                   Волим те

   Увек сам се питао, драги мој Куме, зашто се уместо једноставне изјаве љубави, међу браћом, међу пријатељима, увек једноставније потеже прича о ракији и оним пукотинама, којима робујемо, темама које спајају све робове лошег укуса, ходајући линијом мањег отпора. Јесте, има ту неке инфантилне задовољштине, као у време када смо, гледајући тете на улицама, весело трљали руке, знајући да ћемо им једног дана, кад нам порасту мустаћи, дохакати. А шта је после било, ко је коме, о томе ни не морамо, а није ни важно. Друго сам хтео.

   Ја јесам чуо свакаква тумачења до сада, али никада нико није Спаситеља назвао педером јер је проповедао Љубав. А ми смо сви избацили јагодице и одлакавили лица, ноћима не спавамо, трудећи се, ал’ опет… Опет је лакше повести дијалог о лумперају, о изузетности спољашњих прикљученија, јер тешко је, претешко, отворити груди и понудити срце. Стра’ нас. Мене, јер ти си своје рекао. И самим тиме – полетео.

   Читао сам деци неко вече „Џонатана Ливингстона”, коју ми је даровала Сандра, после нашег растанка. Посвета ми увек натера сузе на очи. Жал за младос’, шта ли…

Лети, лети високо.

И кад будеш помислио

да си стигао до краја,

лети више, не стај…

И никад не помишљај на пад.

    Хтео сам да ти отпишем и о томе како сам се с путешествија и вратио, али то остављам за другу згоду, издувало ми се перо. Ваљда и због тога што бих да удовољим Твом „волим те”, сада, када ретко причамо, а често отписујемо. Кад будемо лицем у лице, ваљда ћемо опет о мушким темама. А можда смо и порасли, па и не морамо да будемо више мужи?

   И на крају, не замери због тона којим ти се обраћам, осећам погледе људи. У реду је, ја сам их позвао. А Марија сам сањао пре пар месеци. Био је леп и светао. Пијани анђео.

   Волим те.

Изнад облака

И никад не помишљај на пад.