Волим те

   Иако ми је брада дуга и фитиљ кратак, ипак ми је душа мехка, мада и сам заборављам на то кад ме нападне срџба, па помислим да ми мисли из мудију треба да долазе и да су најкорисније те ратничке у овом суровом свету који треба покорити. ДУга реченица и „штампарска” грешка и самом мени, најблуднијем свом цензору, говоре да нека мука тражи да истече, па не бира средства. У ствари, преда мном је нешто што никад нисам урадио и природан је страх. Јер, не само што ћу ти открити, анонимни електрични читаоче с лицем свих пријатеља, знаних и незнаних, најинтимније мисли блиске душе, него ћу се, сасвим егзибиционистички, усудити да најинтимније, овде, на електричној ветрометини, и одговорим на тај милодух. И поред тога што те знам и не знам, и што бих волео да те упознам, а да те никад не сретнем, усудићу се, пробати да искрено одговорим на то писмо, разоружан до зуба једним „волим те” које црвеним словом потписује посланицу.

                      ЈЕБОТЕ…

                 Тако кажемо кад се изненадимо… Има наде. Добар ти је путопис, прави. Требало би га објавити. Боже, да ми моћ да распоређујем, а људима да меру и мисао не одређујем, али и да говорим, пишем и снимам.

                  Одличан ти је текст. Тек сад сам га прочитао. Шикља адреналин из мене, данима радим, не спавам. Биће Врангељ сутра, ако Бог да, РТС два, десет до десет.

                  Никада нисам био оволико моћан као сада – а опет и тужан, јер схватам размере могућности. Разговарао сам са Угљешом Шајтинцем, аутором ХАДЕРСФИЛДА, пре неки дан. Тај човек је мој пријатељ.

                  Он је у праву, ти си у праву, ја сам у праву. Покојни Марио је био у праву, пијан и дрогиран показујући жандаре у кнезу, који су га видели, али се нису љутили  ОНИ СУ ВАЗДУХ, ЊИХ НЕМА, тако је рекао.

                   Волим те

   Увек сам се питао, драги мој Куме, зашто се уместо једноставне изјаве љубави, међу браћом, међу пријатељима, увек једноставније потеже прича о ракији и оним пукотинама, којима робујемо, темама које спајају све робове лошег укуса, ходајући линијом мањег отпора. Јесте, има ту неке инфантилне задовољштине, као у време када смо, гледајући тете на улицама, весело трљали руке, знајући да ћемо им једног дана, кад нам порасту мустаћи, дохакати. А шта је после било, ко је коме, о томе ни не морамо, а није ни важно. Друго сам хтео.

   Ја јесам чуо свакаква тумачења до сада, али никада нико није Спаситеља назвао педером јер је проповедао Љубав. А ми смо сви избацили јагодице и одлакавили лица, ноћима не спавамо, трудећи се, ал’ опет… Опет је лакше повести дијалог о лумперају, о изузетности спољашњих прикљученија, јер тешко је, претешко, отворити груди и понудити срце. Стра’ нас. Мене, јер ти си своје рекао. И самим тиме – полетео.

   Читао сам деци неко вече „Џонатана Ливингстона”, коју ми је даровала Сандра, после нашег растанка. Посвета ми увек натера сузе на очи. Жал за младос’, шта ли…

Лети, лети високо.

И кад будеш помислио

да си стигао до краја,

лети више, не стај…

И никад не помишљај на пад.

    Хтео сам да ти отпишем и о томе како сам се с путешествија и вратио, али то остављам за другу згоду, издувало ми се перо. Ваљда и због тога што бих да удовољим Твом „волим те”, сада, када ретко причамо, а често отписујемо. Кад будемо лицем у лице, ваљда ћемо опет о мушким темама. А можда смо и порасли, па и не морамо да будемо више мужи?

   И на крају, не замери због тона којим ти се обраћам, осећам погледе људи. У реду је, ја сам их позвао. А Марија сам сањао пре пар месеци. Био је леп и светао. Пијани анђео.

   Волим те.

Изнад облака

И никад не помишљај на пад.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s