Ренесанса и хуманизам поштанског сандучета

   Стресем се сваки пут када прођем поред поштанског сандучета. Док клизим кроз хаустор и мимоилазим његово метално око, гледам право испред себе, али ме дах злог чаробњака, који у њему живи, увек призове, макар да ми припрети прстом. Вероватно се нове генерације рађају већ ослобођене те грозе, знајући да је природа те мрачне рупе да испоручи искључиво лоше вести. Као што сам/си/је/смо/сте/су се навикли и на константно присуство неколико мобилних телефона на раздаљини не већој од пет метара. Сваки дан. Сваку ноћ. Хвала блогу, те не морам и поштанско сандуче у џепу да носим, могу да га оставим у његовој злоби да ме вреба кад пролазим, јер зна, оно зна да ћу увек гвирнути у њега, и дан данас очекујући – писмо. Хартижно, не електрично, писмо, нешто, дакле, руком написано. Без икаквог машинског уплива. Без пестицида и вештачког гнојива. „Органик” присуство, једини постојећи облик телепортације (у мирнодопске сврхе), толико једноставан, да га нико више не жели. Ништа тач-скрин, ништа шер, ништа лајк, нешто само за мене, некакав непоновљиви глас саливен у шару, који ће ми нешто непоновљиво шанути.

   А један је путник Мајстор Драгију шануо нешто важно на уво и овај заустави бус усред Грделичке клисуре.

   – Шта би? – нисам зауздао коња.

   – Детету се неком иде у тоалет.

   – Отвори и предња, да и ја профитирам.

   – Ал’ иди с друге стране, девојчица је, да се не усрами.

   Мркли је мрак, јашта, појела нам граница онолико времена; истрчах без јакне, не због притиска нужде, него сам безбрижан. А ни не осећам хладноћу, само прави ваздух. Никога на друму, али ме је Павлов заувек научио да улицу прелазим на увек исти начин – поглед лево, поглед десно. Нигде никог, а ипак претрчавам. Прислањам се уз банкину, кријући се од не знам кога (опет Павлов), шлиц, шприц… … … И како обично мушкадија заклон тражи иза дрвећа, зидова, у ћошковима, силно ме изненади раскош ове ситуације, са погледом на село, чији су се зидови кућа беласали негде горе, на обронку, с оне стране долине. Толики је мрак био да се све звезданом светлошћу сијало. С једне стране сам истицао, с друге сам се напијао. Погледах Небо у ноћи без светлосног загађења града.

У Грделичкој клисури

пишао сам

и видео звезде.

   Док је Мајстор Драги дрешио кравату и службену кошуљу као мајицу преко главе скидао, не би ли се раскомотио за шоферски починак, онај је други, а име му ни до краја пута нећу сазнати, у лету прихватао воланчину, палио цигар и одвртао некакву, да не кажем, народну музику. На силу сам утувио себи у главу како је и то у реду, чак и лепо (носталгија може човеку мозак да из’еде) и, подигавши сидро са полуисписане странице, вратих се сопственом путешествију.

< < <

   Мислим да сам највише старовремских писама у последње време написао Куму. Некако је он показао највише ентузијазма за ту врсту разговора кроз време и кроз простор. Чак је једним папирним и одговорио. А да не спомињем како ми је и књиге у туђину слао. Каква сласт. Каква радост! Каква лудост, плаћати поштарину више него књиге, али, ваљда, управо то говори о томе колико је неком стало да те, макар како, макар са задршком, додирне. Ипак, Кум обично шаље електрична писма, а кад ти кажем да је рачунару одолевао све до пре пар година, биће ти јасно да и електрика захтева од њега већ онолико труда.

   Хартију, мастило, кривудави траг душе твог саговорника можеш и да дотакнеш, а она ти звуком одговара на додир. Зато је Аладин трљао лампу. Не да би Дух изашао, него да би он у Дух ушао. Но, то је апокрифна верзија и за ово нећеш наћи доказа у писаним споменицима, али сети се рибе, лисице и курјака из „Златне јабуке и девет пауница”; свако је од њих из захвалности делић себе царевом најмлађем сину дао, злу не требало, да их тако дозове. Магијом додира.

   Део тебе си већ ти.

> > >

   На граници су са буса скинули неких шест Ромчевића, мужа и жену с четворо деце. Пронела се гласина да су азиланти, па зато. Затим, да су им документи фалсификовани. Већ виђена ситуација из једног предратног аутобуса, оног што је ка Београду ишао петог априла четреспрве.

   А, у ствари, људима истекли пасоши. Та ми се мисао углавила одједном и истиснула ону о писму. Ти о писму, а они, ем платили онолике карте, ем их ено сада, смрзавају се на граници док не нађу превоз за назад, ем… Су узели погрешни кофер, па смо морали да се враћамо и све изврћемо да видимо шта ту недостаје и шта је чије. „Зна се ко овде краде!” Само што сада нико никога није пеглао.

   И док је Мајстор ушњиравао филм The Last Stand” (2013!) у коме ћу, као у магновењу, видети бившег вишеструког Мистер Универзума и бившег гувернера Калифорније, како се, на крају глумачке каријере, јури с Неваљалцем по кукурузу, ПО КУКУРУЗУ, постаде ми намах јасно да не може бити баш толико апсурдан и овај мој филм, у коме ћеш Ти, мој пријатељ по оловци, по налив-перу, хемијској, креону, кармину, лимуновом соку, пријатељ незнани и знан, написати ми дугоочекивано писмо, а ја ћу ти узвратити истом мером. Ако може фејкбук да нас пајта, можемо и ми о свом трошку.

[Наставиће се…]

Адрес

Руком писано да Гугл не шаље рекламе

МаркизаМене то кошта оволико, на страну руке

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s