Божићно чудо

Знам да је тешко поверовати да чуда стварно постоје. Али, нису сва чуда холивудског калибра, да све пршти од аудиовизуелних ефеката. Фабрика снова, ипак је само фабрика.

А како се све то догодило? Као и увек, све почиње од свакодневне ситуације. Ништа необично. Скајповао сам с мојима, честитамо рођење Божића, желимо здравља, а остало, ако буде. Виде моји да сам слабог расположења, а ја ни не покушавам да сакријем.

– Шта је, сине?

– Ма, Вера и Андреј су читаве ноћи табанали по кући, плашили се нечега, вриштали, па се смиривали, па се играли, и тек их некако у пет јутрос смирих. Не знамо више шта да радимо, већ ноћима заредом тарапана. Уморан сам. Ни у цркву нисам отишао јутрос, нити се исповедио, ни причестио. Ето.

– Па, добро, мали су још.

– Мали… Андреј јесте, али не знам Вери шта је одједном.

– Навикли да неко спава с њима, па вас зато траже.

– Знам, мајче, ал’ и ми смо људи. Доста је било спавања с децом. Ако се о браку не побринемо, џаба деца.

Ту улете моја сестра да појасни.

– Читала сам негде, у некој књизи о родитељима, деци, породичној срећи и то, да овим редоследом треба бринути о стварима: прво о себи, онда о браку, па онда о деци. Јер, људи обично раде све наглавачке, прво о деци, онда о браку, па тек на крају о себи брину. Ти, дечко, треба да нађеш посао. По-са-о!

Придружује се старица мајка, да појача ефекат.

– Јесте! Ево је Натина једна другарица нашла свом бившем посао на Јупи телевизији и тамо као приучени монтажер прави 50000 месечно.

– Кол’ко?

– Педесет хиљада! Петсто евра!

– Јесте, али не могу сви да раде на Јупи телевизији. Па, је л’ ви знате да је телевизија машина за млевење меса?! Њу и треба хранити приученим монтажерима! – почео сам да пеним, сећајући се својих телевизијских дана.

– Па, зашто би неко ишао четири године на факултет да би монтирао вести на телевизији?! А и не живим у Београду већ седму годину! У сваком случају, радије бих радио у фабрици! У истој оној фабрици пластичних флаша!

Хахаха, хихихи, у веселом и свечаном тону привршисмо разговор и већ сам за шест тона био лакши. То је било право чудо.

Али, чудима није крај. Два сата после разговора звони ми телефон, приватан број. Кад је таква ситуација, никад се не јављам, знам да су неки утеривачи дугова, онлајн продавци, пииизде које ни свој нумерички идентитет немају мудо да открију. Нека звоне код комшије. Међутим, звонио је телефон неуобичајено упорно. Чуо сам га, али нисам свеједно обраћао пажњу. Пола сата касније, интересујући се за време, дохватим телефон а тамо, сем она два анонимна позива и један есемес – Имам хитну понуду за посао. Вера.

– Ааа, то су били они из агенције – , добацих госпожи.

И, да скратим, у фабрици пластичних флаша радник се разболео, па идем данас, сутра и прекосутра да ускочим. Требало је и понедељак, али већ месец дана уназад имам испланиран дернек за СНГ, српску Нову годину, па сам их искулирао, мислим, агенцију. До понедељка ће се већ снаћи.

Наравоученије: следећег Божића, кад ми неко буде рекао да би требало да идем да радим на Јупи телевизији, рећи ћу:

– Знаш шта?! Радије ћу да у години дана измонтирам десет филмова у Берлину, него један дан да радим код Јупија!!!

А ти, и ти сугурно знаш шта би радије него. Па добро смисли, имаш целу годину времена.

Ваистину се роди!

Чудо

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s