Оде брада ни за шта (Arbeit macht Nacht)

   десило се сасвим случајно да сам, користећи шпијунске могућности друштвених мрежа, у овом конкретном случају Linked In-a, сазнао да извесна фирма из Трента, неких 220 кила северно од куће, прима монтажера, тачније видео монтажера и техничара видео ефеката. Уговор, плата, дечји додатак, одвојени живот, тај фазон, што је за наш посао поприлично ретка ситуација. Фирма ради поставке у музејима, па им за то требају и мултимедијални садржаји. Шта год.

   И већ сам се видео примљеним. Него, помислих, дај да се прво пријавим за посао. Клик је био довољан. Сутрадан, траже они мени курикулум. Пошаљем. Сутра, они већ зову. Ја сам дремао с малишом, па, онако иза сна, кретох да одговарам на многа и рафална питања. Те, кад бисте могли да дођете на тестирање (?), те, ако бисмо вас примили, колико брзо бисте могли да се преселите овде, те, коју врсту уговора очекујете, само за плату нису питали. И ја сам дао све од себе да политички коректно одговорим, мада се све свело на један исти одговор, који ми је једини звучао разуман – зависи шта нудите. И да, треба за то тестирање да понесем свој лаптоп и слушалице. Немам лаптоп за монтажу, али ћу се снаћи.

   И, добро, закажемо ми датум. За месец дана (!). Већ први контакт одисао је ретко добром организованошћу, чак се и ово с компјутером чинило логичним. Рад, ред, дисциплина. Иначе, северњаке и бије глас да су више Швабе него Италијани, е, баш као што су у Југославији, а и касније, Словенци и Хрвати више волели да буду из узвишени Германи, него барбарски Словени. Али, о томе тада нисам размишљао. Помислио сам – најзад!

   Крете и дуга колона празника, мој дентални туризам по Македонији и шта све не, и све је то, као у Хичовим фиљмовима, само подизало тензију. Разрађивале су се варијанте: да ли возом да путујем сваки дан по шест, седам сати (!), или да рентам собичак и тамо смрдим, па да викенд да будем тата. Признајем да су ми обе варијанте биле подједнако одбојне, јер у оба случаја не бих виђао дечицу, а то ми је несмисливо. Верујем да сам у њиховим животићима био одсутан највише два месеца, оно кад су сами с мајком били у Аргентини, а ја завршавао превод дневника Тарковског. Али, убеђивао сам себе да је време да им будем и отац, а не само мајка. Шта то значи, не питај ме, сложен је то комплекс. Рецимо само да је, традиционално, отац онај који иде у лов, мада не знам тачно у ком тренутку су се јаребице, зечеви и дивљи вепрови претворили у папирне банкноте од 50, 100 и 500 €вропских ђенги.

   И ја сам био спреман за покољ папирне дивљачи, јер је, као и увек, финансијски део најпипавији део преговора. Дадох се по интернет форумима у потрагу за цифром, ни превише ниском, ни претерано високом, и морам рећи да сам свашта нашао. Није, на крају, много помогло. Али се десило да је једне вечери на врата закуцао комшија, исти онај који ми је наместио фабрику пластичних флаша. Свратио је са синчићем да се деца поиграју, а донео и неку феноменалну торту без брашна, конзерванса, ма, неко слатко здравље! Ми се бацисмо на комадање, а ја, право у ребра. Комшо, так’а и так’а ствар, посао таки и таки, шта мислиш, колк’о да им вриснем?

   – Види, горе има пара. Тренто је леп град, видећеш. И да ти кажем одмах, ти не треба да правиш питање око пара. Ти мораш да увалиш ногу у врата, па кад ти дају уговор, лако ћеш ти себи уредити све. И да ти кажем још и ово, не спомињи децу, породицу, њих не интересује ништа од тога. Пристани на све.

   – И да спустим панталоне и да се нагузим? На почетку, или на крају?

   – Само се ти зезај, ал’ ја ти кажем. Па је л’ ти знаш колико људи чека испред врата? А сви су спремни на све. Ти имаш јак курикулум, али ти мораш да дођеш до тренутка у коме ће они у њега и да погледају. Прво ће гледати да ли знаш да слушаш. Јер, они траже некога ко ће бити и остати у фирми и ко ће знати да сарађује, моћи да самостално води пројекте, да организује људе. Они траже да виде твоју будућност у својој фирми. А за то је потребно да знаш да слушаш. То је озбиљна ствар, јер данас ретко која фирма прима људе, сви нешто преко агенција за запошљавање, зато нама посао добро иде. Много је лакше тако. И административно и финансијски. Зато, не буди луд, а понеси и Брандов путер, злу не требало.

   – Па, је л’ теби помогло?.. Него, друго сам хтео да те питам. Шта мислиш за брадурину? Да је бријем?

   – Апсолутно! Па они су сви тамо наци-фашисти! Иако је брада сада у моди, иако је у моди. Да сам на твом месту ја бих то сигурно урадио.

   – Тога сам се и плашио… Но, нешто мора да се жртвује.

    Још смо мало чаврљали, поцепасмо ону торту, деца растурише собу за медаљон и они одоше. Осећао сам да сам нешто важно сазнао о селекционом процесу из тачке гледишта селектора и чврсто реших да за ово кратко преостало време до тестирања научим да слушам, јер је то моја слаба тачка; увек имам нешто да додам, да питам, да исправим, а све то док људи покушавају да изрекну и најједноставније ствари, типа

   – Ишла сам данас…

   – Код фризера, је ли?

   – Не, ишла сам данас код…

   – Па да, шта ће теби фризер кад ти је природно лепа коса!

   – Ишла сам код… 

   – Знам! Ишла си код зубара. Требало је да идеш код зубара. И шта ти је рекао?

   – Рекао ми је да те доведем код њега, да ти повади све зубе и златан језик да ти угради!

   Такве ствари.

Ну, распитао сам се и код Флавија, он ми се увек нађе саветом.

   – Ми кад примамо у фирму, људима се предлаже 20-24000 годишње. Бруто.

   – Што му дође на 1500 месечних, је л’ да?

   – Нешто мање. Е, сад, све зависи од посла који ти тамо треба да радиш. Али су ти то координате, па ти види шта можеш да освојиш.

    Ух, бре, никада се нећу обогатити темпом од 24000 €ва годишње…

   Полако, полако, дан за даном, приђе и тај дан. Дан пре, то јест. Решио сам да све остало одложим и очистим дневни распоред, како бих се спремио и рано легао. Требало је да будем у стању да устанем у четири ујутру, како бих у 5.05 ухватио воз, пресео два пута и трећим возом стигао у Тренто у 8.30 и почео тестирање у 9.00. Већ се то чинило подухватом само за себе. Али, друге није било. А још сам одлучио да за монтажу понесем свој Кајмак (iMac од миља), те је и то требало расклопити и у његову епловски белу кутију спаковати. А, да случајно не зафали, и један екстерни видео монитор, да будем комотан у раду. Значи, још једно коферче. Полако сам се претварао у нинџа коферњачу, како је то post factum дефинисао један мој бураз. То сам планирао, ал’ су ми скакавци појели поподне и вече, заспао сам с клинцима у 10 и устао у пола дванаест и, практично, тек у поноћ кренуо с припремама. Натенане. Док сам се окренуо било је 4.05 и већ сам ризиковао да закасним на заказани такси у 4.15.

   – Надам се да нисте много чекали? – упитах таксисту док је отварао пртљажник и осетих хладноћу на тек обријаном лицу.

   – Не. – промрмља у маниру некога који не вози често ноћну.

   – Компјутер ћу на задње седиште, да ми се не претура.

   – Хммм, ставите га ту код ногу.

   – Не, ставићу га на седиште, кутија је чиста, данас сам је брисао.

   – То ми се не допада баш… – и узе ручицом да уклања неке невидљиве длачице.

   – Та, нећемо ваљда сада око тога да се расправљамо, молим Вас? – почех да се таласам.

   И он нерадо затвори разговор, да би наставио да протествује возећи манијакално, набијајући гас и кочећи, оштро улазећи у кривине. То је као кад ти конобар спусти пљуцу у капућино, с тим што је овај конобар то радио на моје очи. Али је мени ишла на руку брза вожња. Компјутер је био на сигурном, а и журио сам на воз. Стигосмо, 13 €вро динара. И прву ствар коју је Побјешњели Макс урадио након што сам му платио није била ни да извади коферче из пртљажника, ни да мени отвори врата, него је отворио Кајмакова врата, узео кутију и спустио је у бару с водом – да би наставио да чисти невидљиве длачице са седишта.

   – Ало, бре! ‘Вамо ми се жалиш за длачице, а спустио си ми компјутер у бару! Ти мора да ме зајебаваш!

   – Нисам видео.

   – Шта, бре, ниси видео?!

   – Довиђења. – и уђе у ауто.

   – Ало, бре! А други кофер?! Стој! – отворих гепек и узех коферче. – Теби није баш добро. – добацих му преко задњег седишта. – Кретен…

   И оде он…

   Толико сам био попиздео да сам одмах назвао диспечера с којим сам разговарао већ раније те ноћи. Афектирано сам препричао шта се десило, на шта ми је он рекао да неће моћи много да уради, а ја њему да је мени било битно да они знају шта њихове колеге раде и како, то је све. Нисам био жедан крви, али, с друге стране, нисам знао чиме сам заслужио да ми тако крене дан, ноћ, шта ли. Сигнализираће компанији, каже. Ма, како год…

   Супернови и суперпразни воз је кренуо у 5.06, каснећи један минут, а мени су били избројани, јер је између возова било десет минута за преседање. Да бих се искулирао, исукао сам термос са, за ову прилику, посебно крепком верзијом Ртањског чаја. Чудо је како биљке родног краја кроз простор и време укорењују и дају ти мир с Универзумом…

   Да сам кокаиноман, вероватно бих почео да се радим тада и тамо, јер су ми очи почеле да се склапају. Иако је преда мном било три и по сата пута, нисам смео ни за трен да заспим, прво да не изгубим следеће возове, а друго, да ме не би неко о’ладио за она два кофера. Нема ништа пожељније у мрклој ноћи, него што је сјајно бела Кајмакова кутија. Барем сам ја то тако трипов’о. А то је било довољно да не ни не пожелим да ризикујем. И све то без беле коке, која испод стреје вири. Кад, одједном, зазвони телефон. Приватан број. Да је у неко друго доба, сигурно се не бих јавио, али сам у 5.30 веома радознао.

   – До добар дан. Ја сам сам таксиста од ма алопре. Хтео сам да Вам хтео да Вам се извиним, ни исам се по онео професионално и коркоректно. Хххтео саам да Вам ссе лично изззвиним, па сам тражио бро ој од диспече ра.

   Шта ли је сад ово? Вероватно су му уперили неки пенал у слепоочницу и натрали га да зове, па сад слушају како се понизно извињава, јер ће му само то спасти гузове. Одвратно. Ако нешто мрзим више од увреде, то је лажно извињење. А он је наставио да то све понавља неколико пута, муцајући не као муцавац, није било неке мустре у томе, више као неко ко је нов у томе.

   – Добро, бре, пријатељу, не знам зашто од мрава направи брава, стварно мислим да си претерао, а чему све то? Изула те кутија из ципела.

   – У праву, пра аву сте. Вероватно ватно је од умора…

   – Ма, видео сам ја да теби није добро.

   – Пре пар дана сам се развео од жене… – и настави да прича нешто, а мене пресече нешто, искриви ми лице у болну гримасу, видео сам свој рефлекс у стаклу:

   – Е, баш си говно Стојанове, савршени изданку капиталистичке машине! Господин клијент! Човек се распада на комаде, знаш и сам тај осећај, а ти, цап! па га цинкариш код колеге! И ко зна колико га је одрала, и стан му узела, и децу му не да да види, и он мора тродуплу смену у таксију да вози да се не би потпуно распао његов свет, туђе дугове да враћа, клин чорбу да деље! Смрадино!

   – Добро је пријатељу, не бригај, иди ти одспавај и заборави ту жену, настави да живиш свој живот.

   – Хвала Вам пуно! Ево, ја Вам шаљем загрљај и желим срећан пут! Извините још једном!

   Остадох неко време да се огледам у стаклу… Очи су ми биле крваве. И душа…

   Преседање. И још једно преседање.

   Свиће, а око мене планине. Озбиљне планине. Снег. Север. Пролазимо кроз долину између тих планина, градићи су мали, све од приземних кућа. Велико небо, незаклоњено зградама. Поче да ми пали машту тај обзир према видику, према природи. Било би лепо живети овде… И пењати се на планине сваки дан… Замишљам мирис тог ваздуха… А планине протичу испред прозора. И под конац уређени виногради, један за другим, за трећим, испуњавају хоризонт. Пролазећи близу те примењене геометрије оку се нуди блага халуцинација – Симфонија винограда. И они покривени снегом. Добар је што сам пошао у бунди, овде је зима као код нас.

   Опет такси. 10 €ра.

   Стигох на одредиште. Просторије ни мало мултимедијалне. Све бело. Флуо индустријско светло. Представих се, а две секретарке (испоставиће се) ни не узвратише. Стрпаше нас, сем мене беху неки момак и девојка, у салу за састанке и поделише материјале на уесбеовима и некакав штампани елаборат. Почех да се распакивам и у тих пет минута добисмо генеричка објашњења и – остадосмо сами. Сад, гледам, мало је све то смешно. Имам више опреме него њих двоје заједно. Ал’ шта да радим кад немам лаку коњицу.

   Ну, кренух да читам елаборат. Ради се поставка некаквог музеја сећања на Мусолинијево хватање и стрељање (?!), па је за следећих осам сати требало да се измонтира четири видеа (!), један од пет минута, два од три и још један од два до четири минута. Материјал је штур, а звучне ефекте и музику имамо интернет (!). А може и са Јутјуба да се скине неки клип, ако нам се свиди (!).

   После ове скандалозне слободе избора, највише сам се удубио у конструкцију првог видеа, који се бавио хватањем и стрељањем. И са папира сазнао да је Мусолини са немачком колоном хтео да изађе из земље, али су их партизани зауставили и рекли да ће им дозволити пролаз, само ако предају Дучеа, кога су убрзо нашли прерушеног у немачког војника. Шта је с колоном касније било, не знам. Онда су из Милана су дошли официри (!), који ће наредног дана Мусолинија стрељати, а сат времена после тога и његових шеснаест фашистичких поглавара, и то јавно. Онда су њихове лешеве изложили на једном тргу у Милану, где их је руља пљувала и шутирала. Ту се сетих несрећног Хектора, с тим што је он био херој, а ови су овде то сигурно негде и заслужили, мада ми се превртао стомак. Бесе их све наглавачке. И сад, ту негде, почиње да ми се мути разум. Материјал који су нам дали је преобиман да се и погледа за то кратко време, а мани да се измонтира, затим, сви клипови имају тајм-код на сред слике, који са свих своји осам трепћућих цифара чини материјал неупотребљивим (материјал је такав какав је, објашњено нам је), а и сав је у формату који мој Кајмак, чији је животни позив да монтира видео, не може да свари, али не зато што је слаб, него зато што је – сувише јак! Ови ликови, у ствари, хоће мрдалице, зезалице, а не монтажу. Ефекти на ефекте, који ће на крају да избледе материјал, а да оставе то – мрдалицу. Упали ми се лампица! Па њима не треба монтажер! Њима треба афтераш (мајстор који вози After Effects, eфектује, да тако кажемо)! А ја то нисам…

   После тог сазнања седео сам у неверици још неко време покушавајући да мог арапског коња натерам да повуче плуг, што је он упорно одбијао, тако да сам, најпосле, спаковао она два куфера, суво поздравио суву секретарицу, која ме није удостојила ни свог имена, и изашао на улицу. Какав је диван ваздух чекао напољу.

* * *

   Као, није ми ништа. Само што сам од последња двадесет четири сата преспавао шеснаест. Неко пије ракију, грдну и љуту, неко пије винце од забитја, неко ложи опијум. Ја спавам. Да заборавим. Да се рестартујем. И, морам да признам, још увек не схватам шта је то тамо било. Нека зајебанција, шта ли?

   А мени моја мати, која себи црни дроб изеде, исприча вечерас свој сан.

   – Па, то је био тест! У ствари, није требало да се монтира ништа. Ови су се сви убили радећи до шест навече, само си ти прокљувио већ после сат времена да је то замка и диг’о си руке! И они тебе приме, замисли! Замисли ти тај сан! Ја се сва срећна будим јутрос, кажем, Боже, можда је то стварно тако било? Можда су они, у ствари, поставили замке осталим кандидатима, и до шест навече су сви тражили задатак да ураде и никако није могао да се уради, и као тај главни шеф неки дошао и рекао: Драга моја господо, овај задатак и није могао да се уради. То је једини Александар Стојанов схватио и плата ће му бити 3000 €вра!

   А ја, ето, верујем у снове и сад ч€кам њихов позив…


20140117-130154.jpg

4 thoughts on “Оде брада ни за шта (Arbeit macht Nacht)

  1. Ти си мени геније. Прими комплиментe, а то је да си ти Да Винчи данашњице. Неоренесанс. Наднадреалан. Несвакидашњи. Немој да те спичне сад его. 🙂
    Једном си дао браду за бадава, сад знадеш да све су то фашистички провокатори што ‘оћеду Барбикину жицу да уплету у крзно. Да им ја ….. све по списку, али женско сам и немам алата за заната из ината.

    • Хвала сестро Ретка.
      Нисам геније. Разумем ја Вас, али разумите и Ви мене, погубићете ми душу. Хвале опасно потхрањују моју сујету сујетств, сетите се, мене је отац драо кад сам био мали. Хвала Вам лепо, заиста, али помозите ми да се сачувам.

      • Ацика, од тих каиша отврдне душа. Просто му било како је чинио. Покварити Вас нећу, Ваш је дух на разини да то може да поднесе. Но, поштујем Вашу жељу те ћу Вас из прикрајка бодрити, мислима ако не речима. Ви заиста заслужујете то.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s