0

Писмо Gloduroviču, уреднику Kulturnog magacina

Поштовани,

прегледајући неке статистике мог блога martirolog.com, видео сам да је у мају прошле године постојао саобраћај упућен са вашег сајта. Кренуо сам да видим о чему се ради и нашао један мој чланак, који је објављен са измењеним насловом, и у мобилној верзији сајта потписан као чланак аутора „Културни магацин”. Прочитао сам део о ауторским правима на вашем сајту и ево шта ја мислим о томе: 

– Стандардна је пракса да се у случају преузимања текстова контактира аутор и добије било какав пристанак, усмени, писмени, другарски, какав год. Без таквог се не може ништа пренети, ма како племенита ваша намера била.

– Претходно наведено служи и да би се текст од стране аутора евентуално прилагодио вашим потребама. Или не. Ви сте, на пример, променили наслов текста и ја разумем зашто и можда ја не бих имао ништа против, или бих имао нешто маштовитије, свеједно, моје је било да одлучим о томе.

– Ако је у питању бесплатно преузимање, као што је овде био случај, најмање што можете урадити није да само испод текста ставите име аутора и, за неупућеног читаоца, нe сасвим јасни натпис Мartirolog, него и кратак опис чиме се тај аутор бави.

На пример:

Дневници Андреја Арсјењевича Тарковског после четврт века у припреми су за штампу на српском језику. Седам свезака које прате последњих шеснаест година Ауторовог живота биће штампано на преко 600 страна, праћено цртежима из Дневника, као и са више од 150 фотографија из личног архива породице Тарковски. Књига која ће, сасвим сигурно, заузимати почасно место у библиотекама љубитеља филма и уметности уопште, као и свих оних склоних аутентичном и дубоком промишљању смисла живота.

Једноставно је ископирано са заглавља блога!

А ево, на пример, како то ради један амерички сајт за сценаристе и писце уопште:

http://www.writersstore.com/why-its-great-to-be-a-storyteller/

Скролујте до дна и наћићете понешто о аутору чланка који није другачије био плаћен за свој рад.

Ја сам увек заинтересован за сарадњу, али под горе наведеним условима. Ако и вама то и тако одговара, можете ми писати.

С поштовањем,

Александар Стојанов 

>   >   >

Gospodine,

suvišno je vremena prošlo, ali sam siguran da sam Vam najmanje dva puta pisao oko preuzimanja teksta a da odgovora nije bilo, pa sam se zato odlučio da ga objavim sa tim da sam ga potpisao Vašim imenom i sa postavljenim linkom ka Vašem sajtu. Da bi ste bili registrovani kao autor u spisku autora na sajtu bilo je potrebna Vaša registracija na sajt, koja nije bila moguća pošto nisam mogao da stupim u kontakt sa Vama.

U svakom slučaju najiskrenije izvinite a tekst će biti uklonjen sa sajta.

Glоdurovič

urednik Kulturnog magacina

<   <   <

Врло оштро, господине Глодуровичу, онако, војнички. А то што је текст на сајту седам месеци, то мачку о реп. Обрисати и руке опрати. Српска посла. И све у белим рукавицама, господине. Штета, могло је бити и продуктивно, али се критике, очигледно, не трпе.

Хвала и свако добро,

Александар

>   >   >

Gospodine,

ni najmanje ne želim da nastupam vojnički, oštro, oprati i obrisati ruke. Objasnio sam kako je bilo. Nije stvar u (ne)prihvatanju kritike. Prihvatio sam je i izvinio se. Ako nije dovoljno recite koja je novčana nadoknada koja bi Vas zadovoljila? Meni su tekstove nebrojeno puta preuzimali sa sajta i prenosili na drugim, ne samo bez navođenja linka već potpisanim drugim imenima. 

svako dobro i Vama

Glodurovič

<   <   <

Поштовани,

Морам најискреније да признам да се нисам никад нисам осећао као господин, ја сам Вам из пука, господине, али прихватам ту врсту формалне титуле. Нећемо, ваљда, на друже?

Видите, кад сам Вам писао, нисам имао на уму никакву новчану награду, само један коректан „workflow”, једноставни упит за одобрење и очување оригиналности текста (и наслов је део текста). Међутим сада, кад већ спомињете, отвара се нови наративни ток. И само и једино радозналости ради, волео бих да знам колико мој текст Вашем магацину вреди. Текст нисам за новац писао, нити ћу новац за њега узети, али ми удовољите, молим Вас, радозналости. 

А то што се Вама небројено пута десило са другим сајтовима, ваљда, не значи да ту праксу треба да легитимизује магацин од квалитета, а Ваш ми се учинио таквим. 

А текст можете задржати под оригиналним насловом.

Живели

>   >   >

Gospodine,

od tekstova nisam zaradio ni dinara niti postoje reklame na njemu (osim banera prijateljskih sajtova) zarad toga. Opet Vam ponavljam da mi niste odgovorili kada sam Vam pisao zahtev za odobrenje. Za ostatak Vam se i po treći put izvinjavam. Nemojte se uvrediti ali tekst nije doprineo većoj čitanosti sajta. Hvala Vam na lepim rečima za Magacin, kao što sam rekao tekst je uklonjen a ja se iskreno nadam da smo ovu raspravu završili i zamolio bih Vas da mi se više ne obraćate.

Glodurović Najglodurniji

<   <   <

Господине,

Враћамо се на оштро и војнички. Верујте, нисам желео да Вас узнемирим. Извињавам се и ја Вама три пута и не трошимо речи узалуд, слажем се.

Александар Стојанов

       *   *   *

О чему се овде, заправо, ради – у три кратке реченице:

       Послуже се твојим текстом без питања, гужвају га, гужвају, гужвају, све док се доообро не омекша, онда обришу гузицу њиме, а кад их опоменеш, кажу ти да и није био неки и врате ти га усраног у руке. А њима гузица чиста. И још су ти учинили услугу. Ало, бре, господо! Од сад флашица и марш на прање!

... Па ћете временом догурати и до бидеа...

… Па ћете временом догурати и до бидеа…

0

Двадесет пет и по миланских мајки

   Ако неће Мухамед брегу, онда ће брег Мухамеду. Ко је ту био ко, нисам још сигуран, углавном, у прошли петак нашао сам се с Мишом у Милану. Он из Београда, ја из Болоње. Ако је 1+1=2, то значи да смо обојица брегови, мада је Миша, са своја два новобеоградска метра (без великог ћебета) већи Брега. А ако је 1+1=1, онда је то онако како управо и јесте. Ми смо браћа.

   Обојица странци у граду, утаначили смо да се нађемо код последње станице трамваја број девет – „Порта Ђенова”. Ваљда зато што сам ја већ био тамо, па макар један није ризиковао да се погуби, а и он је знао како да д’онде добаци.

   И док сам чекао чамећи на стајки, у сред сивог и хладног дана и града, нисам имао чему да се дивим, сем идеји да би било сјајно кад бисмо, кад Миша дође и испричамо се царски, могли да миланском „деветком” добацимо до Славије, на пример, или до блокова. Само, тамо негде, на некој имагинарној граници трамвајске надлежности, променили би се трамвајџије и риџовани и са дигиталне провере регуларности путника, прешли на аналогну (с таблета на пајсер). Та ми је мисао подгревала машту, док сам допраћао и испраћао „деветке”, мислећи понекад да је Миша погрешном трамвајем већ добацио до НБГ-а.

   Кад, после сат времена, ето ти га. Драги Мишка! Ширимо руке, у бијела се лица љубимо.

   – Стојанишка! Добро изгледаш, млад си!

   Ја сам нешто промрмљао, вероватно сам рекао да је због свеже избријаног лишца, кратке косе и кратких подочњака, али сам остао заузет мишљу да је требало да изгледам старије, шта ли? Истина, човек кад уђе у брачне воде, он крене да кваса и праса, и вероватно је то та старост – старост духа – који не брига о новој рупици избушеној на каишу (као, вратићу се лако на претходну на пролеће). А можда чињеница да ја у те воде улазим и излазим (што у сну, што на јави) додаје неку дозу опреза, па не прелазим стотку (а и стално увлачим стомак). Како било, Миша ме је изреченим лепо почастио, па уђосмо у оближњи локал, изабран искључиво по имену – „Вудсток 3”. Или је био „Восток 3”, сад нисам више сигуран.

   Миша не пије, не једе, Миша хоће капућћо и киселицу (оно што наручује и у „Последњој шанси” на Ташу), а ја сам викнуо масне лазање, сада слободан да и ја квасам и прасам.

   Иако вољни да говоримо о животу „ан женерал”, да се за здравље питамо, кретосмо одмах да причамо о фиљму на коме Миша већ неко време аргатује, јер стиже време да се и ја полако прикључујем. То је још један алиби за наш сусрет овде. И док је Мишка исукао своју црну радну свешчицу, ја сам, већ масних руку, оставио телефункен да прима диктат.

   Дакле, Миша прави фиљм о своја четири пасоша, са све новијим именима државе и све разноликијим грбовима и бојама у којима су издавани, а да гузицу није мрдн’о са Новог Београда да нова држављанстава заради. Узгред, сем оног првог, тешко је те пасоше могао икад и користити, више су били као нека врста обећања будуће могућности, карота на штапину.

   И док ми Мишка говори о структуралној плетеници коју жели да оплетемо, читава прича ме погађа и дубље но што он мисли, него што и ја мислим. Јер, обрни, окрени, ја сам Југословен. Иако рођен и одрастао у Сврбији, иако се, ради једноставности и овде, у расејању, називам Србином, ја сам ипак син Босанке и Македонца. И с распадом Југославије, распала се и моја породица. Чујем кроз звучну маглу Мишу шта ми говори, док пребирем по сентиментима. И, одједном, напад логореје:

   – Када не живиш у својој земљи очигледно је да си „странац”. Причаш други језик, једеш другу храну, носиш другу одећу. И имаш мање пријатеља.

   А кад живиш у својој земљи, у свом граду, привидно живиш са својима. Причају исти језик, једу исти ћевап код Локија, купују у истом Максију (пијаце више не постоје, само пијавице), гледају исте вести и испирају уста увек истим именима са естраде (ту рачунам и политику).

   Али, управо је ту грешка. Јер, док сви они изгледају као потенцијални пријатељи, већина њих је трагично другачија од тебе и од свог живота хоће сасвим другу ствар, следе сасвим друге вредности. Свако ограђује и запишава сопствену имовину и од тога чини животну мисију. И ту трагично и безнадежно схватиш да странствовање нема везе са државним границама и национом, него искључиво са моралном ограниченошћу и себичношћу света око тебе. У том тренутку пожелиш да одеш заувек и међу странцима и озваничиш своје странствовање, или одлучиш да оснујеш удружење грађана са посебним моралним потребама и наставиш фронталну борбу против већинског морала – јер ти си домаћи на овој Земљи, а они су гости. Али, добро, стара је то „Косовска легенда”.

   Миша ме гледа, благо отворених уста (јер сам га прекинуо у сред реченице):

   – Не кењај, Стојанове.

   Прснемо у смех и напустимо, најзад, „Вудсток 3” (или је то био „Восток 3”?).

   Где ћемо, шта ћемо, кренемо на неку бесплатну изложбу фотографија Милана између два рата. Миша ми да координате, а ја их поверим телефонској мапи (каква грешка). GPS, СПС, СНС, све су то иста внаго. Лутали смо добрих сат времена и све под сталним ударом буке миланског саобраћаја. Требало би измислити (још једну бангаву) апликацију за мајФоун која би те водила путем којим се ређе иде, избегавајући жиле кукавице метрополиса.

   Ну, не жалим се ја, лепо смо се у тој динамици градског табанања Миша и ја испричали, али смо на изложбу Арналда Кјерикетија стигли таман толико да кроз неколике собе палате Морандо, кроз које се изложба црнобелела, протрчимо, и без оклевања кренемо у потрагу за следећим циљем – колачима! Мада је било јасно да нећемо наћи ни еклере, ни индијанке, а ни бозу, истрчасмо на улицу као да је „Пеливан” иза угла. Није важно где ћемо сести, само да седнемо и наставимо наше дискурсе, колико тога још треба испричати. И, после још једне дозе талкања, најзад, неко место. Споља је већ изгледало прилично фенси и улицкано, али је витрина са колачима била једина која је била битна.

   – Ја частим! – рече спремно Миша.

   – Добро, де…

   Избор је био шаролик, ал’ ништа шампите, ништа тулумбе, беху само неке мини принцес крофне. Питам, пошто, госпожа каже 1,50 комад (!). А нама алавима треба бар по десет.

   – Добро, дајте нам по три. Три с кремом од ваниле и три са кремом Шантил’и.

   – Морате платити на каси, најпре.

   Као да ћемо узети колаче и прескочити ограду. А можда је то зато што смо ушли без шпицастих ципела, са шпицастим очима управљеним на њихову слатку робу.

   – Ја частим!

   – Добро, бе, Мишо.

   Е, сад, ја узех ту да наручујем капућина на локалном дијалекту, не би ли нам дали неки попуст за труд.

   – А где ћете пити капућино?

   – Како где? У гузици! Како где?

   – Овде, или у сали?

   – Где овде, мислите, с ногу? Не долази у обзир! У сали, како где? (Свашта, мислим се.)

   – Зато што је другачија цена.

   – Госпођице, Мишу видим после годину и по дана, и Ви мислите да треба да срчемо капућино с ногу, па опет, марш на ветрометину?

   – Не, не, изволите, седите само, па ћете на крају платити све заједно.

   А сала лепа, кожне седељке, мекано и топло, кристални лустер, а у ћошку предратна дама, која или пиљи у нас што смо без шпицастих одела, или је замрзла и поглед и животне функције, па тако преноси свој телесни живот из века у век.

   И сад, у свој тој луксузној буржујштини, међу скупоценим комадима Луја XIV, на зиду виси, не Тицијан, не ни Ел Греко, него – плазма ТВ. А на програму – вести. Без тона.

   Конобар са шпицастом лептир-машном и шпицастим осмехом доноси нам наш алави улов.

   – Изволите, господо.

   – Молим Вас, можете ли да угасите ТВ?

   – Не, не могу. – испали к’о из топа, и то с осмехом.

   Сад, ваљда сам се и ја збунио што не схвата колико је бесмислено присуство тог предмета, који не само што сиса енергију, за шта њима, очигледно, пуцају трегери, него сиса и погледе свих присутних, оне бабе, то јест, она четири Кинеза и нас двојице, сиса нам мозгове, немо, али деспотски захтевајући нашу пажњу. При чему су то једене вести, без једеног тона!

   – Не, не могу. – с истим осмехом понови он, очигледно одговарајући на знак питања, који ми је израстао на глави.

   – Ма, добро, Стојанишка, пусти сад то, вратимо се нашој глукози.

   И вратисмо се, а знак питања поделисмо да двоје, па смо га умакали у капућино као кувани ђеврек. Добро је било, на крају. Кад, да платимо, одосмо до касе директно да шпицастог конобара избегнемо.

   – Ја частим!

   – Добро, бе, Мишо, бе! Молим Вас, рачун.

   – Двадесет пет, педесет.

   – Молим?

   – Рекла сам Вам да је у сали друга цена. Шест колачића, десет врића, два капућина, тринаест врићина, вода, два и по вро бода. Двадесет пет, педе сет.

   – Ја частим! (Сва срећа, па нисмо узели још једну воду…)

   А онда сам преостало време нашег дружења масирао Мишу да му дам макар десет €вропа, осећају грижу совјета јер сам локал изабрао, избалавивши на витрину с колачима. Али, нисмо ми ништа сиромашнији за те паре што су нам на фињака отели, не, не, не. Они су богатији и то је све!

   „Све ће то народ помлатити.”

   А Миша и ја ћемо фиљм правити :)

Миша у временској капсули

Миша у временској капсули

0

Двострука смрт Трумена Кепоутија

   нисам познавао човека. Гледао сам га у неким филмовима, познато ми је лице. Чак му не знам ни име. Морам да га [ФилипСиморХофман] узастопце у себи [ФилипСиморХофман] понављам, да бих га [ФилипСиморХофман] запамтио и констатовао да ми је у свој тој причи о хероинској смрти Филипа Симора Хофмана, Оскаровца, пажњу највише привукло то колико је Филип Симор Хофман од жутога побелео. Имао је четрдесет шест, а изгледао као да има ше’сет. Признајем, нисам најбољи у том спорту „давања” година, али је овде ствар очигледна. Наравно, сад је јасно да је жуто добро потпомогло оксидацију. А са жутим и виски. И он жут.

   Што би рекла, такође покојна, баба Витка – Жут жут’ује, а црвен пут’ује.

* * *

   Пре пар недеља седели смо за ручком. Одједном је моја ташта (увек ми дође да кажем свекрва, не знам зашто), дакле, моја је ташта, која се, дошавши из родне Архентине, у кратко време опскрбила „паметним” Самсунгом, као и припадајућим таблетом, себнула кад је у њеним фејкбук новостима налетела на ону о тешкој повреди Шумахера на скијању. Не оног Шумахера, него Шумахеровог брата, такође Шумахера. Потресла се и поделила са нама своје жалобно откриће. Ћерке к’о ћерке, узеше да се потресају и оне, деца су збуњено гледала мислећи да се ради о неком породичном пријатељу, и полако је талас жалости прекрио нашу трпезу и недељни ручак претворио у парастос.

   А ја се ту сетим мог пријатеља Марија Мавринца. Није био познат масама иако је, својевремено, имао сјајан бенд – Алтерего. О легендарном клубу-кафанчини Мидиан, коју сам имао задовољство да с њим и Симом „држим” да и не говорим. Био је, у суштини, „нископрофилац”. Иако је знао да с боксером у руци скочи на рмпалију, који се једну пијану ноћ заклео да ће проћи кроз закључана врата клуба. Е, видиш, тог је Марија Мавринца убио „ортак”. Онда га секао на комаде. Комаде разбацао којекуде. Након пар месеци су у Дунаву пронашли само комад сисе. И најзад је његова стабат матер имала шта да сахрани.

* * *

   Да не бисмо остали ни ти, ни ја с неизбежном тежином на души, попијмо још једну чашицу паланачке мудрости у кафани Зајечар.

   Тамо живи и дан данас, и надам се да ће га послужити здравље још у многа лета, а посебно у зима, извесни Данило Циганин. Прост човек, шљакер, и да је некад нешто мазн’о, и нека је, сиротиња. Ал’ је увек добар и са свима. Сад, народ к’о народ, воли и Бога да псује, а некмоли са Циганином да се шегачи. И тако, где год Данило прође, имаш да чујеш – ‘Де си Даки, царе! Ка’ ћемо у краџу?! Даки, имам нека дрва да м’ и’цепаш! Данило, је’еш ли нешто, Даки?! Дођи да поп’ијемо нешто! Ал’ за тебе сок, ће се уш’икаш к’о мечка!

   А Данило је одавно научио ко су озбиљни купци и ни не гледа на дечурлију кад на њему испробавају грађанску непослушност. И тако, да дозовем опет баба Витку, покој јој души, да још једном изговори:

   – Није важно ко зна Данила Циганина, него ког Данило Циганин зна.

   Што се мене тиче, исто важи и за Трумана Кумана.

Хвала Богу

Још смо живи