Двострука смрт Трумена Кепоутија

   нисам познавао човека. Гледао сам га у неким филмовима, познато ми је лице. Чак му не знам ни име. Морам да га [ФилипСиморХофман] узастопце у себи [ФилипСиморХофман] понављам, да бих га [ФилипСиморХофман] запамтио и констатовао да ми је у свој тој причи о хероинској смрти Филипа Симора Хофмана, Оскаровца, пажњу највише привукло то колико је Филип Симор Хофман од жутога побелео. Имао је четрдесет шест, а изгледао као да има ше’сет. Признајем, нисам најбољи у том спорту „давања” година, али је овде ствар очигледна. Наравно, сад је јасно да је жуто добро потпомогло оксидацију. А са жутим и виски. И он жут.

   Што би рекла, такође покојна, баба Витка – Жут жут’ује, а црвен пут’ује.

* * *

   Пре пар недеља седели смо за ручком. Одједном је моја ташта (увек ми дође да кажем свекрва, не знам зашто), дакле, моја је ташта, која се, дошавши из родне Архентине, у кратко време опскрбила „паметним” Самсунгом, као и припадајућим таблетом, себнула кад је у њеним фејкбук новостима налетела на ону о тешкој повреди Шумахера на скијању. Не оног Шумахера, него Шумахеровог брата, такође Шумахера. Потресла се и поделила са нама своје жалобно откриће. Ћерке к’о ћерке, узеше да се потресају и оне, деца су збуњено гледала мислећи да се ради о неком породичном пријатељу, и полако је талас жалости прекрио нашу трпезу и недељни ручак претворио у парастос.

   А ја се ту сетим мог пријатеља Марија Мавринца. Није био познат масама иако је, својевремено, имао сјајан бенд – Алтерего. О легендарном клубу-кафанчини Мидиан, коју сам имао задовољство да с њим и Симом „држим” да и не говорим. Био је, у суштини, „нископрофилац”. Иако је знао да с боксером у руци скочи на рмпалију, који се једну пијану ноћ заклео да ће проћи кроз закључана врата клуба. Е, видиш, тог је Марија Мавринца убио „ортак”. Онда га секао на комаде. Комаде разбацао којекуде. Након пар месеци су у Дунаву пронашли само комад сисе. И најзад је његова стабат матер имала шта да сахрани.

* * *

   Да не бисмо остали ни ти, ни ја с неизбежном тежином на души, попијмо још једну чашицу паланачке мудрости у кафани Зајечар.

   Тамо живи и дан данас, и надам се да ће га послужити здравље још у многа лета, а посебно у зима, извесни Данило Циганин. Прост човек, шљакер, и да је некад нешто мазн’о, и нека је, сиротиња. Ал’ је увек добар и са свима. Сад, народ к’о народ, воли и Бога да псује, а некмоли са Циганином да се шегачи. И тако, где год Данило прође, имаш да чујеш – ‘Де си Даки, царе! Ка’ ћемо у краџу?! Даки, имам нека дрва да м’ и’цепаш! Данило, је’еш ли нешто, Даки?! Дођи да поп’ијемо нешто! Ал’ за тебе сок, ће се уш’икаш к’о мечка!

   А Данило је одавно научио ко су озбиљни купци и ни не гледа на дечурлију кад на њему испробавају грађанску непослушност. И тако, да дозовем опет баба Витку, покој јој души, да још једном изговори:

   – Није важно ко зна Данила Циганина, него ког Данило Циганин зна.

   Што се мене тиче, исто важи и за Трумана Кумана.

Хвала Богу

Још смо живи

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s