Двадесет пет и по миланских мајки

   Ако неће Мухамед брегу, онда ће брег Мухамеду. Ко је ту био ко, нисам још сигуран, углавном, у прошли петак нашао сам се с Мишом у Милану. Он из Београда, ја из Болоње. Ако је 1+1=2, то значи да смо обојица брегови, мада је Миша, са своја два новобеоградска метра (без великог ћебета) већи Брега. А ако је 1+1=1, онда је то онако како управо и јесте. Ми смо браћа.

   Обојица странци у граду, утаначили смо да се нађемо код последње станице трамваја број девет – „Порта Ђенова”. Ваљда зато што сам ја већ био тамо, па макар један није ризиковао да се погуби, а и он је знао како да д’онде добаци.

   И док сам чекао чамећи на стајки, у сред сивог и хладног дана и града, нисам имао чему да се дивим, сем идеји да би било сјајно кад бисмо, кад Миша дође и испричамо се царски, могли да миланском „деветком” добацимо до Славије, на пример, или до блокова. Само, тамо негде, на некој имагинарној граници трамвајске надлежности, променили би се трамвајџије и риџовани и са дигиталне провере регуларности путника, прешли на аналогну (с таблета на пајсер). Та ми је мисао подгревала машту, док сам допраћао и испраћао „деветке”, мислећи понекад да је Миша погрешном трамвајем већ добацио до НБГ-а.

   Кад, после сат времена, ето ти га. Драги Мишка! Ширимо руке, у бијела се лица љубимо.

   – Стојанишка! Добро изгледаш, млад си!

   Ја сам нешто промрмљао, вероватно сам рекао да је због свеже избријаног лишца, кратке косе и кратких подочњака, али сам остао заузет мишљу да је требало да изгледам старије, шта ли? Истина, човек кад уђе у брачне воде, он крене да кваса и праса, и вероватно је то та старост – старост духа – који не брига о новој рупици избушеној на каишу (као, вратићу се лако на претходну на пролеће). А можда чињеница да ја у те воде улазим и излазим (што у сну, што на јави) додаје неку дозу опреза, па не прелазим стотку (а и стално увлачим стомак). Како било, Миша ме је изреченим лепо почастио, па уђосмо у оближњи локал, изабран искључиво по имену – „Вудсток 3”. Или је био „Восток 3”, сад нисам више сигуран.

   Миша не пије, не једе, Миша хоће капућћо и киселицу (оно што наручује и у „Последњој шанси” на Ташу), а ја сам викнуо масне лазање, сада слободан да и ја квасам и прасам.

   Иако вољни да говоримо о животу „ан женерал”, да се за здравље питамо, кретосмо одмах да причамо о фиљму на коме Миша већ неко време аргатује, јер стиже време да се и ја полако прикључујем. То је још један алиби за наш сусрет овде. И док је Мишка исукао своју црну радну свешчицу, ја сам, већ масних руку, оставио телефункен да прима диктат.

   Дакле, Миша прави фиљм о своја четири пасоша, са све новијим именима државе и све разноликијим грбовима и бојама у којима су издавани, а да гузицу није мрдн’о са Новог Београда да нова држављанстава заради. Узгред, сем оног првог, тешко је те пасоше могао икад и користити, више су били као нека врста обећања будуће могућности, карота на штапину.

   И док ми Мишка говори о структуралној плетеници коју жели да оплетемо, читава прича ме погађа и дубље но што он мисли, него што и ја мислим. Јер, обрни, окрени, ја сам Југословен. Иако рођен и одрастао у Сврбији, иако се, ради једноставности и овде, у расејању, називам Србином, ја сам ипак син Босанке и Македонца. И с распадом Југославије, распала се и моја породица. Чујем кроз звучну маглу Мишу шта ми говори, док пребирем по сентиментима. И, одједном, напад логореје:

   – Када не живиш у својој земљи очигледно је да си „странац”. Причаш други језик, једеш другу храну, носиш другу одећу. И имаш мање пријатеља.

   А кад живиш у својој земљи, у свом граду, привидно живиш са својима. Причају исти језик, једу исти ћевап код Локија, купују у истом Максију (пијаце више не постоје, само пијавице), гледају исте вести и испирају уста увек истим именима са естраде (ту рачунам и политику).

   Али, управо је ту грешка. Јер, док сви они изгледају као потенцијални пријатељи, већина њих је трагично другачија од тебе и од свог живота хоће сасвим другу ствар, следе сасвим друге вредности. Свако ограђује и запишава сопствену имовину и од тога чини животну мисију. И ту трагично и безнадежно схватиш да странствовање нема везе са државним границама и национом, него искључиво са моралном ограниченошћу и себичношћу света око тебе. У том тренутку пожелиш да одеш заувек и међу странцима и озваничиш своје странствовање, или одлучиш да оснујеш удружење грађана са посебним моралним потребама и наставиш фронталну борбу против већинског морала – јер ти си домаћи на овој Земљи, а они су гости. Али, добро, стара је то „Косовска легенда”.

   Миша ме гледа, благо отворених уста (јер сам га прекинуо у сред реченице):

   – Не кењај, Стојанове.

   Прснемо у смех и напустимо, најзад, „Вудсток 3” (или је то био „Восток 3”?).

   Где ћемо, шта ћемо, кренемо на неку бесплатну изложбу фотографија Милана између два рата. Миша ми да координате, а ја их поверим телефонској мапи (каква грешка). GPS, СПС, СНС, све су то иста внаго. Лутали смо добрих сат времена и све под сталним ударом буке миланског саобраћаја. Требало би измислити (још једну бангаву) апликацију за мајФоун која би те водила путем којим се ређе иде, избегавајући жиле кукавице метрополиса.

   Ну, не жалим се ја, лепо смо се у тој динамици градског табанања Миша и ја испричали, али смо на изложбу Арналда Кјерикетија стигли таман толико да кроз неколике собе палате Морандо, кроз које се изложба црнобелела, протрчимо, и без оклевања кренемо у потрагу за следећим циљем – колачима! Мада је било јасно да нећемо наћи ни еклере, ни индијанке, а ни бозу, истрчасмо на улицу као да је „Пеливан” иза угла. Није важно где ћемо сести, само да седнемо и наставимо наше дискурсе, колико тога још треба испричати. И, после још једне дозе талкања, најзад, неко место. Споља је већ изгледало прилично фенси и улицкано, али је витрина са колачима била једина која је била битна.

   – Ја частим! – рече спремно Миша.

   – Добро, де…

   Избор је био шаролик, ал’ ништа шампите, ништа тулумбе, беху само неке мини принцес крофне. Питам, пошто, госпожа каже 1,50 комад (!). А нама алавима треба бар по десет.

   – Добро, дајте нам по три. Три с кремом од ваниле и три са кремом Шантил’и.

   – Морате платити на каси, најпре.

   Као да ћемо узети колаче и прескочити ограду. А можда је то зато што смо ушли без шпицастих ципела, са шпицастим очима управљеним на њихову слатку робу.

   – Ја частим!

   – Добро, бе, Мишо.

   Е, сад, ја узех ту да наручујем капућина на локалном дијалекту, не би ли нам дали неки попуст за труд.

   – А где ћете пити капућино?

   – Како где? У гузици! Како где?

   – Овде, или у сали?

   – Где овде, мислите, с ногу? Не долази у обзир! У сали, како где? (Свашта, мислим се.)

   – Зато што је другачија цена.

   – Госпођице, Мишу видим после годину и по дана, и Ви мислите да треба да срчемо капућино с ногу, па опет, марш на ветрометину?

   – Не, не, изволите, седите само, па ћете на крају платити све заједно.

   А сала лепа, кожне седељке, мекано и топло, кристални лустер, а у ћошку предратна дама, која или пиљи у нас што смо без шпицастих одела, или је замрзла и поглед и животне функције, па тако преноси свој телесни живот из века у век.

   И сад, у свој тој луксузној буржујштини, међу скупоценим комадима Луја XIV, на зиду виси, не Тицијан, не ни Ел Греко, него – плазма ТВ. А на програму – вести. Без тона.

   Конобар са шпицастом лептир-машном и шпицастим осмехом доноси нам наш алави улов.

   – Изволите, господо.

   – Молим Вас, можете ли да угасите ТВ?

   – Не, не могу. – испали к’о из топа, и то с осмехом.

   Сад, ваљда сам се и ја збунио што не схвата колико је бесмислено присуство тог предмета, који не само што сиса енергију, за шта њима, очигледно, пуцају трегери, него сиса и погледе свих присутних, оне бабе, то јест, она четири Кинеза и нас двојице, сиса нам мозгове, немо, али деспотски захтевајући нашу пажњу. При чему су то једене вести, без једеног тона!

   – Не, не могу. – с истим осмехом понови он, очигледно одговарајући на знак питања, који ми је израстао на глави.

   – Ма, добро, Стојанишка, пусти сад то, вратимо се нашој глукози.

   И вратисмо се, а знак питања поделисмо да двоје, па смо га умакали у капућино као кувани ђеврек. Добро је било, на крају. Кад, да платимо, одосмо до касе директно да шпицастог конобара избегнемо.

   – Ја частим!

   – Добро, бе, Мишо, бе! Молим Вас, рачун.

   – Двадесет пет, педесет.

   – Молим?

   – Рекла сам Вам да је у сали друга цена. Шест колачића, десет врића, два капућина, тринаест врићина, вода, два и по вро бода. Двадесет пет, педе сет.

   – Ја частим! (Сва срећа, па нисмо узели још једну воду…)

   А онда сам преостало време нашег дружења масирао Мишу да му дам макар десет €вропа, осећају грижу совјета јер сам локал изабрао, избалавивши на витрину с колачима. Али, нисмо ми ништа сиромашнији за те паре што су нам на фињака отели, не, не, не. Они су богатији и то је све!

   „Све ће то народ помлатити.”

   А Миша и ја ћемо фиљм правити :)

Миша у временској капсули

Миша у временској капсули

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s