Сведоци

   Пре једно две године, на први спрат наше зграде, доселио се млади пар. Она је већ била у поодмаклој трудноћи. Пакистан, Бангладеш, Индија, та нека географија. Родила им се девојчица и са наших двоје, то је било укупно четврто дете у целој згради. Све остало су пензоси, неколико и преко деведесет година, додуше све их је мање.

   Али, и поред те неке, како бих рекао, нормалне тежње да се родитељи ситне деце пајтају по најразноразнијим дечјим основама, ово двоје се никад нису, чак, ни упуштали у комуникацију, а мани у пајт. И, хајде, рецимо да је и то океј и можда заслугом њиховог имигрантстког статуса и другачије боје коже, не можеш знати шта је ко прошао у животу, а црнпурасти ретко, врло ретко имају лак пут до папира, друштвеног статуса, основних људских права. Ја се, наравно, увек јавим, на степеништу, испред зграде, и нашалим се се маленом, надајући се да им тако дајем до знања и да разумем горчину дођошког хлеба, црног хлеба, да смо заједно испод црте.  А смешна је мала, са два огромна ока и ниском најбелијих зуба, које контрастирају чоколадном лицу кад развуче осмех. Мајка отпоздрави, а отац с великим напором, радије би да не мора. Некад, када смо испред зграде, исфолира неко претурање по џеповима и торби, неку заузетост, па се  не јави, ни не одговори на контакт погледом. 

   И сад, неко вече, враћам се ја с бандом из парка и у приземљу срећемо девојчицу са мајком и бабом, све три упарађене, западни стил, ништа сарији и живе боје индијског потконтинента, и ја кретох опет малену нешто да чикам, а она сва цичи. И све то у пролазу, они према излазу, а ми уз степенице. Ми на први спрат, а патер фамилијас замадаљује врта. Али не мандалом, него кључем. Носи неко сребрно одело, сво шљашти. Кравата. Ципеле шпице у којима можеш да се огледаш.

   – Опа! Иде се на фешту! – наставих у истом расположењу као да причам с девојчицом, по инерцији. А отац, никад штедар на речима, застаде, уозбиљи се, некако свечано, као да су га питали нешто на шта је одавно желео да одговори и тихим, драмски набијеним гласом, рече:

   – Знаш, ми смо Јеховини сведоци. Пауза. Идемо на скупштину.

   – Аха. Па, баш сте се лепо обукли. – не знадох шта друго да кажем.

   Оде он некаквим меким ходом низ степенице, а мени би жао и њега, и његове жене, и њене мајке, а највише, оног детета. Па се пробуди демократа у мени и поче да ме уверава како сам баш ја за жаљење кад могу себи да допустим такве мисли, да они не плаћају чланарину секти, него да верују у Бога, и да је то најважније, веровати. Сложио сам се с демократом, али ми део с чланарином остаде да смрди, као и уосталом, свака спиритуална пракса која има унапред истакнут ценовник.

   А колико је само лепши хиндуизам…

   На пример.

Кришна витла слона

Кришна витла слона

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s