0

Ако ме се сете на Дан безбедности

       С веома безбедне удаљености, са сунцем нападнуте терасе која гледа на комшијска зелена дворишта, покушавам да замислим како је тамо. Тамо далеко. И читам, и читам, видео записе избегавам, ‘оће да преваре лакше и брже од речи. Ал’ онда ми аутомат препоручи један, по некаквом сложеном алгоритму (а у ствари је једноставно статистички најгледанији, јер аутомат зна све, јер је аутомат бесплатан, па поставља своје услове, а један од њи’ је да му даш све). И преломим, па кликујем да макар један видим видео, аудио.

СЦЕНА 1. Некакав кабинет. Ентеријер. Ноћ.

       Средње крупни план. Званичник незванично обучен започиње излагање. Улази у улогу, ту, на лицу места се трансформише у Гигантски Уздах. Пиљи подно микрофона. Погрбљен. Невербалном комуникацијом преноси нам да је под тешким бременом. Тешко дише. Отворених уста. Фиксираног погледа сада на кабл микрофона. Не трепће. Да није урађен? Одједном, извињава се због неприличне боје свог џемпира. Пауза. Тешко удахне. Пауза. Тешко издахне. Пауза. Па се неком тамо десно, ван кадра, најебе милосне мајке што прича, само што га није микрофоном дохватио. Би он, ал’ шта ће без мокрофона? Мокрофона, или микрофона? Зноји се. Али се то не види. А оно што се не види, не постоји. А кад би само свет знао колико се он зноји. Сигурно би ценили напор. Његових знојних жлезда. И његовог учитеља рецитовања. Teatrum Mundi, драги Уили, све(т) је спектакл! Па се досети! Ал’ да не буде све то нагло, он тешко уздахне, паузира, тешко издахне, паузира. Дотакне се левом руком (оном на којој се мери крвни притисак) овлаш по грудима, не ту где је срце, него десније. Човек би рек’о прединфарктно стање. Ал’ мора да буде као да се он њему неће подати, мислим, инфаркту. И неће, него ће се покењати по глави неком, сад, тамо лево, исто ван кадра, опет јер прича док он прича. Не може. Озбиљна је ситуација. Не знам шта да радим, ал’знам да вичем. Знам да дишем, све те ствари с ваздухом, с танким ваздухом, што би рекли наши покровитељи. Ех, ваздух… Кад бих сада могао ваздухом да се бавим, а не водом… Како би то мазно све ишло… Ја бих дисао, викао, па и говорио, зашто да не? Овако, морам да се знојим. А шта ако ми испод појаса пробије насип?! Па се излијем по фотељи?! То би сигурно угрозило многе становнике пригузних насеља! Зло и наопако! А животиње?! Стока?!

       Прснуо сам у смех, не бих ли задржао интегритет разума. И почињем да причам сам са слобом. Не верујем. Помислим, неки риалитишоу ви-ај-пи. На екрану два лога две најгледаније телевизије. Може бити да је стварно тако. Погледам на јутјубовом клизачу, каже да сам на седмом минуту и да има још два’еспет минута. Али, ТВ стандард је или 28, или 52 минута. Значи није фикција. Е па, онда, вероватно је FUCK-cia. Факат. И у бубрег лакат.

Фантом, а не човек Фантом, а не човек

0

Дедине наочаре

Нисам се Деде сетио на дан његове смрти, али јесам на дан Титове смрти. Ево зашто:

Мартиролог / дневник о дневнику

Јуче је умро Тито. Сахранили су га у затвореном ковчегу; колају гласине да је умро још одавно, али да је тек сада објављена његова смрт. Због тога да би се припремили за нову ситуацију и да не би дали СССР да уђе у Југославију.
Радио сам с Тонином прилично успешно. Замислили смо у целини прву епизоду с Madonna del Parto.

       А Бугари су били већ дотерали тенкове на границу. Касније ми је Отац причао како су тих дана ишли на караулу у стању борбене готовости. 

View original post 543 more words

4

Змај

       Није. Није о трећем мају. Него о Змају. Не Јови, него Горану.

       Признајем, цело сам се вече водио мишљу да треба подвући црту пред сутрашњи дан, шта сам сањао, а где сам се пробудио. О томе да су у средњем веку четрдесетогодишњаци били старци и крепавали, и то не од црног пришта и сифилиса, него баш од смртта. Али кад сам метн’о наслов, понесе ме темпорална носталгија на сасвим друго место и до сасвим другог лика.

       Змај је био мој најбољи другар из гимназије. И не само мој. Чак смо свирали у два бенда заједно. Он бубањ, ја гитару. Али оно што ми паде на памет кад сам, као случајно, залепио наслов, нису биле ни авентуре са заједничке музичке низбрдице, ни авентуре тешког успона ка крају средње школе и припремање незаобилазног катапултирања у бели свет (најпре у Бели Град, па онда и у све остало бело). Оно што видим кад у наслов погледам јесте дан када сам Змаја последњи пут видео и осећај да сам тада нешто кармички закењ’о. 

       Да подсетим, Зајечар је рај за децу и пензионере (био кад сам ја, оно, био пензионер), али је за млад народ, жељан животних, професионалних, па и интимних стимулација, што да не, превише скучен, и то се посебно осети последње године средње. Тако да смо сви ми ковали планове ко ће где и шта да настави да студира. Змај је добро био издржао све до краја, није се уносио много у причу о студијама, штавише, не верујем да је икад ишта споменуо, али све то, некако, уопште није било чудно. Кажем, добро је издржао, јер је у нашем малом, али пробраном одељењу од деветнаест људи, било барем пет генијалаца, мислим, тешких мозгова. Вероватно сад пола од њих ради за Русе, а пола за Амере. А онај непарни и за једне и за друге.

       А Змај се у то време некако почео да отуђује, престао да прича онолико и да се зајебава к’о што је знао. Тек на матурској вечери, изађосмо да удахнемо зрака испред зајечарског хотела „Србија“, ја са пивцем у руци, кад он исука масну индијанску цигару. Удахнуо ју је поприлично искусно, иако сам га први пут видео у Маријином друштву. Истина, у то време сам га ван школе све мање виђао. Негде сам се надао да је то само зато што се сви, некако, удаљавамо једни од других, како бисмо што лакше дунули из града, са што мање ожиљака. Због те исте примитивне стратегије растао сам се од девојке с којом сам ходао, образ уз образ, три веома лепе године, ал’ шта зна дете шта је триста кила?

       И ту, те вечери, када су се кидали стари и везивали нови чворови, ту се и Змају губи траг, и свим дојучерашњим доживљајима. Мењали смо детињство и јуност за халапљиво младићство. И нека смо.

       Прођоше месеци и сазнало се да је Змајчек свирнуо. Потпуно одлепио. Да л’ због кобне комбинације две некомпатибилне гудре, или генетског материјала, тек, доби нам Змај етикету. Шизофреничар. Никад у животу нисам познавао шизофреничара, а тих дана сам скупљао муда да код једног одем на гајбу. Спремао титрајућу утробу за непознато које ме је страшило. Зар ће стварно бити немогуће допрети до њега?

       Врата ми је отворила његова матер и испратила до собе у којој је Змај седео у фотељи, гледао с пола снаге у искључени теле, док му је у устима, обиснута, догоревала цигарета. Уплашио сам се осетивши да сам у просторији сам. После неуспелих дијалога и бесмислених монолога, ћутали смо пола сата и тако је већ било боље. За то време, Змај је опушком започињао увек нову цигарету, потпуно се концентришући на ритуал. Ни трептаја. Очију на пола копља.

       Мој Зајечар више никад неће бити исти.

*   *   *

       Прошло је осам година. Змај се с породицом одселио за Крушевац, јер је и мајка, мученица, ваљда дила дигла руку на себе, па да се и физички отргну из те несреће, шта ли. Тек, у нека доба, рано лето беше, тек што смо моја, сад већ бивша, судруга и ја доручковали, неко звони на врата. Отварам – Змај. Гледам га – нормалан. 

       – ‘Де си, Змају?! Уђи!

       Улази Змајчек, гледа у Сандру, гледа у мене, не повезује нас. Много је времена прошло, а пре то много времена, обојица смо, те последње године, за сваку од новопристиглих девојчица у прву годину гимназије имали шта да прокоментаришемо. Сара је била део тог новог таласа. Сад, откуд нас двоје заједно, њему није јасно. Није, додуше, било ни нама, показаће се пар година потом. Али, Змајчек се не даде збунити, и још више се зарадовах што је опет онај стари.

       – Шта радиш, човече? ‘Де си?

       – Побег’о сам из Крушевца, ‘оћу овде да живим. Имам два’ес касета „Освајача“, па ако можеш да ми помогнеш да их уваљам.

       – У, бре, Змају… А твоји не знају где си?

       – Ма, не знају они ништа…

       Видим ја, ћорава посла и поче неки стра’ да ме ‘вата. А он све Сандру погледом стреља.

       – Где су ти касете?

       – Штеков’о сам их у подрум.

      – Који подрум?

       – Па, мој.

       – У твојој згради?

       – Јок, у твојој.

       – Добро, идемо да их узмемо, а успут ћемо свратити до „Ласера“ да видимо хоће ли они да их купе. – А све се мислим да ми је само из куће да га изведем. Другарчина права.

       У „Ласеру“ нам рекоше да им и дискови иду лоше и да нема повратка на старо. Нико више неће касете.

       – Не бригај, Змају, смислићемо већ нешто. ‘Ајмо по траке.

       Шта смо ми причали док смо шипчили ка његовој некадашњој згради, и да ли смо уопште, не знам да поновим. Тек, стигосмо ми и правац подрум.

       – Украли ми касете!

       – Ко, бре?!

       – Комшије, мајкеимга! Ево, ту је била кутија!

       – Шта ћеш сад? Нема касета – нема пара. Не можеш овде да останеш. Како ћеш? Него, ‘ајмо ми на ж. станицу, па ти лепо кући. Узећу ти карту, твоји се сигурно брину.

       – Много се брину…

       И опет иде неми део филма, тај део до станице.

       – Супер, ево, имаш воз већ за пола сата! Ево ти карте, па путуј игумане… И чувај ми се, Змајчек :)

       А он ме погледа, у том тренутку онолико мудро, као да се провидим сав, насмеши се и рече:

       – Ма, боли тебе курац :)

       

Шта би рек'о Звонко Богдан?

А хиљаду година одатле…

0

True story

Још један драгуљ из радионице Перишић-Савић. „Стеј тјунд”!

Nadežda sam ja

Sve Vam  je to Madam pičkin dim. Slušam i gledam u čoveka visine 215, zelenih očiju,  velemajstora u šahu, kikboksera,  ispred kabineta gde nam deca pohađaju čas muzike . Lejdi, da izvineš, sve je to pičkin dim. Slušam ga pažljivo, moglo bi se reći radoznalo, magistra elektronike, bivšeg vojnika, skarfejsa, (od operacija tumora na čeonom  režnju),  čoveka ozračenog  radijacijom koji je tužio vojsku,  i dobiće stan od države,  sa metiljavom suprugom magistrakom matematike koja je pre začeća imala matericu obraslu miomima, njih 9. Njega slušam. On mi rešava dileme i daje odgovore.   Sve Vam  je to Madam pičkin dim ,  poručuje mi u poverenju, odmahuje rukom ali  drži odstojanje. Prvi put ga vidim, a znam da je iz Bataje stigao do bolnice Narodni front  za 7 minuta, kada mu se gospođa zamalo nije uskratila života od loših vesti.  Lekari su bili rešeni da uklone matericu i prateće organe, da…

View original post 274 more words

0

Први, други, 3мај

       Прошле године, тачно четвртог априла, сећам се јер је био рођендан мог отца, отишао сам, први пут у свом животу, код психолога. Први пут, јер не рачунам предшколске, школске и друге војничке психологе, које је интересовало да ли сам зрео за институцију на чијем су платном списку били.

       Овог пута отишао сам драговољно (или је тачније dragovoljno?). Стискао сам оних четрес’ ливреја у пробушеном џепу, оних четрес’ што нисам лично зарадио, и питао сам чему све то. Али ме је једна мисао јако мучила, и то већ довољно дуго времена да будем спреман онолико и да платим професионалцу за неке одговоре. Зашто сам очекивао одговоре, и то већ на првој сесији, то је јасно к’о дан – да не бих пробушио и други џеп, ако ме разумеш.

       Али, како сам почео да верујем да не налазим никакав посао зато што нећу да нађем било какав, већ искључиво ПРАВИ посао, а најискреније се нисам осећао тако, хтедох да то и оверим код човека који од људске психе, што се ‘но вели, ‘леба једе.

       И добро, да не дужим, био сам ја код њега једно туцет пута, јако ми је све то пријало, онда је дошло лето, одмори, и више се ја не повратих код њега, крпећи онај други џеп. Увек је била преча кирија (Κύριε ελέησον), струја, гас, па и храна, зашто да не. Али ми се урезала једна слика којом ме је Давиде, тако се звао мој први психолог, дефинисао, рекао бих поприлично тачно:

       – Ти си Ферари са ћелавим гумама.

       Нека свако то схвати како му воља, а решење ћеш наћи на крају текста, традиционално одштампано наглавачке.

       И сад, све ово да бих поделио с тобом једно откриће, које ме просветлило, чудаствено, баш данас, док сам седео на порцеланском трону за медитацију.

       Никада, али, никада нисам свесрдно славио Празник Рада и то ми се, на крају, обило о главу. А зашто нисам славио? Не из идеолошких побуда, на крају, ево, признајем јавно, дражи ми је Маркс него Господар Вучић, него зато што сам увек једва чекао да прође и први мај, и уранак, и ражњеви, и алкохол, и зелена трава под гузовима, и крпељи пуни комшијине крви, и втори мај, и ражњеви, и алкохол, и зелена трава мокра од првомајске кише, под гузовима, и крпељи пуни комшијине и моје крви, и порази на свим празничним турнирима у малом фудбалу, пикаду, шаху и фризбију, у штрикању вунених чарапа кад им време није, у испијању рицинуса на штоперицу, у собаљивању снаша са салаша, кад им време није, и Звонко Богдан и Циганемојсвирајмити – и да, најпосле, најнајпосле дође – 3мај!

       И сад, можда сва ова егзистенцијелна проблематика јер сутрашњег 3маја пуним 40 пролећа, а и да прославим пре 40 минута побегли Празник Рада. Три, чет’ри – сада!

ЈенДваТри! ЈенДваЈенДва, ЈенДваТри!!!

ЈенДваТри!
ЈенДваЈенДва,
ЈенДваТри!!!