Први, други, 3мај

       Прошле године, тачно четвртог априла, сећам се јер је био рођендан мог отца, отишао сам, први пут у свом животу, код психолога. Први пут, јер не рачунам предшколске, школске и друге војничке психологе, које је интересовало да ли сам зрео за институцију на чијем су платном списку били.

       Овог пута отишао сам драговољно (или је тачније dragovoljno?). Стискао сам оних четрес’ ливреја у пробушеном џепу, оних четрес’ што нисам лично зарадио, и питао сам чему све то. Али ме је једна мисао јако мучила, и то већ довољно дуго времена да будем спреман онолико и да платим професионалцу за неке одговоре. Зашто сам очекивао одговоре, и то већ на првој сесији, то је јасно к’о дан – да не бих пробушио и други џеп, ако ме разумеш.

       Али, како сам почео да верујем да не налазим никакав посао зато што нећу да нађем било какав, већ искључиво ПРАВИ посао, а најискреније се нисам осећао тако, хтедох да то и оверим код човека који од људске психе, што се ‘но вели, ‘леба једе.

       И добро, да не дужим, био сам ја код њега једно туцет пута, јако ми је све то пријало, онда је дошло лето, одмори, и више се ја не повратих код њега, крпећи онај други џеп. Увек је била преча кирија (Κύριε ελέησον), струја, гас, па и храна, зашто да не. Али ми се урезала једна слика којом ме је Давиде, тако се звао мој први психолог, дефинисао, рекао бих поприлично тачно:

       – Ти си Ферари са ћелавим гумама.

       Нека свако то схвати како му воља, а решење ћеш наћи на крају текста, традиционално одштампано наглавачке.

       И сад, све ово да бих поделио с тобом једно откриће, које ме просветлило, чудаствено, баш данас, док сам седео на порцеланском трону за медитацију.

       Никада, али, никада нисам свесрдно славио Празник Рада и то ми се, на крају, обило о главу. А зашто нисам славио? Не из идеолошких побуда, на крају, ево, признајем јавно, дражи ми је Маркс него Господар Вучић, него зато што сам увек једва чекао да прође и први мај, и уранак, и ражњеви, и алкохол, и зелена трава под гузовима, и крпељи пуни комшијине крви, и втори мај, и ражњеви, и алкохол, и зелена трава мокра од првомајске кише, под гузовима, и крпељи пуни комшијине и моје крви, и порази на свим празничним турнирима у малом фудбалу, пикаду, шаху и фризбију, у штрикању вунених чарапа кад им време није, у испијању рицинуса на штоперицу, у собаљивању снаша са салаша, кад им време није, и Звонко Богдан и Циганемојсвирајмити – и да, најпосле, најнајпосле дође – 3мај!

       И сад, можда сва ова егзистенцијелна проблематика јер сутрашњег 3маја пуним 40 пролећа, а и да прославим пре 40 минута побегли Празник Рада. Три, чет’ри – сада!

ЈенДваТри! ЈенДваЈенДва, ЈенДваТри!!!

ЈенДваТри!
ЈенДваЈенДва,
ЈенДваТри!!!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s