Змај

       Није. Није о трећем мају. Него о Змају. Не Јови, него Горану.

       Признајем, цело сам се вече водио мишљу да треба подвући црту пред сутрашњи дан, шта сам сањао, а где сам се пробудио. О томе да су у средњем веку четрдесетогодишњаци били старци и крепавали, и то не од црног пришта и сифилиса, него баш од смртта. Али кад сам метн’о наслов, понесе ме темпорална носталгија на сасвим друго место и до сасвим другог лика.

       Змај је био мој најбољи другар из гимназије. И не само мој. Чак смо свирали у два бенда заједно. Он бубањ, ја гитару. Али оно што ми паде на памет кад сам, као случајно, залепио наслов, нису биле ни авентуре са заједничке музичке низбрдице, ни авентуре тешког успона ка крају средње школе и припремање незаобилазног катапултирања у бели свет (најпре у Бели Град, па онда и у све остало бело). Оно што видим кад у наслов погледам јесте дан када сам Змаја последњи пут видео и осећај да сам тада нешто кармички закењ’о. 

       Да подсетим, Зајечар је рај за децу и пензионере (био кад сам ја, оно, био пензионер), али је за млад народ, жељан животних, професионалних, па и интимних стимулација, што да не, превише скучен, и то се посебно осети последње године средње. Тако да смо сви ми ковали планове ко ће где и шта да настави да студира. Змај је добро био издржао све до краја, није се уносио много у причу о студијама, штавише, не верујем да је икад ишта споменуо, али све то, некако, уопште није било чудно. Кажем, добро је издржао, јер је у нашем малом, али пробраном одељењу од деветнаест људи, било барем пет генијалаца, мислим, тешких мозгова. Вероватно сад пола од њих ради за Русе, а пола за Амере. А онај непарни и за једне и за друге.

       А Змај се у то време некако почео да отуђује, престао да прича онолико и да се зајебава к’о што је знао. Тек на матурској вечери, изађосмо да удахнемо зрака испред зајечарског хотела „Србија“, ја са пивцем у руци, кад он исука масну индијанску цигару. Удахнуо ју је поприлично искусно, иако сам га први пут видео у Маријином друштву. Истина, у то време сам га ван школе све мање виђао. Негде сам се надао да је то само зато што се сви, некако, удаљавамо једни од других, како бисмо што лакше дунули из града, са што мање ожиљака. Због те исте примитивне стратегије растао сам се од девојке с којом сам ходао, образ уз образ, три веома лепе године, ал’ шта зна дете шта је триста кила?

       И ту, те вечери, када су се кидали стари и везивали нови чворови, ту се и Змају губи траг, и свим дојучерашњим доживљајима. Мењали смо детињство и јуност за халапљиво младићство. И нека смо.

       Прођоше месеци и сазнало се да је Змајчек свирнуо. Потпуно одлепио. Да л’ због кобне комбинације две некомпатибилне гудре, или генетског материјала, тек, доби нам Змај етикету. Шизофреничар. Никад у животу нисам познавао шизофреничара, а тих дана сам скупљао муда да код једног одем на гајбу. Спремао титрајућу утробу за непознато које ме је страшило. Зар ће стварно бити немогуће допрети до њега?

       Врата ми је отворила његова матер и испратила до собе у којој је Змај седео у фотељи, гледао с пола снаге у искључени теле, док му је у устима, обиснута, догоревала цигарета. Уплашио сам се осетивши да сам у просторији сам. После неуспелих дијалога и бесмислених монолога, ћутали смо пола сата и тако је већ било боље. За то време, Змај је опушком започињао увек нову цигарету, потпуно се концентришући на ритуал. Ни трептаја. Очију на пола копља.

       Мој Зајечар више никад неће бити исти.

*   *   *

       Прошло је осам година. Змај се с породицом одселио за Крушевац, јер је и мајка, мученица, ваљда дила дигла руку на себе, па да се и физички отргну из те несреће, шта ли. Тек, у нека доба, рано лето беше, тек што смо моја, сад већ бивша, судруга и ја доручковали, неко звони на врата. Отварам – Змај. Гледам га – нормалан. 

       – ‘Де си, Змају?! Уђи!

       Улази Змајчек, гледа у Сандру, гледа у мене, не повезује нас. Много је времена прошло, а пре то много времена, обојица смо, те последње године, за сваку од новопристиглих девојчица у прву годину гимназије имали шта да прокоментаришемо. Сара је била део тог новог таласа. Сад, откуд нас двоје заједно, њему није јасно. Није, додуше, било ни нама, показаће се пар година потом. Али, Змајчек се не даде збунити, и још више се зарадовах што је опет онај стари.

       – Шта радиш, човече? ‘Де си?

       – Побег’о сам из Крушевца, ‘оћу овде да живим. Имам два’ес касета „Освајача“, па ако можеш да ми помогнеш да их уваљам.

       – У, бре, Змају… А твоји не знају где си?

       – Ма, не знају они ништа…

       Видим ја, ћорава посла и поче неки стра’ да ме ‘вата. А он све Сандру погледом стреља.

       – Где су ти касете?

       – Штеков’о сам их у подрум.

      – Који подрум?

       – Па, мој.

       – У твојој згради?

       – Јок, у твојој.

       – Добро, идемо да их узмемо, а успут ћемо свратити до „Ласера“ да видимо хоће ли они да их купе. – А све се мислим да ми је само из куће да га изведем. Другарчина права.

       У „Ласеру“ нам рекоше да им и дискови иду лоше и да нема повратка на старо. Нико више неће касете.

       – Не бригај, Змају, смислићемо већ нешто. ‘Ајмо по траке.

       Шта смо ми причали док смо шипчили ка његовој некадашњој згради, и да ли смо уопште, не знам да поновим. Тек, стигосмо ми и правац подрум.

       – Украли ми касете!

       – Ко, бре?!

       – Комшије, мајкеимга! Ево, ту је била кутија!

       – Шта ћеш сад? Нема касета – нема пара. Не можеш овде да останеш. Како ћеш? Него, ‘ајмо ми на ж. станицу, па ти лепо кући. Узећу ти карту, твоји се сигурно брину.

       – Много се брину…

       И опет иде неми део филма, тај део до станице.

       – Супер, ево, имаш воз већ за пола сата! Ево ти карте, па путуј игумане… И чувај ми се, Змајчек :)

       А он ме погледа, у том тренутку онолико мудро, као да се провидим сав, насмеши се и рече:

       – Ма, боли тебе курац :)

       

Шта би рек'о Звонко Богдан?

А хиљаду година одатле…

4 thoughts on “Змај

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s