Ако ме се сете на Дан безбедности

       С веома безбедне удаљености, са сунцем нападнуте терасе која гледа на комшијска зелена дворишта, покушавам да замислим како је тамо. Тамо далеко. И читам, и читам, видео записе избегавам, ‘оће да преваре лакше и брже од речи. Ал’ онда ми аутомат препоручи један, по некаквом сложеном алгоритму (а у ствари је једноставно статистички најгледанији, јер аутомат зна све, јер је аутомат бесплатан, па поставља своје услове, а један од њи’ је да му даш све). И преломим, па кликујем да макар један видим видео, аудио.

СЦЕНА 1. Некакав кабинет. Ентеријер. Ноћ.

       Средње крупни план. Званичник незванично обучен започиње излагање. Улази у улогу, ту, на лицу места се трансформише у Гигантски Уздах. Пиљи подно микрофона. Погрбљен. Невербалном комуникацијом преноси нам да је под тешким бременом. Тешко дише. Отворених уста. Фиксираног погледа сада на кабл микрофона. Не трепће. Да није урађен? Одједном, извињава се због неприличне боје свог џемпира. Пауза. Тешко удахне. Пауза. Тешко издахне. Пауза. Па се неком тамо десно, ван кадра, најебе милосне мајке што прича, само што га није микрофоном дохватио. Би он, ал’ шта ће без мокрофона? Мокрофона, или микрофона? Зноји се. Али се то не види. А оно што се не види, не постоји. А кад би само свет знао колико се он зноји. Сигурно би ценили напор. Његових знојних жлезда. И његовог учитеља рецитовања. Teatrum Mundi, драги Уили, све(т) је спектакл! Па се досети! Ал’ да не буде све то нагло, он тешко уздахне, паузира, тешко издахне, паузира. Дотакне се левом руком (оном на којој се мери крвни притисак) овлаш по грудима, не ту где је срце, него десније. Човек би рек’о прединфарктно стање. Ал’ мора да буде као да се он њему неће подати, мислим, инфаркту. И неће, него ће се покењати по глави неком, сад, тамо лево, исто ван кадра, опет јер прича док он прича. Не може. Озбиљна је ситуација. Не знам шта да радим, ал’знам да вичем. Знам да дишем, све те ствари с ваздухом, с танким ваздухом, што би рекли наши покровитељи. Ех, ваздух… Кад бих сада могао ваздухом да се бавим, а не водом… Како би то мазно све ишло… Ја бих дисао, викао, па и говорио, зашто да не? Овако, морам да се знојим. А шта ако ми испод појаса пробије насип?! Па се излијем по фотељи?! То би сигурно угрозило многе становнике пригузних насеља! Зло и наопако! А животиње?! Стока?!

       Прснуо сам у смех, не бих ли задржао интегритет разума. И почињем да причам сам са слобом. Не верујем. Помислим, неки риалитишоу ви-ај-пи. На екрану два лога две најгледаније телевизије. Може бити да је стварно тако. Погледам на јутјубовом клизачу, каже да сам на седмом минуту и да има још два’еспет минута. Али, ТВ стандард је или 28, или 52 минута. Значи није фикција. Е па, онда, вероватно је FUCK-cia. Факат. И у бубрег лакат.

Фантом, а не човек Фантом, а не човек

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s