По неписаном правилу, да би се неко обогатио, мора, у оном првом тренутку, када науми да се издигне изнад чувеног деведесетдеветпроценатског просека, да неког зајаше, ошиша, заврне, скенја [sic!]. Опљачка. Превари. Смунта. Или премунта. Пређе. Онда му неко нешто дође. И тако, камата на камату. Правило се примењује и на физичка лица и на правна, а ја сам убеђен да је ствар иста и за лица ментална и бесправна. То је, једноставно, тако.
Е сад, мени су јако занимљиве приче људи чији су преци били богати, па им је онда неко нешто национализовао, или им је све спалила суша, или спрала поплава, или су им се, једноставно, имања смејала са дна чокања. Али, ето, ти потомци, без обзира на начин на који се десио декадонс економије претходних генерација, упорно носе ту хисторијску чињеницу као златну значку за ревером.
Per capita, сваки је од „престолонаследника” у садашњици гоља, кривећи фашисте, комунисте, колумнисте што су му отели природно право да располаже дедовином, што му, следствено, даје пуно право да, сркћући кафућино у бистроу и листајући „The Wall Street Journal”, не мрдне гузове ни за шта. И данас, ето, потенцијални власник бизниса високо котираног у Гугловим резултатима претраге, може само да лаје, док уједају опет они који, вратимо се на почетак описа, јашу, шишају, заврћу, мунтају, скенјавау [sic!].
Оно одличје, пак, што га с поносом носе на прсах, што виче и урличе о правој густини њихове крви, оно им даје исто оно природно право да се, с висине, згрозе над чињеницом да једете прстима, рецимо, или што ходате боси у јавним парковима, а у екстремним случајевима, и што то њихово природно право да вас с виса смотре ни не примећујете.
А све зато што драматурзи њихових животића нису довољно детаљно описали пренатални њихов период, време у ком су, још као крилате душе, јурцали за златним небесним кочијама. Ти скрибомани нису својим протагонистима освестили сва имена и све појединачне сторије свих оних којима су њихови illustrissimi преци кожу с леђа, сводећи, тако, историју на сторију, причу, анегдоту, чак, vitz! А може бити и да се човек једноставно навикне да сељак воли да му на рукама, врату, грбачи пуца кожа, да је Циган ту да свира и краде, да је Србин све на крају надмудрио (иако је у свету познат не по мудрости, него по ножу), као и да све оне који не плате рату треба на улицу, ко их – ХА! – ШИША, што су дизали кредит, а немају посла.
Причи никад краја, а и чему све то? Ко је био горе, биће доле – свира из старина – а преведено са старозаветног на нароцки значи – све се враћа, све се плаћа.
Мој прадеда био је богати битољски трговац.
Алиса у земљи луда
Александринац 