Матрјошка и њена баба

       Каже Вера данас, расклапајући матрјошке, то су оне руске областе луткице, што иду једна у другу у трећу, чету:

       – Ове три су сестре, а ово је мама.

       А ја, у стилу „наших пријатеља логичара”, како је то Хич волео да каже, почех да размишљам озбиљно о тој дечјој, безазленој тврдњи…

       – Не, Вера, ова најмања је девојчица (јер, у свакој причи мора да буде нека девојчица, која је, у ствари, она – Вероника). Ова је њена мама, ова је мамина мама, девојчицина баба, а ова највећа је бабина мама, девојчицина прабаба.

       – Зашто тако, тата?

       – Па, зато што је свака била у стомаку оне веће, знаш?

       – Ааа…

       И ту ме осветли једноставан разлог постојања ових предмета, које сам целога живота посматрао као хахаха, хихихи, кутијице посебних облика, које има свака друга кућа и чија је једина намена да се све уклопе у највећу, да би само највећа скупљала прашину.

       Кад – цврц!

       Матрјошка подсећа на наш дуг према прецима. Подсећа и на наш дуг према потомцима. Подсећа на дрво живота. Axis mundi.

       Подсећа на Мајку Земљу.

       И подсећа на моју Маму.

        

20141004-010944.jpg

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s