0

Таква је игра

Седим са Вером за доручком, а већ је два поподне. Затровао сам белу кахву са две коцке шећера и коментаришемо њену књижицу о космосу. Свако мало пита ме: ”Шта раде ова деца?” јер за њу су сви, и млади и стари, и једнина и множина – деца!

– Шта ради ова деца?

– Лети у космосу – одговарам гледајући у илустрацију космонаута.

– Зашто? – савршено радозналом интонацијом ће она.

– Па… Таква је игра – после мале паузе одговарам.

Правило игре

[16. септембар 2011.]

0

Алат

       „Велика Скадарлија”. Старија дама, у пролазу, поздравља музику. Некако, посебно. Што сад то? – помислих, ал’ гости стижу и за наш сто, мис’ мисао поклапа.

       Кум. Стиже из Новог Сада. Ђира са новим документарцем о кнезу Арсену. Карађорђевићу. Сав је адренализиран. Тражи смирај у хладном пивцу. Ја, вино. Зима је. Неки декјабр.

       Из корица мача Шпанац, бритким потезом, под нос потура книгу. Добро, било је много лепше све то, ал’ ако кренем да китим ту лепоту, пронаћи ће ту огрубели Сјерб основе и за хомо и какав други сексуализам. Већ „исукати” може гртко за зазвучи. Ну, огрубеле на пријатељство на колац, Коларац треба послати да послушају, на пример, „Реквијем” онога што га је самоме себи у мгновењу спевао.

       Еле – „Сунчаница” и остале скаске Ивана Аљексејевича. Кум је имао прилике да се с Михалковим изљуби и за здравље пита. Није то макар шта. Крете он у сликама да говори, ко је када и како и којим стедствима потпомогао да се то збуде. А ја сам тонуо у предмет испред мене. Лепа корица. Рекао бих, сасма одговарајушча. Отварам и миришем олово из тискаре. Свежа! Још мокра! Меша се с ћевапом што момци лагано разносе по празној сали. Мирисом је напунише.

       Откако сам далеко од Мајке, књига вреди више од кила ракије, од дуњице, од ајвара, сарми (можда и није најсрећнији избор). А Бошко шаље. Шаље поштом. Шаље по људима (још није најсигурнији где сам то ја, па је „Роман о Лондону”, преко Фиренце, завршио у Риму). Шаље писма. Сети се често. Лепо је то. У туђини писмо значи више него књига. Отвори Шпанац грло бијело, па сручи криглу.

       – Ал’, Кумане Трумане, да ми урежеш нешто на ову књигу! Пре него те заболи грло, мислим!

       Нико се не насмеја.

       Вади Курган из унутрашњег џепа сакоа „Бик” хемију.

       – Немој, кумим те Богом! Узми моје перо.

       Узеде га, разгледа, отвори, застаде.

       – Добро…

       Зашкрипа, па запева перо по храпавом штампарском рису.

       – У, јеботе! Никад ништа лепше нисам написао!

       У добар час, зазвони стара, стара, староградска из бисер-грла оне плавке. Заледисмо се од миља, па с’ истописмо. Проносио је момак овал на коме није било ни моче.

       – Је ли, бре?! – упита неко – Ко је ова?!

       – Ма, то је она певачица – Василиса. Често сврати да се провесели.

2015/01/img_8794.jpg

0

Трс’ је наш!

       Био сам у Трсту пре пар дана, прошлог викенда, то јес’. Михајло је са својом берлинском копродуцентицом представљао фиљмски пројекат некаквој пробраној интер публици, па се међ тим професионалцима добронамерно, ондак, разговарало о будућности тог фиљма. Елем, ја сам био пре тог догађаја, испоручио нову руку материјала коју су за представљање приказивали, и позајебавао се с Мишом. Снимало се. То је филмаџијско зајебавање. Питали локалце о Понте Росу, о Југославији, чкематерине. Лепо било. Леп град. И нека су га узели Словенцима!

       Елем, у’ватио ја последњи воз за Болоњу у 22.06. Воз удобан, тих, брз. Празан. Дванаест путника у пет вагона друге и једном вагону прве класе. Шлаг на торту.

       Кад, стигосмо у Местре. Ту се преседа. Покушавам да купим карту на аутоматској билетарници. Пимпек! Каже – распродато! А следећи воз у 3:20 ноћу. И он распродат. Први у који се да укрцати је у 6.54. Јеебемти… Него, нек само дође воз, па ћу лако с кондуктером да се договорим.

       Још маса људи чека. Мислим се, имају ли они карту? По облаку изнад њи’ових глава рекао би’ и  да немају.

       Стиже воз. Људима све пара из уста излази док се тискају да што пре уђу и заспу у топлини воза. Шубара ми на глави. Срећа па сам понео и шал, температура је пала десет степени од сунчаног поподнева трстјанскава. Остадосмо неке Амерке, знаш, оне вазда преузбуђене плавојкице, барбице, што купују животно искуство крвавим доларима њихових одвратно богатих родитеља, један Ферарез и ја. А и возовођа имаде образа да у том зимско-ноћном контексту изусти: „Ко уђе без карте, мораће да плати пенал од 50€ што није купио карту на билетарници!” И то дрско, мрсно и са јаким јужњачким нагласком. Пајебемлитимамуупичкубре, не дам!!! Американке уђоше са све својим ранчићима, врећама за спавање и дечацима са Леонард Коен шеширићима забаченим на претерано безбрижне затиљке, а Ферарез и ја, пролетери свих земаља, остадосмо.

       Оде воз…

       Ко да га никад није ни било…

       Ал куратс, био је и оставио нас да дреждимо шест сати по цичи. Пичи, само ти пичи…

       Ја сам се прво оштрио да престојим свих шест и кусур сати у станици, да се још мало очеличим, ал кад помислих да сутрадан морам бити на послу од десет сати, па још и да усликам двама сомовима фотака за осам тшуки, реко’, ваљало би 1) не разболети се (већ само почео да слиним и кашљуцам, преварило ме зубато трестјанско слунтсе), а под 2) и одспавати. И кретох да тражим хотеле унаоколо.

       Хотел Болоња! То, миле, ово је знак! Овде ће ме лепо дочекати и дати топлу и чисту собу, са белим плахтама и изванредним доручком за 30 ливреја.

На рецепцији – пешкирић (има их поприлично на рецепцијама у последње време, ваљда воле да рецептују).

   – 80°€.

   – Молим?!

   – Доручак је укључен у цену.

   – И неколико пешкира, је ли?

   – Молим?

   – Ето, сад и ти молиш.

       Паљба!

       Преко пута, хотел са две звездице. Не може бити јефтиније. Звоним на капијско звоно. Двориште је празно, вероватно паркинг за клијенте. Нема аута, нема клијената, има места за мене. Можда ће овде бити 40€? Звоним двапута. Можда им је рикло звоно? Нема покрета. Чекам још мало. Звоним. Однекуд, кроз велика стаклена врата, појављује се крмељива Кинескица. Гледа ме. Трља очи. Гледа ме. Јесте, имам шубару на глави, али се ваљда види да сам чо’ек, а не кинески змај (знај, гадан бићу ја, пролете ми кроз главу, док сам откривао да Кинескица уопште не изгледа тако кинески и да је можда боље да ми не отвори). Кад, одмахну ми руком, читам јој с руке – не. Питам је рукама – шта, бре, не?! Она мени опет – не. И лепо ми се насмеја, као, шта све неће људима пасти на памет, да у хотел дођу у један сат ујутру и да хоће да спавају. Насмејем се ја њој, срећан што нећу морати да будем гадан и одем својим путем.

       Кад, после 57 метара хода, преда мном велики натпис – Hotel Trieste. Помислим, из Трс’а пошао, у Трс’ дошао.

   – 50€.

   – 50? (Па помислим да сам за исте паре могао и код куће исте ноћи да спавам.)

       Изађем. Ма, нећу, бре. Има да седим овде на станици, ево, неки кинески тинејџери, њих дес’т, седе и пиче таблиће. Један, чак, и дувани.

   – Ало, бре, гаси цигару, или изађи на мраз, па га тамо дувај!

   – Извињавам се… – покуњено ће Чарли.

       Ма, јебемти све, одо, бре да спавам, па, нисам, бре, ја Кинез, или Чивут некакав! Вечерас ћу спавати у хотелу! Ненадано, и то.

       Вратим се ја тамо. На рецепцији су сада некаква тројица. Један од њих је хефе, завршава реченицу увек узлазном интонацијом, тако се прича у Венету. Нешто ми објашњава како његов хотел вечерас добро ради због оног јебеног воза. Ставим педесетицу на пулт. Каже, даће ми ујутру рачун. Али, посебан изговор његовор „р” подсети ме на оно „мирдита” вести за мањине на ЈРТ-у, оно кад смо то још били. Узмем кључ и док сам се пео горе, мислим се како свашта може да се деси сада. Сред је ноћи. Иридента има на увид моју личну карту, знају одакле сам, па могу да ми бану у собу, опљачкају ме и набију ми пивску флашу сломљеног грлића у буљу. Стресем се, одлучим да ћу све да их поломим само ако пробају и подметнем наслон од столице под кваку. Пишам, изујем се, „навијем” телефон да ме буди у 6.15 и онако, обучен, легнем да спавам. Мада, није ми лако сад кад знам да сам управо исфинансирао једну ЦЗ-99 за УЧК (по набавној цени од пензионисаног полицајца). Све си умислио, блесане, какви грлићи, какве цезејке?… Ту сам  негде и прест’о да мислим.

       дрнда, дрнДа, дрнДА, ДрнДА, ДРНДА тај телефон и подсећа ме на воз који не желим да изгубим. Силно се усплахирим, воз ми креће за седам минута. Обујем се панично, иштекам пуњач за телефон из зида, опипам новчаник, ту је – нико ме ноћу није пљачкао и на грлић навлачио, значи, никога нисам сломио – натрпам све у ранац, погледам још једном иза себе да видим јесам ли шта заборавио и, онако распертлан, прво одглавим столицу, па кроз врата.

       Пита хефе, хоћу ли доручак, укључен је у цену. Не могу журим, истрчавам на улицу, баш к’о Ива, локомотива. Срећа па је станица на педесет метара. Кад тамо, а воз, у ствари, полази тек за двадесет минута. Шта ли сам се ја узбехудио?!

       Е, ал’ да ми доручак не пропадне!

       Поновим оних педесет метара. Две крофне с нутелом и капућо. Хефе се уопште није видно изненадио што сам опет ту. Доноси, служи.

   – Јебемти трећу смену. Гадно је. Ал’ немам пара да платим радника ноћу. Овде сви фамилијарно радимо, знаш.

   – То је добро. Остаје вам све у фамилији.

   – Ми смо са Косова, знаш?

   – Ма, осетио сам ја то ваше „р”, ал’ реко’, шта је то сад важно.

   – Доле, на југу, не проваљују људи да нисмо Италијани.

   – А ми, онда, можемо и на српском?!

   – (на српском) Не знам добро, нисам ишао у војску.

   – И мене су покупили са дваеседам година. Какве сам све тешке науке изучио, само да ми не проспу мозак на неком од ратишта.

   – Ми смо отишли пре него што је почело. Шта су нам урадили, мајкуим…

   – Које си годиште?

   – ’76.

   – Ја сам ’74. Генерација смо. Него, морам на воз. Како се зовеш?

   – Авни.

   – Александар, драго ми је.

   – (на српском) Па, земо, кад будеш проново пролазио – ти сврати!

   – Хвала ти. Жив био!

       И, одох ја, све мислећи – Па, јесте, јесмо земљаци. Родили смо се у истој земљи. То што је више нема, не значи да је више нема. Сада столује у свим оним „мајкуим”.

       И то је нешто.

*   *   *

       Пој ми, Коштано, пој „Жал за младос”… За моју слатку младос’, што ми тако у ништа отиде, а бригу остави.

Супер 8 зебанциа