Алат

       „Велика Скадарлија”. Старија дама, у пролазу, поздравља музику. Некако, посебно. Што сад то? – помислих, ал’ гости стижу и за наш сто, мис’ мисао поклапа.

       Кум. Стиже из Новог Сада. Ђира са новим документарцем о кнезу Арсену. Карађорђевићу. Сав је адренализиран. Тражи смирај у хладном пивцу. Ја, вино. Зима је. Неки декјабр.

       Из корица мача Шпанац, бритким потезом, под нос потура книгу. Добро, било је много лепше све то, ал’ ако кренем да китим ту лепоту, пронаћи ће ту огрубели Сјерб основе и за хомо и какав други сексуализам. Већ „исукати” може гртко за зазвучи. Ну, огрубеле на пријатељство на колац, Коларац треба послати да послушају, на пример, „Реквијем” онога што га је самоме себи у мгновењу спевао.

       Еле – „Сунчаница” и остале скаске Ивана Аљексејевича. Кум је имао прилике да се с Михалковим изљуби и за здравље пита. Није то макар шта. Крете он у сликама да говори, ко је када и како и којим стедствима потпомогао да се то збуде. А ја сам тонуо у предмет испред мене. Лепа корица. Рекао бих, сасма одговарајушча. Отварам и миришем олово из тискаре. Свежа! Још мокра! Меша се с ћевапом што момци лагано разносе по празној сали. Мирисом је напунише.

       Откако сам далеко од Мајке, књига вреди више од кила ракије, од дуњице, од ајвара, сарми (можда и није најсрећнији избор). А Бошко шаље. Шаље поштом. Шаље по људима (још није најсигурнији где сам то ја, па је „Роман о Лондону”, преко Фиренце, завршио у Риму). Шаље писма. Сети се често. Лепо је то. У туђини писмо значи више него књига. Отвори Шпанац грло бијело, па сручи криглу.

       – Ал’, Кумане Трумане, да ми урежеш нешто на ову књигу! Пре него те заболи грло, мислим!

       Нико се не насмеја.

       Вади Курган из унутрашњег џепа сакоа „Бик” хемију.

       – Немој, кумим те Богом! Узми моје перо.

       Узеде га, разгледа, отвори, застаде.

       – Добро…

       Зашкрипа, па запева перо по храпавом штампарском рису.

       – У, јеботе! Никад ништа лепше нисам написао!

       У добар час, зазвони стара, стара, староградска из бисер-грла оне плавке. Заледисмо се од миља, па с’ истописмо. Проносио је момак овал на коме није било ни моче.

       – Је ли, бре?! – упита неко – Ко је ова?!

       – Ма, то је она певачица – Василиса. Често сврати да се провесели.

2015/01/img_8794.jpg

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s