0

Архентина I – „Лет и слет”

Молитва

Господе Боже, који управљаш корацим људским, погледај милостиво на мене и опрости ми сваки намерни и ненамерни грех, благослови моју добру намеру и управљај мојим путовањем у одласку и повратку, усрдно Ти се молим, услиши и помилуј ме. Господе, пошаљи ми анђела мира, да ме упућује на свако добро дело и избавља од видљивих и невидљивих непријатеља и од сваке зле напасти, да се здраво, мирно и срећно вратим на славу Твоју, усрдно Ти се молим: услиши и смилуј ми се. Амин.

Не волим авионе. Неки кажу да статистике показују како је авионски саобраћај, у ствари, најбезбеднији од свих. Ваљда поређено по количини мртвих по глави становника по точку камиона, шта ли. Џаба статистике, кад ти стомак током рулања и полетања притисне шест гравитација и све крене да се тресе. Сад, имаш разних понашања у покушају да се све то занемари. Неко заспи, чим смести куфер и веже појас. Или се прави да спава. Неко прелистава бљутаве рекламе у часопису авио компаније, неко фиксира пластичну карту са упутствима у случају несреће. Неки гледа кроз прозор, покушавајући да ужива у одлепљивању са тла. А неко се једноставно – усере. Ја примењујем комбинацију понашања, али се пре свега помолим. Не знам друго напамет, до Оченаш, па кад стигнем до „нека буде воља Твоја”, помислим да ће све сигурно бити како треба, иако можда то „како треба” буде значило сурвавње у Атлантик. И, онда удахнем. Издахнем. Смирим се 80%, јер ми стомак и даље титра за 20%. Јер, више него Шарли Ебдо, сви смо ми неверне Томе.

Постим две недеље, па рачунам да имам кредита да молитва покрије и моју гопођу и наше двоје нејачи. Они седе заједно три реда иза мене. Купили смо карте у различито време, јер нисам знао хоће ли ме пустити с посла. И нису, него сам морао и могао да узмем „родитељко одсуство”, нешто као породиљско, да не објашњавам сад, али сјајна ствар. За следећих двадесетшест дана платиће ми 30% од плате. Мало ли је? Али, породио сам, него шта!

На екранима, малим и великим, подаци о спољашњој температури, брзини ветра, времену путовања, удаљености до циља, у километрима и миљама, на шпанском, италијанском, енглеском, укруг. Буенос Аирес, преко Сардиније, Алжира, Сахаре, кроз Мауританију и Сенегал, преко Дакара и Атлантског океана, на јужну полулопту, преко Бразилчине и Риа де Жанеира, 11165 km и тринаест и по сати лета. Мајко мила… Него, ваља мислити у малим временски одсечцима. На пример, ка’ ће ручак.

Овде почиње пролеће, тамо јесен, требало би да нам приближавање температура северне и јужне хемисфере поклони лет без турбуленција.

На аеродрому нас чекају два одбора за дочек. Један је баба и њен комшија таксиста, у чији ће ауто та иста баба, госпожа и дјеца, а у гепек један коферчић, јер остатак заузима боца за плин. Други је одбор мој побратим Карлос, од миља Карлитос и Чарли, с којим сам пет дугих година делио воље и невоље првих еми/имигрантских искустава у Болоњи. Преко свега, били смо паше, па смо и фамилијарно били везани. Онда се они распасаше, а он се вратио кући, убила га била носталгија, а и упознао је неку цицу.

Све у свему, последњи пут сам га видео на римском аеродрому Фјумићино, како укрцава то нешто свог италијанског живота сакупљеног у три кофера и огромни „кафез” у коме је, накљукана псећим седативом за тринаест сати пута, преко воље склапала очи Лола, његова четворогодишња куја, мешанка аргентинске доге и питбула. Растадосмо се у сузама, и ја кретох да оданде у Болоњу вратим изнајмљени фургон и током наредна четири сата вожње покушам да објасним себи шта све то би.

Ко је био у војсци, зна како једно такво изузетно искуство може да за цео живот веже људе, који се никада раније нису срели. Карлитос и ја били смо у војсци пет година. Нека толико о томе буде речено.

Грлили смо се дуго. Понекад ми се чинило да је у одлуци да се ипак придружим мојима на овом путовању и да слупам толико крваво стеченог новца, превагнула чињеница да ћу видети Чарлија. Мада не смем да занемарим ни обећање које сам деци дао кад су претходна три пута ишла само с мајком, па бар две недеље бедачили и плакали з’отцем, пре него што ће почети да пуним плућима уживају нову географију и то нешто фамилије. Како било, ето ме ту, у Новом Свету, Трећем Свету. По други пут.

 

Возач џентлемен

 

1

Родбина

Улазим малочас с мојим Андрејем у сластику, најбољу у крају, наполетанску, и иза шанка угледам пекарку, сву другачију.

– Па, ти си се преполовила! – И једва издржах да се не изразим и поводом многих татуажа, који су јој, сада, покривали обе подлактице.

Она се насмеја, онако сва другачија и, кроз кикоћ, груну:

– Ја сам сестра!