0

3:5:2 (Немој да немој, нећеш.)

Дани шлајфују по голом бетону,

Кроте то мало слободе, коју, ох, ко нам даде?

Мајка, или Бог?

Немој да трчиш, ознојићеш се,

Немој да скачеш, пашћеш,

Немој да паднеш, упрљаћеш се,

Немој да се упрљаш, кајаћеш се,

Немој да се кајеш, само једном се живи,

Само једном се живи и само једном се мре,

Само једном се мре, зато не бој се.

 

Пара, водена

Der Himmel über Berlin

0

На здравље!

       Четири сата између летова. Бесплатна лежаљка у Луфтханза лаунџу, бесплатна капућина, бесплатан вајфај. Ал’ од све те слободе засврбе ме нос. Карађоз. А-ПћихА! кијам стилом из времена свињске грознице. А-Пћиха!!!

-Gesundheit! – добацује рижаја, рижа заваљена на лежаљки десно.

– ?

– Salute :)

– Ah, thank you :)

       До тада су једино говориле тете с разгласа ломећи језик да последњи пут позову јерменске путнике на лет за Амстердам.

       Гвирнуо сам шта то моја комшиница бележи у агенду. Подебљавала је упорно – VIC. Склонио сам поглед, желећи да не знам завршетак те графике: 1) јер није лепо гвиркати у писанија других без питања, 2) да обавијем тај натпис веловима мистерије, не могући да дешифрујем значење. Хтедох чак и да кренем у разговор. Ал’ реко’, шта сад. Што мање речи, то боље.

       Цимнуо сам је за зулуф.