0

Старе ствари

Сећаш се,

Видели смо се скоро. И нешто сам хтео од тебе. А не знам ни сам шта. Нисам хтео да таласам, знам да може да боли и после толико времена. Шта је време? К’о јуче да је било. Само нас огледало сваког јутра подсећа на пролазност.

Летос смо „крчили” задњу собу у Тргу ослобођења. Постала је некакво складиште. Откако је тата отишао, та њихова брачна соба претворила се у мрачну собу пуну прашине и паучине. Као и срца њихова. Не само моје мајке. И он је поцрнео. И те како…

Но, решисмо да то треба разбуцати. Практично је, на крају крајева, а ништа не приближава људе више, него заједнички мучни рад; сређивање те собе и јесте било мучно. Не физички,  више емотивно. Везујемо се за ствари и превише. Стари блузе, тренерке, капути, гаће. Све је то део наше мале и личне историје, коју хоћемо сву да запамтимо. Зато нам служе те прње. Да нас подсете да смо живели, да није све узалуд и неповратно утекло.

Нашао сам, мада нашао није права реч, јер сам одувек знао где је – кутију са нашим љубавним „сувенирима”. И ту је свачега било. Вечити дијалози Пилипића и Пуфнице, Јовице и Милице, сада је то потпуно смешно, узнемиравајуће смешно. Али слатко. За оно балаво време нашег живота веома озбиљно и нешто што је апсолутно и вечно. Папирићи, омоти чоколада, гумице за брисање, порукице и сав онај љубавни прах остао иза моје, наше прве љубави, нашег првог телесног припадања. Све ми је то помамило утробу, неке количине лептирова утерало унутра и вратило осећај некакве кривице што ти нисам био бољи, што си плакала због мене, што сам био дрзак, што сам отишао од тебе с лошим изговором, што нисам био човек да ти вратим добром добро што си ми дала, да поново будеш слободна и да можеш неком бољем да све то подариш и наставиш потрагу за љубављу.

Нисам знао  боље. Било је веће од мене. Веће од нас обоје.

И онда сам нашао то једно писмо. Писано у љубавном очајању. Кренуло је луцкасто, о нашој будућности, о нашој деци, што је изгледало недостижно, јер смо због нечега, унапред знали да никада неће доћи, сами себи смо одредили крај, али си свеједно писала о деци, о дому, љубави у одраслом добу, нашој „одраслој” будућности.

И онда, нешто што ме је сасекло на пола. Преко груди. Писала си ружно о себи, с ниподаштавањем, с толико мало љубави о себи, ружној, болесној, фаличној, бабетини виснулих груди… Страхоте…

И, онда се запитах, да ли је могуће да ти никад нисам рекао колико си лепа? Зар је могуће да ми ниси поверовала? Зар је могуће да и данас, све лепша у својој зрелости, мислиш исто? Да теби нешто фали? Да заслужујеш сва шибања живота? Зар је могуће?

И, зато, само да те подсетим, ти си била, и остала, моја најлепша прва љубав која је је икад могла да ми се деси. И то време је закуцано у нашим малим, личним историјама, и то нас време и чини оваквим какви смо данас, онај лепи део нас, који верује у могућу љубав, и који нас, поред свих љубавних бродолома,  води напред, можда ка оној апсолутној љубави, која тек треба потпуно да нас освоји. Ко то зна?

И док се све то питамо, сети се ко си и колико вредиш. А вредиш онолико, колико волиш себе. Не дај се преварити, не дај се убедити да не вредиш ни колико црно испод ноката. То, једноставно, није тачно. Сети се, ја те не бих лагао.

Љубим те,

Твој Ацика