0

Тешкоћа

Каже ми синоћ, баш пре него што ће да заспи, мој Андреј:

– Тата? Људима је тешко да верују да их је Бог створио…

– ? (Изненадих се изненадној светлости.)

– … а лако им је да мисле да им је најстарији дедин деда – мајмун.

Повуче лака промаја и освежи нас све.

Легох на страну да бих му нешто одговорио.

Спавао је.

0

Разговор од 1000 километара и сателита

К У М: Ноћ пада на Београд, сатима

  Био сам у кући краља Петра

    Говорио, нешто, о Русима – Србима

      И једној Рускињи

    А у мислима, док сам говорио, био сам далеко

    У Херцег – Новом, у детињству.У Цариграду.У Русији, коју, понекад, сањам

       Фудбал је најважнија ствар на свету, споредна

    Главна су деца, ми, ходници времена, лажи којима пловимо

  Повремено, истина повремена истина

                  Шта да признаш кад коме куме

             Полако, баш полако, старим

        А деца расту

                   и књиге су, добро, искуство

          Волим да видим Сашу Петровића и да читам писма што је писао Чарнојевићу, убеђујући га

     Волим да се сетим твог сусрета са Гагом

   Срећем, куме, много будала, испразних

            И надобудних, људи, досадних

        и улазим, опет у филм – који ће трајати

             или лажем

      Звао ме је познаник из Москве, док је таксијем ишао у Петроград

            Јел постоји та Русија, питам

                    Видећеш, каже

ја: Поетски израз је ретка привилегија,

Чак и онај коме је дата, не користи је бесплатно.

Троши на то своје сумње, јад понеки и тешкоћу,

Ретко ће који запевати док се смеје,

Заузет срећом,

Помирен са светом,

Близак светом.

Захтева будну мисао, дебелу самоиронију,

Свест о маленкости интимног себе наспрам слике коју свету о себи нудимо,

Некакав грч, свесни грч отпора лажној једноставности, у науци о лажи познатијој као конформизам. Кон-форма није ништа друго него вода која узима облик чаше у коју је сасута.

А замисли да видиш чашу у којој се вода таласа,

Где је и плима и осека у исти час, где ветрови пушу,

Душу да испусти чаша захтева,

Док душе она и нема,

Јер Творац није шанкер који чаше својим живодарним дахом влажи и крпаром глача,

Нема ти Тај вечности за тај рад.
Нормално је, стога, да се узбуркавамо у чашама које нам је неки дијаболични папак потурио, некакав ноћни суд, допола упишан, а отпола сувишан, па још и ми на њега серемо, полажући право на златну Чашу ону.

Таласај, беласај Голо бедро

Заронивши по скривени бисер

У посраној чаши!

4

Љуби Бога свог

Славски колач је спреман. Леп је. Мирише божанствено. Сагех се да га пољубим. Беше тако топао и мирисан. Сетих се тог мириса. Мама га је стално имала у скуту. И данас своју унучад њиме напаја. Али, није њен. Све до овог пољупца нисам знао откуд долази, коме припада. И вечерас ме, и тај мирис, и таква топлота, и крст који га краси и ИС ХС НИКА, све то што је читавог мог живота, ту, под носом, све се то сабра у једно име – Исус Христос.

Тако мирише Бог.

0

Bubuleja

Хируршки прецизно и поантилистички ситним везом и бојом, наградио нас наш Цоа, ујак и брат, сећањем једним, врлим и вредним.

asfaltsongs

U prvom razredu, ‘kaubojske’, Osnovne škole „Blagoje Parovića“, djeca iz komšiluka, po naređenju razrednih starješina i staraca, su se opredjeljivala, ko će ići, poslije nastave, na produženi boravak, a ko u Pionirski centar „Boško Buha“, da vježba na gitaru ili harmoniku, kod nastavnika Bate, ili da se uči neki strani jezik sa vaspitačicom Nedžmijom. Na solfeđo se nije, nikad niko, kao ni na njemački jezik, od dječaka, prijavio dobrovoljno. Žuna je na svojoj, očuvanoj, crnoj „Weltmeister“, uporno odbijao da se nauči „Užičko“ i „Čačansko“ kolo“ i „Igrale se delije“… Najviše su ga odbijale povisilice, a snizilice bi brže ukapirao. A njegov komšija, s prvog sprata, Gorazd bi si na „Deliciji“, odkrvljivao i zagrijavao prste, dva puta sedmično, s pjesmaricama: „Cigančica vodu gazi“, i „Jaz pa pojdem na Gorenjsko“, i „Moj očka ma konjička dva“, s obzirom da mu je mama Simona bila iz Slovenije, a nije ni čudo, jer nam…

View original post 1.154 more words

0

+1

       Aко знаш како си и зашто, знаш то и да кажеш. До тада, мутав си. Радник у погону. Топовско месо.

       Ако не знаш како си, највероватније ћеш очекивати да ти то неко други каже, да ти каже оне лепше ствари. Лепо је чути лепо о себи. Нарочито кад не знаш како си.

       Такође је веома вероватно да ћеш сусрести некога ко је спреман да размени лепе лажи за лепе лажи. Наравно, слагаће себе да лаже. Назваћете све то заједно – љубав.

       Упркос великој и вечној љубави, ти и ви нећете знати ко сте и сав тај стари немир, вечни немир, тераће вас другим људима који ће се лагати да вас лажу.

       И са њима ћете проћи исту стазу, богазу. Е, сад, ствари се компликују ако са свим тим људима, у међувремену, нагомилате заједничке имовине, или, још горе, плодове велике и вечне љубави. Ту се, онда, престаје да зна кој пије а кој плаћа.

       Углавном, плаћа тата. Мама ће читавог живота спомињати порођајне болове. Тата, пак, стражу на минус десет. Мама, како је тата сексиста, тата, како мама није хтела секс. Мама, како ради од јутра до мрака, а тата не шаље поклоне за рођендане. Ваљда су му деца најважнија? Тата како не жели да претвара осећања у цифр€. Мама како тата може да иде у материну. Ту се круг затвара.

       Али, ако знаш како си и зашто, знаш то и да напишеш. Онда можеш самозаљубљено да прескочиш остатак игре и будеш у вакууму. Све док…

       Сведок.

       Неко ко те види, зна да си ћопав, да имаш носну дупљу седамдесетогодишњака и свеж дах. Зна да не знаш ништа, сем понешто да сакријеш. Да је то у реду, све док не почнеш да се вајкаш, увијаш ко црв.

       Е, онда ствар почиње озбиљно. Стари трикови за новог пса. Лоптица, прутић, кошчица. Бобица, Љубица и Слобица.

originalphoto-476380690-897280

0

ФАБРИЧКА ПЕСМА

Седим на фабричкој шољи,

У фабричком вецеу,

Испијам фабричку кафу,

Пијем фабричку воду.

Смрде фабричка дебела

смрдљива говна,

Златна и сребрна.

Користим фабричку песму

Да побегнем од фабричког живота.

 

originalphoto-494494447.147423

0

Епидемија смрти на даскама

Глумац је танано биће,

Кога живот и пиће

Изненаде сасвим у представи тој.
Лимфа и гној,

Сузе и зној,

Покој.

1

Пролеће

На моје ране слеће,

Долар се зелени,

Долар се зелени,

Свима осим Нени.


Оп, Нино, Нино, Нино,

Узећу те бла,

Оп, Нино, Нино, Нино,

И Телгетија.


Мало риме у славу пролећа никоме и никад није користило. А стари Емануел Кант говорио је да је за Уметност неопходно безинтересно допадање. И једино таквим безинтересјем ми можемо да изађемо из млина у коме стално зврнда точак материјализмa.


Понедељак је. Музеји не раде. Људи шетају своје псе као да, вукући их за собом, износе мокре крпе да се суше. Као да ће том друштвено и животињски корисном радњом имати изговор пред женом да прошетају, попију пивце, смотају нешто, разговоре се с другим власницама. А пас је ту само она мокра крпа. И не сваки, да не грешим душу.


Сунце запиње о облаке, исто као што је и снег запињао за сунце. Оће каки, неће каки. А шта и можемо да очекујемо?

Кад сам био млађан ловац ја,

Интересовала ме филологија,

А кад је било протеста,

Због Слободана,

људи се жалили што не могу нормално да студирају. ‘Оће да студирају и живе нормално, а 300 кила јужно на Косову се кољу.

       Закључак: нормалност живота не тражити у селу, граду, шуми у којој растеш и, сходно, се развијаш, него у сопственом црном џигеру.


Поздравио те Ђоле Пролеће.