0

Stara Kula

Крв није вода.

asfaltsongs

U PODNOŽJU Trebevića, IZMEĐU „Čoline kape“, zvjezdarnice i ISPOD sarajevske žičare, a visoko iznad Principovog mosta, i Bistrika, i nekadašnje uskotračne pruge vodeći ka Dubrovniku, a DOLE, pod tzv. ‘vidikovcem’, tj. parking mjestom, ako se vraćaš glavnim putem iz „Prvog šumara“, poznatog restorana, sa tog gradskog izletišta ili sa vrha, iz „Poštanskog odmarališta“, STAJALA JE lokalna ruina, zapišana i razvaljena, iz daljine svijetla k’o kreč, pusta i osamljena, avetinjska KULA. Ko bi to sada tačno znao, da li je to bila bivša osmatračnica i puškarnica, smrdljivi bunker, ili vrlo važno, i značajno mjesto i kota od nepremostivog značaja za Čaršiju, birvaktile…ali se znalo, za nas Sarajlije, da je bila česta meta i cilj izviđačkih družina, zabludjelih posjetilaca, ljubavnih parova, zalutalih čobana i beskućnika, ratoborne dječurlije iz obližnjih mahala, i pasa lutalica. Nisi je mogao nikako fuliti, ni zaobići.
Jednom je tada, pri kraju ljetnjeg raspusta, Stara Kula, zainteresovala i Žuninu…

View original post 636 more words

0

Растрапòвић

Пуни тишину ноћи.

Одбија се од кухињске плочице, одбија и србија.

Шта бих без тебе, покојни музиканту,

Стари Русу, Совјету, што музичким бомбама чистиш Блиски Извор.

Пао бих жртвом машине за судове,

Био самлевен тим белотехничким хропцем,

‘Вако, рачун им мрсиш,

Ја ћу да постим, кунем ти се,

И Богу свевишњем,

Само ме без музе не остав’те.

Мјесец Патагон

0

Повратак

Био сам на послу. И вратио се.

Био сам код куће. И вратио се.

Пријатеље нисам видео. Вратили су се.

Ни мајку нисам видео. Вратила се.

Ни оца, сестру, жену, ни децу. Сви су се вратили.

Остао сам сам.

Да повратим.

Ови су сви живи

0

3:5:2 (Немој да немој, нећеш.)

Дани шлајфују по голом бетону,

Кроте то мало слободе, коју, ох, ко нам даде?

Мајка, или Бог?

Немој да трчиш, ознојићеш се,

Немој да скачеш, пашћеш,

Немој да паднеш, упрљаћеш се,

Немој да се упрљаш, кајаћеш се,

Немој да се кајеш, само једном се живи,

Само једном се живи и само једном се мре,

Само једном се мре, зато не бој се.

 

Пара, водена

Der Himmel über Berlin

0

На здравље!

       Четири сата између летова. Бесплатна лежаљка у Луфтханза лаунџу, бесплатна капућина, бесплатан вајфај. Ал’ од све те слободе засврбе ме нос. Карађоз. А-ПћихА! кијам стилом из времена свињске грознице. А-Пћиха!!!

-Gesundheit! – добацује рижаја, рижа заваљена на лежаљки десно.

– ?

– Salute :)

– Ah, thank you :)

       До тада су једино говориле тете с разгласа ломећи језик да последњи пут позову јерменске путнике на лет за Амстердам.

       Гвирнуо сам шта то моја комшиница бележи у агенду. Подебљавала је упорно – VIC. Склонио сам поглед, желећи да не знам завршетак те графике: 1) јер није лепо гвиркати у писанија других без питања, 2) да обавијем тај натпис веловима мистерије, не могући да дешифрујем значење. Хтедох чак и да кренем у разговор. Ал’ реко’, шта сад. Што мање речи, то боље.

       Цимнуо сам је за зулуф.

0

Џело

Некад је био дневник у пола осам.

Добијеш животно важне информације, знаш како да се поставиш и знаш о чему сјутрадан да тупиш, па онда деца у кревет, а матори још мало ТВ програма за одрасле.

Сад је све то мало компликованије. Чуо си, ал’ не знаш ко је каз’о. То што си о томе читао на нету, на фејкбуку, то исто не значи да знаш ко је шта ту, иако има оних који и у томе налазе бит и истину живлјенија. Ну, тако, у неком историјском тренутку прошле недеље, кришом листајући најновије вијести из несвијести, на истом том „порталу” – fakebook, не знам како су се докопали досијеа из полиције са мојим музичким преференцијама, тек, стиже анонимна дојава, такозвана „sponsored message” – Џело Бијафра и Гуантанамо скул оф медисин, долазе у Болоњу. Soon! Прерачунам се ја – тридесети је субота – супер. Ваљало би отићи. Кад сам оно носио чирокану, управо су Кенедизи објаснили, на неки адолесцентски ми јасан начин, да није важно оно што носиш на глави, него што носиш у глави. Углавном, Џело, идејни вожд, долази у нашу варош. Ко би рек’о да ћу и то да доживим. А онда се утроњам, можда је најбоље да све прескочим и духове јуности јунцима оставим (ја сам ионако био септембарац). Да се не разочарам? Мислим, што видим Џела седог и маторог, како још увек с истим жаром хејтује редом. Не знам. МА, ко зна и колико је карта…

Али дневник нуди и даље информације. Посла ме хипербрзо код дописника са билетарнице, извештава, 17 ливреја. Па добро, није ни то нека сумма. И ту прекидох да кришом од шефова рабим мобилну интернет мрежу и кретох у продукцију. Са мишљу више.

Не волем да остављам личне податке по разним сајтовима, знам, постали смо део зле неке статистике, која тражи само како да ти ували осећање живота умотано у целофан твоје насушне потребе. Где си кликнуо, ко те је лајкнуо и порно сајтови, гистро, под окриљем најновије и најприватније заштите приватности приватне. И тако, кретох ја да тражим радно време оног мјеста где ће Џело да џелује. И види брага, нема више тете која цепи артију по перфорацијама, проверава да ти није дала две, у ту сврху лизне и палац, па провери, нема тога – не. Струја. Све на струју. Електрични незнанац. Региструј се, не пристани да ти шаљу рекламе, прихвати услове и укуцај лозинку за ПејПал (where available). У последњи час, пристао сам да и карте мењам за скринове. Сад је довољно да свој ајФон поднесем редару, „#Редару”, извините, на увид и својом електро-картом осветлим себи пут до шанка где ме неће чекати једна бесплатна конзумација. То је било некад.

Е, због тога сам најпре свратио до Ахмеда по два хладна политрењака неког ноунејм јефтиног пива, и кренуо лагано ка концертишту – месту где су се у време Андреотија, Берлингуера и Пертинија железничари окупљали после посла да сперу грлад од прашине – сад – неки фенсерај; раднички фенсерај – жустра музика и скупо пиво. И док сам се ваљао онамо, помислим како, беммумиша, немам никога ко зна Џела, зна Кенедизе, бемтиживот.

И телетелефон носим, електричну карту да покажем, а и фотку, видео да мазнем, да постујем, да тагујем, да се чекирам, да уместо упаљачем лелујам, да се види да живим, скоро као кроз време да путујем, нек пукну душмани! Али – ух – имам само гига и сто, двеста, неће ли стати ту сав доживљај. У тих хиљаду и двеста хиљада, хиљада бајтова осам битова по бајту. Колико фотки? колико секунада видеа? колико успорених снимака Џела како се у масу баца и таласа стомачину и бубрег? Морам да бришем нешто! Видеа што ми жена дечјим доживљајима са далеких мора послала, ето, то ћу, у неком облаку су све те покретне слике, ја ионако више волим да их грлим, него да о њиховим авантурама у дневнику слушам. Ал’ ко зна, још су мали, можда ће ми дневник једном бити све…

Прилазим лагано, једна је лименка пукла, друга, измућкана, стаде да праска на почетку, онда се смирила. Ал’ тишина претерана влада. Или конц није ту, или је стварно мало љубитеља Џелових, или..!

Чекај! Па тридесети није данас, него сутра!!!

Промашио сам дан. А и нисам био спреман. Мајчин портрет израдио сам макар. Сутра је нови дан.

Мајка

Наставница Мира