0

Човек је човеку Бук

Ево, седим већ добрих четрес’пет минута чекајући да се ова тастатура”, јер не бих ишао толико далеко да овај апарат назовем рачунаром, да се, дакле, ова „тастатура” умилостиви и преда ми се у својству алата.

Да појасним, пробудио сам се у сред ноћи, напало ме неко плитко дисање, вероватно мемла у овој кући, или оне микроскопске животињице што под микроскопом изгледају као чудовишта, трећег нема, па рекох, дај да улепшам некако и ову ноћ. Значи, већ сам био у црвеном кад сам сео са сврабом у јагодицама за ову Тастатуру (биће јој ко крштено име од сада па до века). И онда, један рестарт, други рестарт. Трећи рестарт.

И добро, док сам све ово иштипкао, већ сам заборавио на све то, садашњи тренутак спаковао је све то у прошлост, у неважну прошлост, јер је прошлост и оно о чему ти хоћу рећи, али је исврдлала рупу у времену и захтева своје црно на твоје бело. Времешни Црв.

Јуче сам моје поново одвезао у ону (ову) кућу у планини, коју имамо на коришћење до два’есдеветог и морао да похитам назад да нахраним пса. Кумашин и Лидија су се исте вечери вратили с мора, па сам им вратио ауто и поново активирао цикло. Срећа, синоћ је падала киша, па нисам морао и баштом да се бавим. Само сам бацио Буку његов масни нарезак и крокете.

Ушао сам у стан и затекла ме тежина његове празнине. Обично тренутке самоће у великом весељу и оберучке прихватам, док су клинци негде с мајком, у паркићу, у библиотеци, и у веома ретким приликама, код тетке. А сад, знајући да су далеко и да их нећу пољубити пре спавања, све се преврнуло. И, заиста, за мене неочекивано. Јер, већ сам букирао све то „слободно” време за писање, читање, имам и два документарца који чекају да буду финално сасечени. Кад – шипак. Недостају ми моји.

– Мора да је од умора – помислио сам, јер јуче је била велика запара, јурцао сам по граду, ишао да зајмим паре, паковали се, возио горе и доље, ма, циркус… Мада, најише ме је тиштало то што су они били у забити у којој не знају никога, истина, фрижидер је био напакован, али су остали са пар кованица. То што сам зајмио отишло је у ветар. Гориво, допуне за телефоне и остале дрангулије. „Шакал долара”.

– Кад одспавам, биће боље – тешио сам се.

Кад, опет – шипак. Иако сам имао ту привилегију да се пробудим сам, без ситних дечјих гласића који траже од раног јутра да им дам да једу, да им оперем гузице, и да кажем Андреју да не чупа и не штипка, пробудио сам се уморан. Ваљда сам и у сну био тужан.

Погледам небо; опет облачно, дебело. Сјајно! Не морам да заливам башту, само ћу отићи Буку да сунем његово масно следовање и одох код мојих. Батали и писање, и читање, и она два документарца – чекају на сечу онолико времена, сачекаће још коју вечност. Децохолизам ме је причврљио. И опе’ трчи, зајми паре, и сва је та трка потрајала, већ је 7 сати.

Сад, до оне (ове) куће где су моји, лако се стиже аутом. Идеш узбрдо, узбрдо, у брдо и стигнеш. Али, локални аутобуси не функционишу после 7. Добацићу ја возом до Порете, али је кућа 7 кила и 350 метара надморске висине одатле. Да пешачим? Могао бих. Али, зашто, кад имам бицикл?!

И тако, спичим на станицу, и, као и обично, све у последњи час. Воз креће у 20:04. Узмем карту на аутомату и у 20:01 сам код воза, перон 6 – запад.

– Је ли вагон за бицикле на почетку, или на крају?

На бандеру наслоњен кондуктер гледа ме у чуду.

– Где си пошао с тим? Нема овај воз вагон за бицикле.

– Па, зар немају сви регионални возови такав вагон?

– Немају, баћа. Дај да видим карту.

Накривљене главе у знак концентрације, добро се загледа у њу.

– А где ти је карта за бицикл?

– Каква сад карта за бицикл.

– Мораш да имаш карту и за бицикл.

– Нисам знао. Никада до сад нисам купио карту за бицикл.

– На билетарници је три и по лувра, у возу осам и по.

– Нисам видео да могу на аутомату да узмем карту за бицикл.

– Мораћеш до билетарнице.

– Да, али воз креће за…

– За два минута.

– Нема шансе. Купићу карту, а побећи ће ми воз.

– Већ ти чиним услугу што ти дозвољавам да унесеш бицикл. Али ћеш морати да платиш осам и по лувра.

– Ма, нећу ни да идем. Скупља пита од тепсије.

– Молим?

– Кажем, скупља карта за бајс, него за мене. Идем следећим, за сат времена.

И сад, не верујем да је то нешто њега претерано тронуло, то, што ћу да дреждим сат времена на станици, имао је неки други акциони план, што се лепо прочитало из његовог конспиративног приласка, током кога ми је у пола гласа процедио:

– Ево, може за пет?

– Ма, немам ја те паре, мили. – и окретох бицикл ка излазу с перона. У то дођоше неки црнци, ни они немају карту, она путује, он је прати. И њима каже да ће да их кошта пет лувра више него на билетарници. Он, ваљда, хоће да је се отараси, па је утрпа унутра. Она неће да је се он отараси, па сиђе.

– Добро, стави точак унутра, али ако ми уђе контрола, мораћу да ти наплатим 8½.

– Хвала, брале! – мада ми је сад тек јасно да је ‘тео да узме мало бакшиша. Криза, бре, и овде.

У следећих сат и кусур времена мало сам шалтао телефон, онлајн, офлајн, а мало сам читуцкао „Умеће ратовања” од Сун Цуа. Интересантно штиво. Интересантан ми је био тај филозофско-практичан, готово мистичан начин размишљања о ратовању, старина је тиме обиловала. Сада је све само практично. Зато смо ту где јесмо.

Постоји део у коме говори о томе да добар генерал никада неће водити дуге ратове, а да је убедљиво најгора опција опсада града, јер све то утиче лоше на морал војске, и, што је најштетније, изгладњује народ код куће. Одмах сам се сетио како су наше војсковође у најближој прошлости и водиле дуге ратове, и опседали градове, и изгладњивали народ у отаџбини. Ваљда нису читали Сун Цуа.

Већ је био мркли мрак кад је воз ушао у станицу. Лакши део је био иза мене. А сада – узбрдарење следећих 7 кила. Кренуо сам храбро, ал’ убрзо схватих да ћу све време морати да возим кроз шуму, праву шуму са правим жиотињама, а све голорук. Имао сам само батеријску лампу, која ми је била и задње и чеоно светло, у зависности одакле долазе аутомобили. Имала је она своју тежину, али не и дужину да евентуалне чељусти одржи на безбедном одстојању. Грабио сам у свом флуоресцентном прслуку, са ранчином на леђима, и зверао што у мрак, што поред пута, не бих ли нашао некакву штанглу, батину, шта год. А, замисли – ничег! Као да је пар сати пре тога покрет горана изашао на традиционално чишћење шумских путића. Мерда. Ништа. Пумпај и тићу. И у том тићарењу ја кренем сам себе да бодрим, као, јеси блесав, откуд вукови овако ниско, они зими сиђу кад је цича чича, па кољу овце, а не људе, ал’ за мечке нисам био сигуран. Па већ одлучујем да чим ме мечка нападне, окренем точак и зазвиждим низбрдо. Ћути, макар каква одступница.

Е сад, да не помислиш како сам ја све то утриповао тек тако, да ти кажем да сам дан пре тога на том истом друму видео лисицу. Истина, није лисица ни вук, а ни мечка, али њено присуство означава присуство дивљег живог света, па сам допунио басну елементима који недостају. Јежурак, наравно, никад не прави проблем.

Кад, одједном – мочуга. Лепо је видим како ме дебела у мраку дозива. Дохватим је, ал’ је и потешка и подугачка. Мог’о би и на мечку њоме да ударим! Тако да сам онај првобитни план променио, мечку ћу прво да ударим, па онда звиз низ. Брдо.

А онда, просветљење! У ствари, фарови неукроћене домаће животиње. И схватим да је човек човеку вук, нарочито ако је један у аутомобилу, а други на бициклу. И бацих мочугу у знак протеста против сопствене глупости, дозивајући у памет измишљену статистику о броју саобраћајних несрећа версус напада дивљих животиња на људе. Прозуја џипчина, више налик шестотонцу, а ја сам, за сваки случај ишао крајем улице, као што ми то увек каже моја мати, ево, чак и у четрдесетој, мојој четрдесетој. Не смета мени што ми она то каже, него ми је жао што се брине, ал’ добро, бринућу се ја за моје пилиће исто тако. Већ се бринем. Зато сам и потегао пут.

И добро, трака-трака, после пола сата шумског живота и просечном брзином од 14 км кроз х, стигох на одредиште.

Све остало се приповеда.

20130821-065140.jpg
Уранила, зору преварила – Тастатура

20130821-164334.jpg
Шумски витез