0

Панта реи

   Сваки, или скоро сваки одлазак има и свој повратак. Па, тако и путописе ваља писати у оба правца. Јер, то никако није исти пут, а још мање су то пут и „контрапут”, то јест, {пут} и {–пут}, математичким језиком речено. Јер је живот географија у времену. Она нога која никада два пута у исту реку не загази.

   За оне са јефтинијим улазницама подсетићу како сам од Болоње до Скопља путовао аутобусом двадесет осам сати. У једном правцу. А све да бих чељусти вратио некадашњи сјај и buenos aires (није родни град Дијега Арманда), ко зна шпански, ухватиће, а ко не зна, биће ухваћен.

   Еле, чичко Васе, зубар, који је, бајдьуеј, једва нешто старији од мене, и његов брат, радили су као механичари Ферарија у време квалификација за најбоље стартно место. И повадили гомилу осиромашеног уранијума, коју је, својевремено, инсталирао зубар зајечарске војне амбуланте, покојни Др. Гудало. Колико ће ми то помоћи да оборим лични рекорд у дуговечности, ја не знам, али је свакако добар осећај. А да не спомињем колико је зуба чичко Васе частио на рачун дугогодишње и успешне сарадње са фамилијом. Све у свему, за оно што су моје доброчинитељке за мојих седам белих зуба дошле Васету (у две рате), могао бих да уплатим десет до петнаест минута стајања у чекаоници европских дентиста. Што не говори толико о Васетовој овереној великодушности, колико о томе да ће се, иако дође, Европа најпре сместити у супермаркете, и у друге супер ствари, места и људе, а у новчаник твој и мој, тешко да ће. (Држи гаће.) А на страну то што код чичка Васета можеш отићи и право са преждеравања ћевапима с луком. Иако нисам, лично, искористио тај бонус. Е, то је култура, можеш, а нећеш.

   Колико сам био мажен и пажен и омиљен и к’о зеница ока мојих милих чуван, о томе не смем ни да почнем, јер је слана вода, зна се, проводник, па би могао блог да ми потпуно захрђа. Ну, и даље је велика мистерија за мене, чиме сам ја то заслужио, ту количину топлоте. Зато што су жене, то сигурно, али то је потребан, али не и довољан услов. Мада, морам ти и то рећи, хтедоше одма’ да ме обрију. А ја им рекох да, ипак, не иде бријати четрдесетогодишњака преко његове воље, а и није оно време кад је то било популарно, мислим, насилна стрижа. Рекох им да ни не помишљају да ме на спавању у’вате. Него сам брадурину, трк, од првог трена шампонирао, како бих добио приступ најновијем изданку љубави у нашој фамилији, тромесечном буцку, ко од брега одваљеном, који, машала, има скоро исто кила као и мој двоипогодишњи синак.

   – Што је беба тежа, позната је ствар, то више ужива у победи над гравитацијом! – објашњавао сам округлициној сестрици, мајци и баки, разлог лансирања бебе небу под облаке, док су ме оне Богом кумиле да се бацакања оставим. (Сестрица није, знала је о чему говорим.)

   – Због овога постоје очеви и ујаци, стричеви, та длакава марва, иначе бисте ви, жене, само сисама затрпавали бепчад! Немам ништа против сисовања, напротив, али њему треба забаве!

   Свеједно су ме кумиле, косе чупале, по прсима се ударале и пепелом посипале. Тако да сам схватио да то ваља радити, или умереније, њиховог зравља ради, или у потаји, кад сви заспу. Тако и би… А малени се смејао и смејао, и то немо, јер је и он схватио да је то наша тајна потајна. 

   Смејао би се он још и више, да смо могли мало да прошетамо и дање светло видимо. Али је град, букагија за букагијом, све више био окиван тешким смогом, испарењем тешких метала. Неки су билдери, хевиметалци, својим дивљенабилдованим зградама затворили природан пут ветровима који су одувек доносили свеж ваздух, а одувавали смоговштину. И сад, одједном, онај град постаде пробушени ауспух. Деца иду улицама са оним јадним зидарским маскама против прашине. Иако је плакало за филтрима с активним угљеником. Ваљда је корумпирана власт одлучила да ће Скопље овако да потсећа на Пекинг, кад већ нема привредног пораста. Кукавна им мајка… И онај Акропољ у центру града… 

> > >

   Прође све и дође време путовати. Овог пута потпуно изненађење. Прво, бус полупразан (или полупун, како ко види живот), ко је блесав да путује у сред празника? Тако да сам, уз вербалну интервенцију моје Сеје код Мајстор Драгија, добио први ред у коме сам могао да се сâм башкарим.

   Наравно, поучен претходним исуством, дуго ми је требало да прихватим идеалност позиције. Поглед на пут и његово равномерно долажењепролажење, најбољи је живи ТВ програм који ти даје слободу да у мислима одлуташ у стању благе опчињености, а довољно динамичан призор да те у том стању подржи дуги низ часова, све док не усниш. Јефтина шоферска гудра. Али се убрзо показало да ће лајв ТВ да се такмичи са мониторчићем, који је титрањем одговарао на сваку неравнину на путу, и претио да ме омађија на зао начин.

   Видиш, схвативши колику моћ има нада мном свака врста покретне слике, одлучио сам, има томе сада већ десет година, да ТВ протерам из куће. Пази, није да се нешто фемкам, подајем се ја квалитетном садржају радо, и за то ми ни најмање не треба телевизор (апарат за емитовање телевизијског програма), али та врста нефилтрираног бомбардовања била ми је појела добар део перцептивног живота. Решио сам да то прекинем. (Сад остали још само слаткиши.)

   Овај мониторчић, и дозволи да га и даље омаловажавам, због несразмере његове дијагонале и снаге привлачности којом ми је пржио очни живац, зрачио је познатом неселективношћу ТВ програма, јер је, једноставно, обећавао крајње арбитраран приступ избору филмова. Срећом, чувао сам у ранцу антидот, јер сам у лапићу имао „Скупљаче перја”, којима сам се већ био обећао пре пар дана.

   Али, и пре него што ће почети филмски декатлон, већ смо стигли до Мак-Срб гране и остали чекајући – ЧЕТИРИ САТА. Ми и још девет аутобуса. Триста људи чека да пређе границу ЧЕТИРИ САТА. Није помогло ни то што је, на трећем сату, Мајстор Драги исукао кока-колу и воду како би се дежурни „освежили” (а напољу нула). Излазио сам да пишам три пута, иако нисам, из ината, попио ни чашу воде. Хтедох жутом концентрацијом да обележим то место, да оним џукцима дам до знања да знам да су џукци и да рачунам на њихов погрешиви њух. Нешто као писмо написано лимуновим соком, које ће прочитати тек након што хартију опрле ватром.

 А кад смо код пишања, да нагласим и ово: кад сам мајстор, пардон, Мајстор Драгија упитао да ли ради тоалет у бусу, погледао ме и неко време зачуђено фокусирао, јер Мајстори могу, по дифолту, да возе бар два километра везаних очију:

   – Какав тоалет?

> > >

   У неки час, пре него што ће нам објаснити како већ четврти сат чекамо, јер је у току смена на граници, поче да се врти „Умри мушки 5 – Добар дан за умирање”. Закачио сам га и у супротном правцу. Поново сам помислио на Хераклита и ону његову „ποταμοῖσι τοῖσιν αὐτοῖσιν ἐμϐαίνουσιν, ἕτερα καὶ ἕτερα ὕδατα ἐπιρρεῖ.”, ону о реци и нози. Јер, ево, тече смена, поново тече „Умри мушки 5”, тече живот Мајстор Драгија и мој живот, отекле су ми и ноге, а помало и тестиси, д’извинеш. Panta rhei…

Наставиће се…

Медитација пред језером