Знам да сам кренуо о пословима да ти распредам, чак сам и данас, вративши се са брда, хтео да наставим серију. Моји су поспавали, све је утихнуло, прва ноћна кафа и чаша воде с две коске леда. Све сам принео да не устајем.
Али, стоји ми да завршим гледање једног фиљма, јер последњих пар година једино у биоскопу могу да си приуштим гледање у цугу. Код куће, ето, некако, само на парче. Из два, три пута. А на „Земљу и слободу” сам случајно набасао у оближњој библиотеци. У тој тури сам узео и неки фиљм Хане Макмалбаф – „Буда се срушио од стида”. Све је то некако напето, иако су деца глумци генијални, врло стварни, к’о деца. Цео је доживљај затомила та стална потреба да се причи да слојевитост, поетичност, шта ли? У главном, већ сам каснио с враћањем дискова и ризиковао суспензију картице на месец дана, што не би било први пут, али сам хтео да узмем из библиотеке једну књигу Тарковског које више нема у продаји и ретко се налази – „Кинематографске приче”. У њој је „Аријел”, сиже по коме ће Тарковскиј син радити свој филмски првенац. Искрен да будем, гледам да се и ја ту неђе пришљамчим, па бих да урадим домаћи на време. Зато и тражим књигу.
Дискове сам вратио, а на десктоп уштекао илегалну копију „Земље”, коју сам оставио за касније, јер сам га, као, гледао. Кад мало прерачунам, пре тачно осамнаест (?!) година. А колико је само воде протекло кроз моју (и твоју) клоз.шкољку од тада… Сећам се да смо га, сад већ моја бивша жена и ја, гледали на тераси зајечарског биоскопа „Тимок”, који је тада прешао у приватно власништво извесног Аце Тупижнице (није Аца Лукас, иако је иста река у питању). Били смо под изванредним дејством опојне флоре и то искусство кино свеукупно је изгледало као једна велика ИСТИНА. Зато сам, ваљда, стрепио да ме поновно гледање неће урадити на исти начин – као да је то, уопште, могуће.
И сад, као што на комерцијалним сајтовима имаш ону опцију да упоредиш перформансе производа, како би, као, лакше одлучио шта ти најбоље пасује, тако и овде сапостављам:
1995. – Зајечар / лето / велико платно и велики звук (мислим, чак, да је Аца донео неки свадбарски разглас) / оригинални језик (енглески, шпански) са српским титловима / младост – 21 година / статус – неожењен, у вези / без деце / повишено стање свести;
2013. – Болоња / лето / слика на компјутерском монитору 21’’ (designed in California, manufactured in China) и слушалице Sennheiser HD 201 / оригинални језик (енглески, шпански) с искљученим титловима (шта ће ми) / старост – 39 година (уз’о четрдесету) / статус – поново ожењен (без везе) / DC3 / сув к’о сува дреновина из које К. Марко цеди девет капи након што му исеку нокте, ошишају га и обрију.
Али, АЛИ, доживљај потпуно исте јачине (!!!). Ваљда се накупило тог катрана, па га по вољи откачињем у специјаним приликама и пуштам у систем. И, плакао сам. То да. И то на три места, у свакој епизоди по једном.
И још нешто; слажем се да су све политичке партије Лаго Внаго (Lаgo di Vnago је језеро близу Lago di Como, где Џорџ Клуни има кућу, 300 кила одавде). Идеалисти су спремни за одстрел, а калкулатори – Дигитрон Бује. Што рече један од ових других: „Морамо реално да сагледамо ситуацију”. Е, кад неко посегне за реалним сагледавањем, једино чиме се можеш одбранити је – ирационално сагледавање – ни са чим другим. И то ради, проб’о ја.
А што се заливање башче тиче и опасног Бука, па, он је повредио предњу десну шапу и шепа. Жао ми га је. И та жал сапрала је страх. Данас сам га помиловао, први пут откако ме грицнуо. Сад смо другари. Ко зна можда ћемо се до краја и поиграти.
Парадајз ми је мало изгорео, не знам колико му воде треба. Можда му стављам и сувише? Ваљда ће преживети док му газде не дођу? Мушкатле су добро, и смоква и јабука. А кад видим да је босиљак јак и бодар, знам да радим добар посао.
Лаго ди Внаго. Јесте. Тамо их све треба послати на одмор. Партијце, то јест.
Овде сам и ја плакао
Александринац 