2

Мартинке

   Некада су били панкери и металци, да друге не набрајам. Данас и не пратим, немам ТВ, али је сигурно да је неко против неког.

   И онда, кад бејасмо деца, ко с чироканом, ко с косијаном, ваљало је обележавати територију. У једној таквој акцији потпишавања, на ољуштеним вратима лифта у приземљу зграде Б6 зајечарског насеља АВНОЈ, урезао сам некаквим ексером DEAD KENNEDYS, име бенда који није само шалтао три квинте и дерњао се, него се бавио озбиљном друштвеном критиком. Врло експлицитним текстовима и експлицитном музиком, ако другојачија и може да постоји. То, како су завршили, и како су се попичкарали, д’извинеш, и развлачили се по судовима за ситне новце, то је друга сторија, ал’ да ти довршим ово с ексером.

   Тек, не прође ни два дана, а неки металер, сигурно, јер ко би други то на тај начин устврдио, додао је у наставку оног мог графита своје мишљење о бенду који је редовно прозивао Рејгана и његову клику: DEAD KENNEDYS IS DED!!!

   Од тог тренутка био сам још сигурнији да сам на правом месту, мада је и међу панксима било правих панкера, они што док дишу лепак пију ракију, играју Пого и док ходају, туку бабе по улицама. Ну, далеко им лепа кућа. И баш размишљајући о том правом панкерају, дошао сам до закључка да ја нисам прави. Суви одликаш, тренирам баскет, не пијем, не пушим, а ни лепак не дишем, опојно биље ће касније доћи. И онда сам схватио да кресту већ носим у глави, па сам обријао ону на глави. Обријао, јер је, ипак, мала доза ексцеса морала и споља да стоји. Док и то нисам баталио.

   Али једну ствар никад нисам имао. Мартинке. Чувене Мартинке, иконицу сваког панкера који држи до себе. То се у оно време тешко добављало у Борову, Пеку, или Планики, јер четврте продавнице обуће у Зајечару тада није било, па је сва панкерска елита чизме добављала преко непријатељске емиграције, из Енглеске, Америке, или, не дај Боже, Немачке. А пошто је мој баабо био војак, није много смео да с’ експонира у том смислу. А ни ја нисам наваљив’о. Тако да је то било, те прошло, ал’ видим широм света да Мартинке и даље играју своју улогу, као знак „независног става”, штагод то подразумевало.

   И тако, размишљајући о својим новим радничким ципелама, о којима сам овђе раније већ нашироко распредао, дође ми порука из прошлости о томе зашто су и како Мартинке заслужиле толику пажњу независних младих људи, некад и мало старијих.

   Видиш, прва панкерска руља била је генерација младих људи с дубоке периферије, деца шљакера, вероватно и сами већ шљакери у фабрикама Уједињеног Краљевства. А како је исто то и такво Краљевство вазда бринуло о својим шљакерима, још су онда наметнули својим великим пореским неплатишама да не смеју у фабрикама да имају шљакере босе, то јес’ непрописно обувене, него ту има да се носи обућа ојачаног шпица, гвожђем ојачана, још ове тврде смоле није било за ту употребу. Тако да шљакер, кад би му пало шест тона на главу, не би згњечио прсте на нóнама, па би могао да ради и даље и боље. Јер, мање кошта мртав радник, него инвалид – ’леба једе.

   А како је шљакер радио од јутра до сутра, ђир је вазда био исти: фабрика, кавана, пивџана, конц, пивџана, фабрика, кавана. И увек у истим шљакерским ХТЗ чизмама, к’о и у војски што је било, ко је био, то зна, и можда међу ножним паљцима још успомене од оних времена ваља. Тако да су протопанкси, и не знајући, и не хотећи, за будуће генерације људи који са шљаком немају ама баш ништа, ал’ воле да се тако носе, на свој бунтовнички јарбол подигли још једну кап’талистичку измишљотину да савест спере, по најновијем уреду Владе.

   На страну то што су Мартинке боље избијале бубреге и зубе из глава љубитеља друге врсте музике. Нисам видео, ал’ ми причали људи који јесу.

Мартинке дугиних боја

Ове су, очигледно, веома одговарајуће за рад у фабрици боја и лакова