Пролеће

На моје ране слеће,

Долар се зелени,

Долар се зелени,

Свима осим Нени.

Оп, Нино, Нино, Нино,

Узећу те бла,

Оп, Нино, Нино, Нино,

И Телгетија.

Мало риме у славу пролећа никоме и никад није користило. А стари Емануел Кант говорио је да је за Уметност неопходно безинтересно допадање. И једино таквим безинтересјем ми можемо да изађемо из млина у коме стално зврнда точак материјализмa.

Понедељак је. Музеји не раде. Људи шетају своје псе као да, вукући их за собом, износе мокре крпе да се суше. Као да ће том друштвено и животињски корисном радњом имати изговор пред женом да прошетају, попију пивце, смотају нешто, разговоре се с другим власницама. А пас је ту само она мокра крпа. И не сваки, да не грешим душу.

Сунце запиње о облаке, исто као што је и снег запињао за сунце. Оће каки, неће каки. А шта и можемо да очекујемо?

Кад сам био млађан ловац ја,

Интересовала ме филологија,

А кад је било протеста,

Због Слободана,

људи се жалили што не могу нормално да студирају. ‘Оће да студирају и живе нормално, а 300 кила јужно на Косову се кољу.

       Закључак: нормалност живота не тражити у селу, граду, шуми у којој растеш и, сходно, се развијаш, него у сопственом црном џигеру.

Поздравио те Ђоле Пролеће.