У Кинотеци постоје две сале, Мастројани и Скорсезе. Кажем цепачу карата како је парадоксално да се Скорсезеов фиљм пушта у сали Мастројани. Смејемо се, знамо се већ одавно. Он је матори флаутиста. Ту је привремено. Као и ја у фабрики фотки. Стрчао сам се до клозета на пиш и гутаљ воде, свеж сам с бајса.
Ушао сам у салу на време – за рекламе. Чак ни установа културе калибра болоњске Кинотеке није имуна на тај бед. Ну, испаљују се једна за другом, а ја избегавам индоктринацију шаљући Куму мејл са плакатом Бика.
Режим буљ
Кад, мало-помало, крећу народи буљуцима да улазе; напуни се сала. Мислим се, врхунски! Копија је свеже ремастерована, биће слика к’о чаша, а и звук субаша. И сви ти људи. Помишљам, такође, како је велика штета што у том мраку не могу усликати Ла Моту како, у свом леопардовском плашту, у слоу моушну ђуска на такте Кавалерије рустикане и сву ту масу људи, која и након 38 година трчи да гледа Бика како разваљује ланце здравог неразума. У паралелном току мисли помишљам да то уопште није никаква штета и да је’ш фотографије као доказ важности садашњих тренутака прошлих.
Упадају неки типови и врло гласно се довикују преко сале где да седну, јер је све пуно. И док они вичу, опет помишљам – Како их није срамота да поштен свет ометају на тако безобзиран начин у гледању – реклама?! И одмах се побијам, јер – је’ш и рекламе – и треба ометати гледање реклама! Штавише, треба рекламирати ометање гледања реклама!!!
И као да ме је неко одозго чуо, ЕПП се гаси, жамор се стишава и креће наслов филма – Sulla mia pelle. Јеб’о те ТВ! Ја сам на погрешном филму!!!
Истрчавам из сале и, улазећи у ону прекопута, успут добацујем цепаћу да сам паркирао погрешно, а он вели, па рек’о сам ти где ти је филм. Како год, улазим у салу, а тамо одабраних петнаест глава гледа у црнобело платно; белеше.
И ја с њима.
С нами Бог.
Александринац 