0

Елипсе

Мартиролог / дневник о дневнику

Овде прескачем све оне задивљености филмовима Тарковског, које сам одавде – оданде ископавао, упис на филмску академију исте оне године кад нас је НАТО почастио ватрометом у част коначног распада земље у којој сам се родио и све оне године студирања филмске уметности током којих нисам нашао већег Великог Мајстора Игре, како би га, да га је упознао, сигурно назвао Хесе.

Скачем на крај тих студија и писање дипломске тезе о Огледалу. Будући је реч о филму у потпуности заснованом на најинтимнијем искуству, заголицало ме је да докучим сам процес настанка; почетну инспирацију, догађаје из животног искуства, као и оне из уметничког искуства, и све то у свим временским равнима, који су могли сву ту воду навести баш на ту воденицу – оно што ми сада познајемо као филм Огледало (Зеркало, 1974).

View original post 439 more words

0

Видео траке са пијаца и Сталкер на LP

Мартиролог / дневник о дневнику

Замисли сад ово; једном у сто година, у тамо некој Мајчици Србијици која пати од обилних менструација, то липти што крв, што барут на све стране, е у тој Србијици и једном у сто година понуди ти се да од нуле за педесетак недеља набилдујеш свој прву филмску колекцију, и то какву филмску колекцију – л’крем д’ла крем! А ти немаш попишани видео факин рекордер.

Срећа, у тешким временима народ, један део тог народа, сваког народа, постане некако пријемчивији за солидарност, схвативши да је то вероватно и практично једини начин да се преживи. Е, сад, ја сам сигуран и да није било тог усраног рата свих ратова, да би мени мој побратим, овде ћемо га звати Игор, исто толико био добар, али ми се у тој тмини његова понуда да се неограничено и безусловно служим његовим „Шарпом“ са две брзине и то, чинила посебно великодушном. „Шарп“, илити Схарп, изум је…

View original post 412 more words

0

И ја сам се чудом чудио

Мартиролог / дневник о дневнику

За мене све је почело 1995. године, на стогодишњицу филма.

У земљи Србији као и у свим братским, тада већ бившим југословенским републикама, тешка времена; као што нисмо ни сањали да могу бити. Фронтови су били далеко, пуцало се на 120 километара од Белог Града. Мени, као и читавој мојој генерацији, прва је брига била да не завршим као топовско месо, а затим и да на неки начин клиснем из лудила „тихог рата” код куће. Кажем, тихи, јер смо о њему гледали на вестима, а ко је уз кромпир имао и меса једном недељно, тај је читао и у новинама. Тада још нисмо знали за „риалитије”, а сада сво то медијско искуство, пост фактум, жанровски препознајем као ратни хорор риалити шоу. Знали смо кога бисмо шутнули из куће Великог Рата, а и знали смо, чак и боље, кога бисмо за муда на Теразије, за пример. Знали смо све шта се…

View original post 116 more words

1

Дентални туризам и Метак Транс

   Признајем, нисам бољи од вас. Шупаљ зуб утерао ми је у главу једну веома гастарбајтерску мис’о – идем код зубара „код нас”. А то „код нас” је, у мом случају, широк појам, хвала Богу, и у овом конкретном случају то је значило – у Скопље.

   Још увек постоји та каста људи, која је у стању да кафице ради одлети приватним авионом до Париза. Некад су се звали џет-сет, то јест они који се сетују на џет да би, онда, радили те дивне мале ствари које живот значе. Мада, већ неко дуже време не чујем тај термин. Џет-сета сигурно има, али су се, ваљда, и они пресвукли. Можда су то сада они „хипстери”, не знам, не пратим тај део примењене лингвистике.

   Е, сад, ова моја одлука на површини могла би да подсећа на лежерност којом џетсетери зраче кад је растакање дедовине у питању, али је, суштински, сасвим супротна. Прво, зато што се подношење болова од зубарског сврдла не да поредити с плезиром срктања кафице у бистроу наспрам париске Опере (оног где је Куста често свраћао током своје париска фазе), а ни због тога што уместо приватног џета изабрах (избор је прејака реч) аутобус, који је обећавао двадесет чукића труцкања по брдовитом Балкану. А треће, зато што сам и тај скромни неџетсетерски буџет неплатио ја, него моја дугогодишња покровитељица и њена покровитељица, такође дугогодишња. Моја и њена.

   Кад се о здрављу ради, а посебно о зубима, без којих нема грижења и кидања, што би у овој мојој ситуацији значило готово сигурно материјално пропадање (не увек пропраћено духовним тријумфом), дакле, у том случају треба бити спреман на свакакве напоре. Моје доброчинитељке су на то проверено биле готове, готов и ја, па се, изненада, све скупило у жижу.

   Чим сам ујутру видео каљави аутобус (некада) жуте боје да пристаје на перон болоњске аутобуске станице, знао сам да су то моји „точкови”. Требало је само да мајстору дошанем моје име и презиме, које ће отворити Сезам, у коме ћу наћи једно, само за мене, седиштанце за пут на Југ.

   – Југославија… – природно се настави ток мисли.

   Испостави се да су у том Југобусу седеле четири (4) „неалбанске” душе. А рество је одмах почело да чаврља весело, нисам разумео о чему, али сам претпостављао да причају шта ће и како кад приспеју кућама. Јер сви су изгледали као да се већ познају, и личили су на децу која на сав глас маштају о поклонима које ће им донети деда Змра. Испоставиће се да је добар један број њих био из Тетова, па одатле и она фамилијарна атмосфера међу њима.

   И добро, седосмо и кретосмо. У десет сати и са четреспет минута кашњења.

   Срећа моја, те је седиште поред мене остало празно, једно од четири у целом бусу. И док сам се намештао како бих надокнадио непроспавану ноћ, већ смо били застали на некој пумпи, а Мајстор ме  „преселио”, да би ту где сам био ја сео времешни брачни пар. Ствар на месту, нема шта. Мој нови „цимер”, пак, није био претерано одушевљен што му се уваљујем, ваљда се и он намештао да нешто надокнади. То ми је било јасно из брзине којом је померао свој ранац који се башкарио на празном седишту поред њега, оном где сам ја имао да седнем, а још више зато што је инсистирао да задржи своје место поред пролаза, коме сам се надао ја. У ствари, то бих исто и ја урадио, и свако ко цени своја колена и менталну хигијену.

   Ну, седох ја поред прозора и болно схватих да ћу ту и тако упакован преседети двадесетак сати. Ноге немам где, ни руке, прозор зрачи хладовином, комшијини и моји лактови играју библијску игру: ко је био горе, биће доле. Испод мог седишта парно грејање, све испарава, највише на брзака изувене ципеле већине сапатника на путу за југ. И моје. Ноге. Спаковани смо у кутију, презнојавамо се, с том разликом што су они и даље задовољни и весели.

   За првих девет сати пута мало се тога десило. Схватио сам да нема Венеције, па ми је остало да се надам да ће нам дати да мокримо знакове поред пута, кад то буде нужно. Сазнао сам да комша има проблеме са коленима, да је платио 1500 европских за прегледе и да му ништа нису нашли, да би ствар решио једноставним ортопедским улошцима за ципеле. Све сам ово од комше сазнао углавном на италијанском, који је временом мутирао у једну веселу мешавину македонског, српског и италијанског, којој смо се често смејали. И ја сам мешао. Било је забавно. Али је свако псовао на свом матерњем језику, ваљда је тако било најмасније. Грдили смо Италијане да не знају шта је права криза, јер је послератна генерација већ помрла, а ови нови кукају већ од тренутка када не могу да замене ауто сваких пет година. Он је боље грдио. Можда зато што је зидар? Вероватно зато што је имао сиромашније детињство.

   Кад одједном, ето нас у сред Загреба (!). Видим, лепо упоредо с нама иде транџа с натписом „аутобуски колодвор”. Шта ли ћемо ми ту? Тек кроз двадесет сати ћу сазнати да је ту негде на автопуту био ланчани судар тридесет и кусур аутомобила, који су преко прече, а ми смо се наоколо ближе, ипак, на крају, већ надомак хрватско-српске границе, насилно зауставили иза дугачке колоне разних возила, само возова није било. Још једно болно отрежњење: СВИ ГАСТОСИ ИЗ ЕВРОПЕ, САДА, УПРАВО ОВОГ ДАНА, ИДУ У ЗАВИЧАЈЕ! Али смо сви ми постали потпуно свесни димензија овог открића, тек када смо прешли границу, седам сати касније.

   Шта сам радио тих седам сати? Придружио сам се у разбибрижном расположењу и даље раздраганој групи Шипоса и пригрлио судбину као да је најбоља од свих које имам. Јер, нисам могао много да је изменим. Једино што сам могао да је повремено улепшам дремком, псовањем (али веселим) белосветских влада, а ту сам прочитао и добар део Кастањедине прве књиге о учењима Дон Хуана. Све је то некако чинило јединство с халуциногеним атмосфером сачињеном од мириса бајатих ногу устајалих путника с једне, и њихових веселих душа с друге стране. Што би младеж рекла – братеЕе! лудилоОо!!!

   А онда, као да ништа није било, процуресмосмо кроз брану и остависмо за собом гастарбајтерско акумулационо језеро да брану форсира.

   И уронисмо у маглу и мрак…

*   *   *

   Хркао сам до Бубањ Потока, пропустивши да пролазећи аутострадом у свесном стању, макар  видом очињим удахнем вољени Бели Град, и би ми жао због тога. Али сам се тешио да су вољени драги људи такође спавали у том трену, и да зграде не чине један град, колико људи, који из њих теби хрле у сусрет, на пример, у кафану  „Лим” на Лекином Брду.

   А наплатну рампу су средили, нисам је препознао. Осим гланц нових кућица за убирање кајмака (по европском стандарду), приметио сам и да нема више бетонских спроводника, који су служили као нека врста покретног моста на замку Престонице, да спрече нагли упад неке фантомске војске, по свој прилици,  гладног и озеблог пука, коме је доста да гоји државну свињу, а сам кромпир да гули (боље кромпир него робију). Али, да сам ја нека власт, ја бих то опет метнуо, јер босадије све више.

   И на тој рампи смо одробијали макар сат и већ сам маштао шта нас чека са српско-македонској грани, грани јорговани. А шта је било с оном масом швајцарских, аустријских, немачких и италијанских таблица из предходне акумулације, могао сам само да замислим; ко у Румунију, ко у Бугарску, ко остаде у Србији. Тешио сам се да се све то осуло, одбијајући да макар и разматрам могућност поновног дреждања. Профитирајући од те тренутне лакоте, поново заспах.

   А онда – кафана код Лозовичке чесме, туркијана и прича веселог буцка (и он је, ваљда, зидар, и син му) о томе како је у Панчеву осамдесетих био на концерту Лепе Брене, па јој и каранфиле уручио, а мангупи га подбадали да је у уста пољуби, а он није био џулов, у ствари, роспија се измигољила у последњем трену. После кахве, излазак сунца у који сам се забленуо, умало испуштајући аутобус, нове лекције Дон Хуана о татули и поновни сан све до мотела Џеп, где нисмо стали, али сам га се по добрим пљескама сетио. И све тако, и све тако до – границе… И граничне кланице – још четири сата дрежда. Ал’ нам свима већ, некако, свеједно. Као, близу смо. Ал’ опет далеко. Ал’ смо и навикли, па удри бригу на весеље. И сад, у свем том чекању, забленем се у један бус који је долазио из супротног правца (иако се не би баш рекло да се скоро физички померио) и чврсто решим да у повратку користим њихове услуге. Назив фирме џиновским слоновима исписан по боку аутобуса више је него обећавао – МЕТАК ТРАНС.

   И, сада, с даљине, размишљам само о једном: како може џет-сет с овим да се мери?..   

   А чичко Васе, зубар, има лаку руку, позлатила му се.

   АКУМУЛАЦИЈА

0

404 ударца

Вратила ми се госпожа јуче из Париза. Донела поклоне. Између осталих дрангулија, признајем, све с укусом одабрано, и једна колца, бели Пежо 404. И сад, знаш како је, већ ми је унапред жао што ће ауто ускоро бити расходован. Архентинска баба је малиши из Буенос Аиреса донела две VW „Бубе”, једну жуту и једну плаву. Прву је смрвио за буквално пет (5) минута, друга је опстала цели дан до подне. А бака је из Зајечара донела један онај што се, на батерије, вози и преврће и увек дочекује на ноге. Њега, већ, с мераком растаче. Разуме се, све је то кинески квалитет, али Андра има тешку руку, зубарским жаргоном речено.

И сад, паде ми на памет да би било здраво да ауто остане у својој кутијици, па Андри сложим причу како је то гаража и да се ту склања од кише и од снега. Њему се то јако допадне, па је ауто вадио и стављао. А беше унутра нека за њега компликована кошуљица од полутврде провидне пластике, која држи ауто „на изложби”, и ту се он мучио да то све склопи, па је на крају шуљу потпуно избацио и добио нешто више гаражолико, нешто за чије руковање му није потребна ничија помоћ.

Седосмо да једемо, а он поред тањира и гаражу и аутић. Па, мало једе, мало паркира, па пине воде, па испаркира.

– Јеси вид’о Андреј, што је мама купила ауто! То је легендарни Пежо 404! – гракнем ја анимирано, као да ће се од тога и он анимирати (цврц).

У то, он дрмне ауто лактом, пратећи свој уобичајени неиздрж, оно што Французи зову élan vitale и ауто пољуби pathos. А мене заболе испод срца (ethos). И сад, две су ме ствари задржале да се не понесем као просечни натркани рођа кад се врати уморан с посла: то што ја, у ствари, немам посао, мада сам свакако уморан, а још више што знам какво задовољство детету пружа освајање мистерије стварања кроз растварање, илити – крш. За оне са јефтинијим улазницама – када легендарном Пежоу 404 дете учини нажао, рецимо откине задњу осовину, па скине гуме са фелни, и/или штогођ слично – оно сазнаје како то ради, и како је тај сложени облик – сложен. Да би једног дана и само могло да стварa своје композиције. И тако, из стања у коме важи 1+1=1, дете полако прелази у оно где је сума – 2 – да би опет касније, то исто биће тежило да се врати у оно јединствано стање. То је та синусоида.

– То је легендарни Пежо 403! – и схватих у секунд’ци везу између мачеће деветке и броја модела аутомобила. У то, малиша је слетео са столице, дохватио рањеника и добацио ми да му није ништа.

– А можда уопште није прављен у Кини? – помислих.

Кад, не прођоше ни два залогаја, а бели ауто поново слете с пута (оног, друже Тито, што се кунемо да нећемо).

– Пежо 402. – помислих и чврсто одлучих да одбројавам да ли ће заиста Бели да преживи тачно 403 ударца, док му четристо четврти не дохака, или ће све да се заврши на четиристотом, као у оном француском фиљму.

LEGENDARNI PEUGEOT 404

После два

1

Ко има – тај буде, а ко буде – тај нема

   Лопта је савршена играчка. На страну то што је универзални феномен, мислим – Универзум их је препун. Али, чак и у својој најмањој манифестацији, Скочици Лоптици, многом је детету донела среће; свако ко је се је дохватило, физически, или морално, није могло а да не цикне, бар три пута, од радости.

   Али, ја бих сада о једном лоптастом рођаку, једном ветропиру – Балону.

   Грабећи на точку, неки дан, низ улицу, видим на тротуару, па делимично и на самом коловозу, како у реалном времену (оном што је између подреалног и надреалног) преда мном Фридрих Ниче ничу тезге разних намена, углавном из рода Мамипаре. Тамо даљше видим и саобраћајке који шаљу саобраћај код мајке – затвара се улица.

   – Шта с’дешава? – упитах чичу јарко румених, типа Деда Мраз, образа (и овде су, изгледа, почели да ваљају Шумадијски чај™).

   – Како шта? Festa della strada…

   – Aaa…🚲 – и кретох слалом помеђу тезги.

   Укратко, једном годишње свака улица има право да се затвори на поподне и вече због „комерцијантских разлога”, све под маском рекреације и добре забаве.

   И добро, ту се изнесе за јести, пити, подригнути. Али је ту највише, у ствари, Лажипара – кинеске робе која, као, треба да анимира плебс, поготово најмлађи његов изданак, који пре него ли научи рећи „мама”, или „тата”, „пица”, или „пршута”, изговара – „Моје!” Таква је клима. Овде нема оне дилеме – „имати, или бити”. Ко има, тај буде, а ко буде, тај нема.

   Одједном, уши ми запара некакво скичање и шиштање. Кад оно – неки балонџија на компресор надувава робу. И одма’ сам вид’о да то ради без разумевања, механички.

   И тада, и онде, ја чврсто одлучим да се на следећој уличарској фешти појавим и ја са сточићем, и да свој деци, колико год их буде било, дувам балоне док ме уши не заболе – ма – док ми се не занебеса. Јер, балони, топлим дахом испуњени, лете у више сфере, више од Сунђер Боба, више и од Спајдермена. Обичан, жути, чак не ни црвени балон, моћнији је од свих хелијумских заједно. Запамти то, баба, када следећи пут желиш унучету да докажеш љубав.

   Е, сад, ако је у игри iPad, то је други пар чарапа…

Точак среће се окрећеКришка лубенице

2

Мартинке

   Некада су били панкери и металци, да друге не набрајам. Данас и не пратим, немам ТВ, али је сигурно да је неко против неког.

   И онда, кад бејасмо деца, ко с чироканом, ко с косијаном, ваљало је обележавати територију. У једној таквој акцији потпишавања, на ољуштеним вратима лифта у приземљу зграде Б6 зајечарског насеља АВНОЈ, урезао сам некаквим ексером DEAD KENNEDYS, име бенда који није само шалтао три квинте и дерњао се, него се бавио озбиљном друштвеном критиком. Врло експлицитним текстовима и експлицитном музиком, ако другојачија и може да постоји. То, како су завршили, и како су се попичкарали, д’извинеш, и развлачили се по судовима за ситне новце, то је друга сторија, ал’ да ти довршим ово с ексером.

   Тек, не прође ни два дана, а неки металер, сигурно, јер ко би други то на тај начин устврдио, додао је у наставку оног мог графита своје мишљење о бенду који је редовно прозивао Рејгана и његову клику: DEAD KENNEDYS IS DED!!!

   Од тог тренутка био сам још сигурнији да сам на правом месту, мада је и међу панксима било правих панкера, они што док дишу лепак пију ракију, играју Пого и док ходају, туку бабе по улицама. Ну, далеко им лепа кућа. И баш размишљајући о том правом панкерају, дошао сам до закључка да ја нисам прави. Суви одликаш, тренирам баскет, не пијем, не пушим, а ни лепак не дишем, опојно биље ће касније доћи. И онда сам схватио да кресту већ носим у глави, па сам обријао ону на глави. Обријао, јер је, ипак, мала доза ексцеса морала и споља да стоји. Док и то нисам баталио.

   Али једну ствар никад нисам имао. Мартинке. Чувене Мартинке, иконицу сваког панкера који држи до себе. То се у оно време тешко добављало у Борову, Пеку, или Планики, јер четврте продавнице обуће у Зајечару тада није било, па је сва панкерска елита чизме добављала преко непријатељске емиграције, из Енглеске, Америке, или, не дај Боже, Немачке. А пошто је мој баабо био војак, није много смео да с’ експонира у том смислу. А ни ја нисам наваљив’о. Тако да је то било, те прошло, ал’ видим широм света да Мартинке и даље играју своју улогу, као знак „независног става”, штагод то подразумевало.

   И тако, размишљајући о својим новим радничким ципелама, о којима сам овђе раније већ нашироко распредао, дође ми порука из прошлости о томе зашто су и како Мартинке заслужиле толику пажњу независних младих људи, некад и мало старијих.

   Видиш, прва панкерска руља била је генерација младих људи с дубоке периферије, деца шљакера, вероватно и сами већ шљакери у фабрикама Уједињеног Краљевства. А како је исто то и такво Краљевство вазда бринуло о својим шљакерима, још су онда наметнули својим великим пореским неплатишама да не смеју у фабрикама да имају шљакере босе, то јес’ непрописно обувене, него ту има да се носи обућа ојачаног шпица, гвожђем ојачана, још ове тврде смоле није било за ту употребу. Тако да шљакер, кад би му пало шест тона на главу, не би згњечио прсте на нóнама, па би могао да ради и даље и боље. Јер, мање кошта мртав радник, него инвалид – ’леба једе.

   А како је шљакер радио од јутра до сутра, ђир је вазда био исти: фабрика, кавана, пивџана, конц, пивџана, фабрика, кавана. И увек у истим шљакерским ХТЗ чизмама, к’о и у војски што је било, ко је био, то зна, и можда међу ножним паљцима још успомене од оних времена ваља. Тако да су протопанкси, и не знајући, и не хотећи, за будуће генерације људи који са шљаком немају ама баш ништа, ал’ воле да се тако носе, на свој бунтовнички јарбол подигли још једну кап’талистичку измишљотину да савест спере, по најновијем уреду Владе.

   На страну то што су Мартинке боље избијале бубреге и зубе из глава љубитеља друге врсте музике. Нисам видео, ал’ ми причали људи који јесу.

Мартинке дугиних боја

Ове су, очигледно, веома одговарајуће за рад у фабрици боја и лакова