Признајем, нисам бољи од вас. Шупаљ зуб утерао ми је у главу једну веома гастарбајтерску мис’о – идем код зубара „код нас”. А то „код нас” је, у мом случају, широк појам, хвала Богу, и у овом конкретном случају то је значило – у Скопље.
Још увек постоји та каста људи, која је у стању да кафице ради одлети приватним авионом до Париза. Некад су се звали џет-сет, то јест они који се сетују на џет да би, онда, радили те дивне мале ствари које живот значе. Мада, већ неко дуже време не чујем тај термин. Џет-сета сигурно има, али су се, ваљда, и они пресвукли. Можда су то сада они „хипстери”, не знам, не пратим тај део примењене лингвистике.
Е, сад, ова моја одлука на површини могла би да подсећа на лежерност којом џетсетери зраче кад је растакање дедовине у питању, али је, суштински, сасвим супротна. Прво, зато што се подношење болова од зубарског сврдла не да поредити с плезиром срктања кафице у бистроу наспрам париске Опере (оног где је Куста често свраћао током своје париска фазе), а ни због тога што уместо приватног џета изабрах (избор је прејака реч) аутобус, који је обећавао двадесет чукића труцкања по брдовитом Балкану. А треће, зато што сам и тај скромни неџетсетерски буџет неплатио ја, него моја дугогодишња покровитељица и њена покровитељица, такође дугогодишња. Моја и њена.
Кад се о здрављу ради, а посебно о зубима, без којих нема грижења и кидања, што би у овој мојој ситуацији значило готово сигурно материјално пропадање (не увек пропраћено духовним тријумфом), дакле, у том случају треба бити спреман на свакакве напоре. Моје доброчинитељке су на то проверено биле готове, готов и ја, па се, изненада, све скупило у жижу.
Чим сам ујутру видео каљави аутобус (некада) жуте боје да пристаје на перон болоњске аутобуске станице, знао сам да су то моји „точкови”. Требало је само да мајстору дошанем моје име и презиме, које ће отворити Сезам, у коме ћу наћи једно, само за мене, седиштанце за пут на Југ.
– Југославија… – природно се настави ток мисли.
Испостави се да су у том Југобусу седеле четири (4) „неалбанске” душе. А рество је одмах почело да чаврља весело, нисам разумео о чему, али сам претпостављао да причају шта ће и како кад приспеју кућама. Јер сви су изгледали као да се већ познају, и личили су на децу која на сав глас маштају о поклонима које ће им донети деда Змра. Испоставиће се да је добар један број њих био из Тетова, па одатле и она фамилијарна атмосфера међу њима.
И добро, седосмо и кретосмо. У десет сати и са четреспет минута кашњења.
Срећа моја, те је седиште поред мене остало празно, једно од четири у целом бусу. И док сам се намештао како бих надокнадио непроспавану ноћ, већ смо били застали на некој пумпи, а Мајстор ме „преселио”, да би ту где сам био ја сео времешни брачни пар. Ствар на месту, нема шта. Мој нови „цимер”, пак, није био претерано одушевљен што му се уваљујем, ваљда се и он намештао да нешто надокнади. То ми је било јасно из брзине којом је померао свој ранац који се башкарио на празном седишту поред њега, оном где сам ја имао да седнем, а још више зато што је инсистирао да задржи своје место поред пролаза, коме сам се надао ја. У ствари, то бих исто и ја урадио, и свако ко цени своја колена и менталну хигијену.
Ну, седох ја поред прозора и болно схватих да ћу ту и тако упакован преседети двадесетак сати. Ноге немам где, ни руке, прозор зрачи хладовином, комшијини и моји лактови играју библијску игру: ко је био горе, биће доле. Испод мог седишта парно грејање, све испарава, највише на брзака изувене ципеле већине сапатника на путу за југ. И моје. Ноге. Спаковани смо у кутију, презнојавамо се, с том разликом што су они и даље задовољни и весели.
За првих девет сати пута мало се тога десило. Схватио сам да нема Венеције, па ми је остало да се надам да ће нам дати да мокримо знакове поред пута, кад то буде нужно. Сазнао сам да комша има проблеме са коленима, да је платио 1500 европских за прегледе и да му ништа нису нашли, да би ствар решио једноставним ортопедским улошцима за ципеле. Све сам ово од комше сазнао углавном на италијанском, који је временом мутирао у једну веселу мешавину македонског, српског и италијанског, којој смо се често смејали. И ја сам мешао. Било је забавно. Али је свако псовао на свом матерњем језику, ваљда је тако било најмасније. Грдили смо Италијане да не знају шта је права криза, јер је послератна генерација већ помрла, а ови нови кукају већ од тренутка када не могу да замене ауто сваких пет година. Он је боље грдио. Можда зато што је зидар? Вероватно зато што је имао сиромашније детињство.
Кад одједном, ето нас у сред Загреба (!). Видим, лепо упоредо с нама иде транџа с натписом „аутобуски колодвор”. Шта ли ћемо ми ту? Тек кроз двадесет сати ћу сазнати да је ту негде на автопуту био ланчани судар тридесет и кусур аутомобила, који су преко прече, а ми смо се наоколо ближе, ипак, на крају, већ надомак хрватско-српске границе, насилно зауставили иза дугачке колоне разних возила, само возова није било. Још једно болно отрежњење: СВИ ГАСТОСИ ИЗ ЕВРОПЕ, САДА, УПРАВО ОВОГ ДАНА, ИДУ У ЗАВИЧАЈЕ! Али смо сви ми постали потпуно свесни димензија овог открића, тек када смо прешли границу, седам сати касније.
Шта сам радио тих седам сати? Придружио сам се у разбибрижном расположењу и даље раздраганој групи Шипоса и пригрлио судбину као да је најбоља од свих које имам. Јер, нисам могао много да је изменим. Једино што сам могао да је повремено улепшам дремком, псовањем (али веселим) белосветских влада, а ту сам прочитао и добар део Кастањедине прве књиге о учењима Дон Хуана. Све је то некако чинило јединство с халуциногеним атмосфером сачињеном од мириса бајатих ногу устајалих путника с једне, и њихових веселих душа с друге стране. Што би младеж рекла – братеЕе! лудилоОо!!!
А онда, као да ништа није било, процуресмосмо кроз брану и остависмо за собом гастарбајтерско акумулационо језеро да брану форсира.
И уронисмо у маглу и мрак…
* * *
Хркао сам до Бубањ Потока, пропустивши да пролазећи аутострадом у свесном стању, макар видом очињим удахнем вољени Бели Град, и би ми жао због тога. Али сам се тешио да су вољени драги људи такође спавали у том трену, и да зграде не чине један град, колико људи, који из њих теби хрле у сусрет, на пример, у кафану „Лим” на Лекином Брду.
А наплатну рампу су средили, нисам је препознао. Осим гланц нових кућица за убирање кајмака (по европском стандарду), приметио сам и да нема више бетонских спроводника, који су служили као нека врста покретног моста на замку Престонице, да спрече нагли упад неке фантомске војске, по свој прилици, гладног и озеблог пука, коме је доста да гоји државну свињу, а сам кромпир да гули (боље кромпир него робију). Али, да сам ја нека власт, ја бих то опет метнуо, јер босадије све више.
И на тој рампи смо одробијали макар сат и већ сам маштао шта нас чека са српско-македонској грани, грани јорговани. А шта је било с оном масом швајцарских, аустријских, немачких и италијанских таблица из предходне акумулације, могао сам само да замислим; ко у Румунију, ко у Бугарску, ко остаде у Србији. Тешио сам се да се све то осуло, одбијајући да макар и разматрам могућност поновног дреждања. Профитирајући од те тренутне лакоте, поново заспах.
А онда – кафана код Лозовичке чесме, туркијана и прича веселог буцка (и он је, ваљда, зидар, и син му) о томе како је у Панчеву осамдесетих био на концерту Лепе Брене, па јој и каранфиле уручио, а мангупи га подбадали да је у уста пољуби, а он није био џулов, у ствари, роспија се измигољила у последњем трену. После кахве, излазак сунца у који сам се забленуо, умало испуштајући аутобус, нове лекције Дон Хуана о татули и поновни сан све до мотела Џеп, где нисмо стали, али сам га се по добрим пљескама сетио. И све тако, и све тако до – границе… И граничне кланице – још четири сата дрежда. Ал’ нам свима већ, некако, свеједно. Као, близу смо. Ал’ опет далеко. Ал’ смо и навикли, па удри бригу на весеље. И сад, у свем том чекању, забленем се у један бус који је долазио из супротног правца (иако се не би баш рекло да се скоро физички померио) и чврсто решим да у повратку користим њихове услуге. Назив фирме џиновским слоновима исписан по боку аутобуса више је него обећавао – МЕТАК ТРАНС.
И, сада, с даљине, размишљам само о једном: како може џет-сет с овим да се мери?..
А чичко Васе, зубар, има лаку руку, позлатила му се.
Александринац 